Veliki značaj koji je Laza Kostić pridavao snovima proističe, između ostalog, iz njegovog stava da onaj ko ne sanja ili, tačnije, ko ne pamti svoje snove, nikada ne može biti pesnik, niti umetnik, pošto su za njega stvaranje i snovi predstavljali nedeljivu celinu. Zašto je utekao od Lenke Dunđerski, svoje najveće ljubavi?
Dr Ivan Nastović
Većina ljudi živi u zabludi da su snovi nešto nevažno i sporedno u životu, mada svaki čovek sanja od rođenja do smrti, dobijajući često od snova važne poruke i pouke. Snovi nemaju samo funkciju lečenja, već nas i podučavaju, upotpunjuju, inspirišu, ukazuju nam gde grešimo i gde smo neprilagođeni i, konačno, daju nam odgovore na pitanja i rešenje za probleme sa kojima svestan deo ličnosti ne može da izađe na kraj, pošto svest nikada ne vidi celinu.
„Dnevnik snova” Laze Kostića
sadrži 32 sna, koji su za njega
bili od neprocenjivog psihološkog,
čak životnog značaja.
Istraživanjem psihologije snova, prema rečima Karla Gustava Junga, ne sudaramo se samo s najudaljenijim i najdubljim psihološkim, već i filozofskim, pa i religijskim problemima, čijem je razumevanju upravo fenomen sna pružio odlučujući doprinos, budući da nam snovi omogućavaju da otkrijemo tajne koje se nalaze s one strane svesti, odnosno u nesvesnom delu naše ličnosti.
Veliki značaj koji je Laza Kostić pridavao snovima proističe, između ostalog, iz njegovog stava da onaj ko ne sanja ili, tačnije, ko ne pamti svoje snove, nikada ne može biti pesnik, niti umetnik, pošto su za njega stvaranje i snovi predstavljali nedeljivu celinu. Kreativan proces pri nastanku književnog dela sličan je kreativnom procesu pri nastanku snova.
„Dnevnik snova” Laze Kostića sadrži 32 sna, koji su za njega bili od neprocenjivog psihološkog, čak životnog značaja, budući da je u tim snovima uspeo da iskaže sve ono što nikome, osim sebi samom, nije ni hteo, ni smeo, ni mogao reći. Uostalom, to niko ne bi ni razumeo, a da mu pri tom ne prilepi etiketu duševno bolesne osobe, kao što su to činili neki naši psihijatri, koji ne razumeju snove i ne znaju da ih tumače, a bavili su se više psihijatrijskom analizom Laze Kostića, nego stvarnom psihološkom analizom njegovog dela i njegove ličnosti.
Tako u jednom svom radu Vladeta Jerotić tvrdi da je Laza Kostić „povremeno, retko i svakako kratkotrajno zapadao u psihotična stanja”, mada za ovu proizvoljnu tvrdnju nema pokrića ni u strukturi i dinamici ličnosti Laze Kostića, ni u njegovom funkcionisanju, ni u delu.
U svojim „Uspomenama” Radivoje Simonović, prijatelj i lični lekar Laze Kostića, koji je i spalio najveći deo njegovog „Dnevnika snova”, kaže: „Pošto sitnice tih priviđenja (odnosno snova) ne spadaju u književnost, ja sam sve te snohvatice uništio, da ne bi kogod o tome još raspravu pisao”, a koja bi Lazu Kostića mogla ocrniti.
Priželjkivana smrt
Posle gotovo jednog stoleća u okviru moje monografije „Anima Laze Kostića” osvanula je rasprava koja je jasno pokazala i dokazala da je njegov strah bio neopravdan i neosnovan, budući da je ona Lazu Kostića učinila još svetlijim, dubljim i većim, ali i mnogo shvatljivijim i prihvatljivijim nego ranije.
„Nije sasvim isključena mogućnost
da je Lenka Dunđerski izvršila
samoubistvo, što proističe iz
nekoliko naznaka u snovima 12 i 25”.
Zato ću u najkraćim crtama izložiti rezultate do kojih sam došao analizirajući 32 sna Laze Kostića, iz njegovog „Dnevnika snova”. Ovi snovi nam govore:
1. Da „Dnevnik snova” i pesma Santa Maria della Salute grade jednu dubinsko-psihološku celinu, jer su snovi sačuvani u Dnevniku zapravo energetsko i kreativno jezgro ove pesme, a posebno 17. san koji predstavlja krunski san cele serije i ima središnji značaj za razumevanje pesme Santa Maria della Salute.
2. Da nije samo Laza Kostić bio zaljubljen u Lenku Dunđerski, već i da je ona bila zaljubljena u njega.
3. Da nije sasvim isključena mogućnost da je Lenka Dunđerski izvršila samoubistvo, što proističe iz nekoliko naznaka u snovima 12 i 25, uključujući i dva stiha iz pesme Santa Maria della Salute, u kojima pesnik eksplicitno kaže: „Utekoh mudro od sreće lud/utekoh od nje – a ona svisnu”. Tome u prilog ide i podatak da ne samo što nije ostala nikakva medicinska dokumentacija iz koje bi se moglo saznati od čega je Lenka umrla, već nije sačuvano nijedno njeno pismo ili razglednica.
4. Da je Laza Kostić ne samo poštovao, već i voleo svoju suprugu Julijanu Palanački, tu, kako sam kaže „najbolju ženu na svetu”, čijim odlaskom više nije imao razloga dalje da živi. Otuda je neprihvatljivo jednostrano i isključivo mišljenje Milana Kašanina koji je nepravedno, s nipodaštavanjem, gledao na Julijanu Palanački, pa kaže da je Laza Kostić „načinio nesrećan korak” kada se oženio njome, koja „na očuvanim fotografijama ne izgleda ni naročito inteligentna ni privlačna. U njenom lku i držanju ima nečeg tragikomičnog”.
U ovakvim jednostranim i subjektivnim kvalifikacijama zaboravlja se na činjenicu na koju nas upozorava Ivo Andrić da „ima žena koje su neugledne i opore na oči, kao seoski hlebac, ali kriju u sebi veliku i zdravu slast za onoga ko se ne da zbuniti spoljašnošću, nego gleda i oseća dublje i stvarnije”.
I upravo tim i takvim očima gledao je Laza Kostić Julijanu Palanačku, i takva je ona bila koja mu je svojom nepatvorenom materinjskom dobrotom i plemenitošću omogućila da pored nje i sa njom provede četrnajst godina mirnog i lagodnog života.
5. Da u snovima Laze Kostića nema elemenata koji bi ukazivali na prisustvo homoseksualno orijentisanog libida, ni incestuozne naklonosti prema Lenki Donđerski, kako je to u jednom svom radu tvrdio Vojin Matić.
6. Da je Lenkina majka, za razliku od svog supruga, imala razumevanje za odnos Laze Kostića i svoje ćerke, a da je otac bio taj koji je „stavljao prepreke njenoj volji”. Zato nije isključeno da se, upravo, otac protivio Lenkinoj želji da se uda za Lazu Kostića, iako je prema njemu gajio simpatije i na neki način mu bio mecena.
7. Da je kod Laze Kostića bio veoma izražen „kompleks godina” koji je on, na nivou svesti, koristio kao opravdanje da „utekne mudro” od Lenke, mada njoj, kao što je poznato, nije smetala velika razlika u godinama, što je verovatno bilo uslovljeno i njenom jasno izraženom vezanošću za oca koji se, takođe, zvao Laza i čija je ona bila ljubimica i mezimica.
8. Da se Laza Kostić nije plašio smrti, već ju je, naprotiv, priželjkivao. Za njega smrt nije značila kraj, već jedan novi početak, ponovno rađanje u smislu spajanja sa svojom mrtvom Animom, Lenkom Dunđerski, što ću uskoro i pokazati na primeru jednog njegovog sna.
9. Da celu seriju snova Laze Kostića treba shvatiti kao jednu smislenu dinamičku celinu, jer je njegova opsednutost Lenkom bila toliko snažna da su čak i snovi koji su govorili o drugim ličnostima, kao na primer: Julijani Palanačkoj, njegovom ujaku, Lenkinom ocu i majci, Simi Matavulju i Radivoju Simonoviću, direktno ili indirektno bili vezani za Lenku i za njegova strastven odnos prema njoj.
Najsilnija pesma
Ovo isto važi i za pesmu Santa Maria della Salute u kojoj je svih četrnajst strofa direktno ili indirektno vezano za Lenku Dunđerski, što je psihološki shvatljivo kada znamo da je ta pesma, kao što je već rečeno, proistekla iz njegovog „Dnevnika snova”, a što važi čak i za prve četiri strofe koje prividno nemaju veze sa Lenkom, a čija nam dublja analiza otkriva da je u njima izražena njegovo osećanje krivice i za grehove prema Lenki Dunđerskoj.
Stanislav Vinaver je (Santa Maria
della Salute) smatra za „jednu od
najlepših u svetskoj književnosti”.
Sve ovo ukazuje na neprocenjivi značaj „Dnevnika snova Laze Kostića”, jer nam njegovi snovi omogućuju ne samo da bolje razumemo ličnost, već i delo Laze Kostića, a posebno njegovu pesmu Santa Maria della Salute, i da bolje razumemo njegov odnos prema Lenki Dunđerski i Julijani Palanački, tim dvema najznačajnijim ženama u njegovom životu.
Otuda je neshvatljivo i dubinsko-psihološki neprihvatljivo mišljenje Vladete Jerotića koji tvrdi „da su ti snovi štitili Lazu od psihoze”(!?), shizofrenije, kao i njegova pesma Santa Maria della Salute, pri čemu potpuno zanemaruje činjenicu da su upravo snovi bili kreativno i energetsko jezgro njegovog stvaralaštva, a posebno njegove antologijske „pesme nad pesmama”, za koju Isidora Sekulić kaže da je „najsilnija pesma srpske književnosti”, a Stanislav Vinaver je smatra za „jednu od najlepših u svetskoj književnosti”.
Potvrdu za ovo smo dobili i analizom te pesme u svetlu Jungove analitičke psihologije, koja je pokazala i dokazala, kao što se može videti iz moje monografije, da se radi o arhetipskoj pesmi par excellenc, čije se izvorište nalazi duboko skriveno u „Dnevniku snova” Laze Kostića. Ta pesma predstavlja majstorsko delo ne samo sa umetničkog, već i sa psihološkog, tačnije dubinsko-psihološkog stanovišta.
(Esej prethodno objavljen u dodatku NIT)
