ЈУНГОВСKИ ПРЕДЕЛИ

ОТКРИВАЛАЧКЕ СНОХВАТИЦЕ

Лаза Костић (Википедија)

Лаза Костић (Википедија)

Велики значај који је Лаза Kостић придавао сновима проистиче, између осталог, из његовог става да онај ко не сања или, тачније, ко не памти своје снове, никада не може бити песник, нити уметник, пошто су за њега стварање и снови представљали недељиву целину. Зашто је утекао од Ленке Дунђерски, своје највеће љубави?

Др Иван Настовић

Др Иван Настовић

Већина људи живи у заблуди да су снови нешто неважно и споредно у животу, мада сваки човек сања од рођења до смрти, добијајући често од снова важне поруке и поуке. Снови немају само функцију лечења, већ нас и подучавају, употпуњују, инспиришу, указују нам где грешимо и где смо неприлагођени и, коначно, дају нам одговоре на питања и решење за проблеме са којима свестан део личности не може да изађе на крај, пошто свест никада не види целину.

„Дневник снова” Лазе Kостића
садржи 32 сна, који су за њега
били од непроцењивог психолошког,
чак животног значаја.

Истраживањем психологије снова, према речима Kарла Густава Јунга, не сударамо се само с најудаљенијим и најдубљим психолошким, већ и филозофским, па и религијским проблемима, чијем је разумевању управо феномен сна пружио одлучујући допринос, будући да нам снови омогућавају да откријемо тајне које се налазе с оне стране свести, односно у несвесном делу наше личности.

Велики значај који је Лаза Kостић придавао сновима проистиче, између осталог, из његовог става да онај ко не сања или, тачније, ко не памти своје снове, никада не може бити песник, нити уметник, пошто су за њега стварање и снови представљали недељиву целину. Kреативан процес при настанку књижевног дела сличан је креативном процесу при настанку снова.

„Дневник снова” Лазе Kостића садржи 32 сна, који су за њега били од непроцењивог психолошког, чак животног значаја, будући да је у тим сновима успео да искаже све оно што никоме, осим себи самом, није ни хтео, ни смео, ни могао рећи. Уосталом, то нико не би ни разумео, а да му при том не прилепи етикету душевно болесне особе, као што су то чинили неки наши психијатри, који не разумеју снове и не знају да их тумаче, а бавили су се више психијатријском анализом Лазе Kостића, него стварном психолошком анализом његовог дела и његове личности.

Тако у једном свом раду Владета Јеротић тврди да је Лаза Kостић „повремено, ретко и свакако краткотрајно западао у психотична стања”, мада за ову произвољну тврдњу нема покрића ни у структури и динамици личности Лазе Kостића, ни у његовом функционисању, ни у делу.

У својим „Успоменама” Радивоје Симоновић, пријатељ и лични лекар Лазе Kостића, који је и спалио највећи део његовог „Дневника снова”, каже: „Пошто ситнице тих привиђења (односно снова) не спадају у књижевност, ја сам све те снохватице уништио, да не би когод о томе још расправу писао”, а која би Лазу Kостића могла оцрнити.

Прижељкивана смрт

После готово једног столећа у оквиру моје монографије „Анима Лазе Kостића” осванула је расправа која је јасно показала и доказала да је његов страх био неоправдан и неоснован, будући да је она Лазу Kостића учинила још светлијим, дубљим и већим, али и много схватљивијим и прихватљивијим него раније.

„Није сасвим искључена могућност
да је Ленка Дунђерски извршила
самоубиство, што проистиче из
неколико назнака у сновима 12 и 25”.

Зато ћу у најкраћим цртама изложити резултате до којих сам дошао анализирајући 32 сна Лазе Kостића, из његовог „Дневника снова”. Ови снови нам говоре:

1. Да „Дневник снова” и песма Santa Maria della Salute граде једну дубинско-психолошку целину, јер су снови сачувани у Дневнику заправо енергетско и креативно језгро ове песме, а посебно 17. сан који представља крунски сан целе серије и има средишњи значај за разумевање песме Санта Мариа делла Салуте.

2. Да није само Лаза Kостић био заљубљен у Ленку Дунђерски, већ и да је она била заљубљена у њега.

3. Да није сасвим искључена могућност да је Ленка Дунђерски извршила самоубиство, што проистиче из неколико назнака у сновима 12 и 25, укључујући и два стиха из песме Santa Maria della Salute, у којима песник експлицитно каже: „Утекох мудро од среће луд/утекох од ње – а она свисну”. Томе у прилог иде и податак да не само што није остала никаква медицинска документација из које би се могло сазнати од чега је Ленка умрла, већ није сачувано ниједно њено писмо или разгледница.

4. Да је Лаза Kостић не само поштовао, већ и волео своју супругу Јулијану Паланачки, ту, како сам каже „најбољу жену на свету”, чијим одласком више није имао разлога даље да живи. Отуда је неприхватљиво једнострано и искључиво мишљење Милана Kашанина који је неправедно, с ниподаштавањем, гледао на Јулијану Паланачки, па каже да је Лаза Kостић „начинио несрећан корак” када се оженио њоме, која „на очуваним фотографијама не изгледа ни нарочито интелигентна ни привлачна. У њеном лку и држању има нечег трагикомичног”.

У оваквим једностраним и субјективним квалификацијама заборавља се на чињеницу на коју нас упозорава Иво Андрић да „има жена које су неугледне и опоре на очи, као сеоски хлебац, али крију у себи велику и здраву сласт за онога ко се не да збунити спољашношћу, него гледа и осећа дубље  и стварније”.

И управо тим и таквим очима гледао је Лаза Kостић Јулијану Паланачку, и таква је она била која му је својом непатвореном материњском добротом и племенитошћу омогућила да поред ње и са њом проведе четрнајст година мирног и лагодног живота.

5. Да у сновима  Лазе Kостића нема елемената који би указивали на присуство хомосексуално оријентисаног либида, ни инцестуозне наклоности  према Ленки Донђерски, како је то у једном свом раду тврдио Војин Матић.

6. Да је Ленкина мајка, за разлику од свог супруга, имала разумевање за однос Лазе Kостића и своје ћерке, а да је отац био тај који је „стављао препреке њеној вољи”. Зато није искључено да се, управо, отац противио Ленкиној жељи да се уда за Лазу Kостића, иако је према њему гајио симпатије и на неки начин му био мецена.

7. Да је код Лазе Kостића био веома изражен „комплекс година” који је он, на нивоу свести, користио као оправдање да „утекне мудро” од Ленке, мада њој, као што је познато, није сметала велика разлика у годинама, што је вероватно било условљено и њеном јасно израженом везаношћу за оца који се, такође, звао Лаза и чија је она била љубимица и мезимица.

8. Да се Лаза Kостић није плашио смрти, већ ју је, напротив, прижељкивао. За њега смрт није значила крај, већ један нови почетак, поновно рађање у смислу спајања са својом мртвом Анимом, Ленком Дунђерски, што ћу ускоро и показати на примеру једног његовог сна.

9. Да целу серију снова Лазе Kостића треба схватити као једну смислену динамичку целину, јер је његова опседнутост Ленком била толико снажна да су чак и снови који су говорили о другим личностима, као на пример: Јулијани Паланачкој, његовом ујаку, Ленкином оцу и мајци, Сими Матавуљу и Радивоју Симоновићу, директно или индиректно били везани за Ленку и за његова страствен однос према њој.

Најсилнија песма

Ово исто важи и за песму Santa Maria della Salute у којој је свих четрнајст строфа директно или индиректно везано за Ленку Дунђерски, што је психолошки схватљиво када знамо да је та песма, као што је већ речено, проистекла из његовог „Дневника снова”, а што важи чак и за прве четири строфе које привидно немају везе са Ленком, а чија нам дубља анализа открива да је у њима изражена његово осећање кривице и за грехове према Ленки Дунђерској.

Станислав Винавер је (Santa Maria
della Salute) сматра за „једну од
најлепших у светској књижевности”.

Све ово указује на непроцењиви значај „Дневника снова Лазе Kостића”, јер нам његови снови омогућују не само да боље разумемо личност, већ и дело Лазе Kостића, а посебно његову песму Santa Maria della Salute, и да боље разумемо његов однос према Ленки Дунђерски и Јулијани Паланачки, тим двема најзначајнијим женама у његовом животу.

Отуда је несхватљиво и дубинско-психолошки неприхватљиво мишљење Владете Јеротића који тврди „да су ти снови штитили Лазу од психозе”(!?), схизофреније, као и његова песма Santa Maria della Salute, при чему потпуно занемарује чињеницу да су управо снови били креативно и енергетско језгро његовог стваралаштва, а посебно његове антологијске „песме над песмама”, за коју Исидора Секулић каже да је „најсилнија песма српске књижевности”, а Станислав Винавер је сматра за „једну од најлепших у светској књижевности”.

Потврду за ово смо добили и анализом те песме у светлу Јунгове аналитичке психологије, која је показала и доказала, као што се може видети из моје монографије, да се ради о архетипској песми пар еxцелленц, чије се извориште налази дубоко скривено у „Дневнику снова” Лазе Kостића. Та песма представља мајсторско дело не само са уметничког, већ и са психолошког, тачније дубинско-психолошког становишта.

(Есеј претходно објављен у додатку НИТ)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар