Prof. dr Sanja Vraneš, direktorka Instituta „Mihajlo Pupin”, dobitnica je Ordena italijanske zvezde, visokog odlikovanja koje dodeljuje predsednik Italije. Iako je ovaj orden uglavnom uručivan za dostignuća u svetu kulture i umetnosti, ovog puta našao se u rukama jedne dame iz naučnoistraživačke sfere, i to iz Srbije.
– Ukazana mi je velika čast time što mi je, na predlog italijanskog ambasadora u Srbiji, dodeljen orden predsednika Italije. Razlog, kako mi je objašnjeno, jeste to što sam ostvarila saradnju sa 44 institucije iz Italije, a u okviru nekih od naših 75 projekata, rađenih uz podršku Evropske unije. Odluci je doprinelo i to što sam kao potpredsednik asocijacije italijanskih i srpskih naučnika, takozvane AIS3, doprinela povezivanju naučnika dve zemlje. Italijani cene i to što govorim njihov jezik i volim njihovu kulturu – kaže Sanja Vraneš za „Blic”.
Među navedenim saradnicima Instituta „Mihajlo Pupin” tako se našlo 16 italijanskih univerziteta i instituta, 15 asocijacija i 13 kompanija, a prema njenim rečima, plan je da se oblasti zajedničkog delovanja prošire u budućnosti.
– Trenutno čekamo na evaluaciju još šest podnetih predloga međunarodnih projekata sa italijanskim partnerima – objašnjava naša sagovornica, inače redovni profesor Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, redovan član Akademije inženjerskih nauka i ekspert Ujedinjenih nacija i Evropske komisije.
Uručenje priznannja
Kako navodi Vraneš, osvajati toliko EU projekata u početku nije bilo nimalo lako, jer stroge evaluatore valja uveriti da ćete ne samo napraviti naučni pomak u oblasti u kojoj projekat podnosite već i da će on naći svoju promptnu primenu u praksi. Pravo da učestvuje u evropskim projektima Srbija je dobila tek u takozvanom Šestom okvirnom programu 2004. godine.
– U toku prethodnih pet programa formirani su relativno zatvoreni konzorcijumi evropskih univerziteta i instituta u svakoj oblasti nauke i istraživanja, koje finansira Evropska komisija. U tom smislu, nama, koji smo kasnije pristigli, bilo je dosta teško da se probijemo u te krugove. Ja sam lično imala sreću da sam, kao naučni konsultant jednog italijanskog instituta, učestvovala u velikom projektu još u Petom okvirnom programu, kada sam stekla značajno iskustvo i napravila svoju prvu mrežu partnerskih institucija – ističe profesorka.
Ipak, po dobijanju prava učešća u EU programu, Institut „Mihajlo Pupin” je odmah dobio tri projekta, a njihov broj nastavio je da se umnožava. „Pupinovi” istraživači imali su priliku da, recimo, kreiraju prototip automobila koji je osetljiv na emotivno, fizičko i kognitivno stanje vozača, potom da smanje potrošnju energije italijanskog aerodroma „Malpensa” ili pak stvore uređaj za navigaciju u zatvorenom prostoru u odsustvu satelitskog signala (dragocenog u situacijama poput zemljotresa ili terorističkog napada) i to od običnog pametnog telefona.
– Mi konkurišemo na sve programe, ne biramo. Prolaznost je dosta mala, jer je konkurencija ogromna. Ipak, čak tri puta su nam projekti bili prvoplasirani na rang-listama, od više od 200 ili čak 300 podnetih predloga u odgovarajućim oblastima. Kad nas kolege iz drugih institucija pitaju za savet, nažalost, nemamo da im otkrijemo nikakvog keca iz rukava, samo preporučujemo upornost i mukotrpan rad. To znači uložiti mesec do dva u pisanje jednog predloga, iako statistički gledano, treba da podnesete deset do 20 njih da biste se nadali da jedan bude odobren za finansiranje. Bez lažne skromnosti, naša statistika je znatno bolja od prosečne evropske, na šta smo izuzetno ponosni – navodi Vraneševa.
Sem pomenutih italijanskih institucija, dodaje, dosta je i nemačkih, engleskih, francuskih, irskih, španskih, grčkih, ali i partnera iz drugih zemalja.
Italijansko odlikovanje
– Prednosti ovakvih saradnji su mnogobrojne. Jedan predlog projekta obezbeđuje istraživačku supstancu za nekoliko doktorskih teza, pa nije teško privući najbolje diplomce da rade na njima. Drugo, naši partneri u konzorcijumima su najrenomiranji evropski univerziteti i instituti, te radeći s njima i sami mnogo napredujemo, a mladi imaju mogućnost da borave neko vreme u partnerskim institucijama i proputuju Evropu uzduž i popreko. Od tih projekata se finansiraju i nabavka opreme i odlasci na naučne konferencije, a mladi stiču i sopstvene partnerske mreže – kaže profesorka Vranješ.
To svakako ne znači da se saradnici Instituta ograničavaju samo na evropske projekte.
– Mi radimo i na projektima Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Štaviše, oni su nam od neprocenjivog značaja jer klijenti ne žele ili ne mogu da finansiraju razvoj novih tehnologija i proizvoda. Oni hoće tehnologiju odmah, a ako je nema ovde, kupiće je od svetskih brendova, čiji su pojedinačni budžeti za istraživanje i razvoj veći od celokupnog budžeta za nauku našeg Ministarstva – zaključuje Sanja Vraneš.
U Institutu „Mihajlo Pupin” rade se mnogobrojni projekti iz raznih oblasti.
– Radimo na projektima u raznih oblastima, počev od semantičkog veba i linkovanih podataka na vebu, preko sistema za podršku odlučivanju, interneta stvari, ad hok mreža, mobilnih aplikacija za lokalizaciju u zatvorenom prostoru, afektivnog računarstva, do energetske efikasnosti, obnovljivih izvora energije i optimizacije potrošnje energije – navodi direktorka Instituta.
Deca su na prvom mestu
Na pitanje koliko je bilo teško posvetiti se poslu, a istovremeno podizati dvoje dece, Vraneš kaže je svaki slobodan trenutak posvećivala upravo njima.
– Sad to više nije teško, deca su porasla, ali kad su bila manja, trudila sam se da što više vremena provedem s njima. Možda sam zato malo ređe prala prozore ili brisala prašinu, ali to ne ostavlja nikakve trajne posledice. Imala sam ogromnu pomoć baka, a i suprug se isticao u razvoženju na treninge i ostale vanškolske aktivnosti. Deset punih godina je svako veče, za vreme raspusta i dva puta dnevno, vozio sina na Banjicu, koji je u Partizanu trenirao vaterpolo, ali se na kraju isplatilo jer je dobio sportsku stipendiju za studije na Univerzitetu Južne Kalifornije. Ćerka studira na Jejlu, uz punu stipendiju – kaže Sanja.
(Ana Ristović, Blic)
Fotografije Uroš Arsić
