Po Maksu Tegmarku fizički svet bio bi jedan matematički objekat, koji se podaje jeziku matematike – a ona, inače, ne postavlja granice svome razvoju – da bi se tim putem asimptotski, stalno i iznova potvrđivalo da je matematička realnost istovetna s fizičkom.
Prof. dr Milan D. Tasić
Imamo mi, doduše, i obilna i pouzdana znanja o svetu i čoveku u njemu, od makro do mikro kosmosa, ali smo daleko od saglasnosti o onom najdaljem što postoji samo po sebi i nezavisno od čoveka. U smislu onih poslednjih i nadalje nerazloživih „cigala”univerzuma, od kojih se sastoji sve i u šta se sve ponovo vraća. Taj metafizički problem je problem „realnog”u filozofiji, jednako i u nauci o prirodi, a kome po značaju prethodi možda samo – jedan još izvorniji problem (Lajbnic, Šeling), a to je: „Zašto postoji nešto, a ne radije ništa i, štaviše, da li ništa, uopšte, postoji?”
Zanimljivo je da su filozofi, odgovarajući na to pitanje, iako s različitih, često i protivurečnih polazišta, uspevali da iznesu same „sisteme”istina o svetskom biću, a što kazuje barem sledeće: biće sveta je bogatije od svakog izraza o njemu, ili pak: svaki njegov deo je „isti”kao i ono samo („Jedno i sve”,Ksenofana itd). Za Heraklita je, recimo, suština sveta „neuhvatljiva”, jer je on podvrgnut stalnoj promeni bez kraja (oličenoj u nesustalom trepataju vatre), dok je za Parmenida reč ovde o prividu, te da je, suprotno, čitavo biće apstraktno, zamrznuto i nepokretno. Drugačije od toga, Platon poredi ovaj svet sa senkama na zidu pećine od predmeta obasjanih suncem izvan nje, da tako uputi na večne i nepromenljive suštine, ili „ideje”, koje sabiru u sebi sav realitet onoga što postoji.
Potom u srednjem veku Pjer Abelar nalazi da je naš ukupan odnos prema svetu suštinski određen jezikom (nominalizam), dok su na početku novog doba Bekon, Galilej smatrali da je „priroda ispisana na jeziku matematike”, te da je utoliko moguće i saznavati je. Da bi se s Dekartom „realnost”sveta pomerila ka subjektu koji saznaje, kao što će, posle njega, i Kant tvrditi da mi o svetu saznajemo (tek) ono što sami, svojom subjektivnom moći, unesemo u njega. Pomenimo i empiričare (Njutn, Lok), koji su u ogledu, u iskustvu videli put do otkrića „prirodnih zakona”, kao suštine svemira, kao i logičke pozitiviste koji su smatrali da ta uloga pripada zakonima logike. Možda i Hegela koji će reći: „Sve što je umno to je i stvarno i sve što je stvarno to je i umno”itd.
U fizici se zasad uviđa da mi obdelavamo
tek neznatan deo univerzuma, jer sem
atoma, zvezda, galaksija i njihovih jata,
za koje znamo, postoji i bezbroj drugih, „paralelnih svetova”, uz to i
principijelno različitih jedan od drugog.
Tako je obilje više-manje koherentnih iskaza o stvarnosti, u pogledu onoga što joj kao najdalje pripada, bilo izneseno počev od svake od tih polaznih postavki, čak do nivoa filozofskih sistema: od Berklija koji će reći da „biti znači biti opažan”– Mesec postoji samo ako ga neko opaža! – pa sve do, recimo, Šopenhauera za koga je „svet moja predstava”itd. Da bi to bila samo neka od nemalog broja polazišta u ovoj najopštijoj od svih nauka.
Ervin Šredinger (Vikipedija)
U fizici se zasad uviđa da mi obdelavamo tek neznatan deo univerzuma, jer sem atoma, zvezda, galaksija i njihovih jata, za koje znamo, postoji i bezbroj drugih, „paralelnih svetova”, uz to i principijelno različitih jedan od drugog. I kao što je mnoštvo različitih načela bilo prepoznavano u filozofiji, i ovde se najrazličitije odgovaralo na pitanje čemu se duguje istinska realnost svega postojećeg. Da bi deo takvih odgovora bio: elementarnim česticama, strunama, kvantnim poljima, teoriji M (dodati bilo koje slovo), informaciji, matematičkim strukturama i tako redom, kao što se i ovde pribegavalo filozofskim odgovorima, poput: takva realnost („stvar po sebi”) postoji, ali je nesaznatljiva (Kant), ili: ona počiva u našem umu i tako dalje, dok Žak Derida, recimo, kaže da je nauka u celosti samo istorija nauke.
Recimo ovoga puta u kojoj meri matematičko (broj, formula, struktura) može da izrazi suštinu univerzuma – možda i čineći je samu (kao što je govorio Pitagora)? – i podaje li se univerzum u krajnjoj liniji tek matematičkom izrazu, u smislu onoga što je govorio Galilej, a to je da je priroda ispisana matematičkim formulama? Savremeni francuski filozof Alen Badju (rođ. 1937.) ističe da je „matematika ontologija”, jer je „tokom čitave svoje istorije izražavala ono što je recivo (dicible) o biću kao takvom”. Imajući u vidu upravo sve što je dosad kao suvislo kazano o prostoru, o materiji, o kretanju, o mikročesticama i drugo.
Odista se ne mora biti upućen u sam jezik matematike, pa naći da je broj uveliko zašao u sva područja realnosti, a jer na njemu počivaju, recimo, i boja, i zvuk, i pokret u informatici danas. I ne samo to. Utoliko što se i ukupni odnosi jedinki u zajednici mogu da izraze na način interakcije čestica u složenim sistemima – dakle, matematički – ali i, obratno, sami matematički izrazi mogu da ukažu na postojanje nečega što još nije otkriveno u praksi. Bio je to slučaj, upravo, sa otkrićem Higsovog bozona u fizici (2012. godine), kao čestice koja svim drugim daje masu, a što je njenom pronalazaču Piteru Higsu donelo Nobelovu nagradu za fiziku sledeće godine.
A što ukazuje na to da je najdalja
realnost (mikro)kosmosa moguće matematičke
prirode, ili barem je to
do visoke mere. Ide tome u prilog i
okolnost da kad već brojevi, funkcije,
strukture… valjano opisuju fizičke činjenice:
sile, elektrone, polja … nije
li to stoga što im je neka udaljena
priroda i suština ista, sve i da
zasad izmiče ona našoj intuiciji?
Ili, pak, Šredingerova jednačina koja opisuje kvantna stanja nekog sistema je (zasad) jedino sredstvo kadro da ustanovi (iako samo) verovatnoću položaja neke čestice u prostoru, ako ne i tačan položaj. Dok je ona sama posledica jednačina koje su izveli pre njega Ajnštajn, De Brolj i drugi, kao što su i same teorije o „Velikom prasku”, o „crnim rupama”, o „paralelnim svetovima”i druge posledice ne drugo do izvesnih jednačina, kao, dakle, matematičkih izraza. A što ukazuje na to da je najdalja realnost (mikro)kosmosa moguće matematičke prirode, ili barem to do visoke mere. Ide tome u prilog i okolnost da kad već brojevi, funkcije, strukture… valjano opisuju fizičke činjenice: sile, elektrone, polja … nije li to stoga što im je neka udaljena priroda i suština ista, sve i da zasad izmiče ona našoj intuiciji?
Mask Tegmark (Vikipedija)
Jer se intuicija, po pravilu, razilazi sa naučnim istinama, a što izrazito potvrđuju dve eminentne teorije iz prošlog veka: teorija relativnosti i kvantna mehanika, ali i obično posmatranje. U drugoj od njih se, recimo, tvrdi da se ista čestica može naći u isto vrema na više različitih mesta (suprotno od intuicije), a u prvoj da su su prostor i vreme relativne, a ne apsolutne veličine. Po tome bi fizički svet bio jedan matematički objekat (Maks Tegmark), koji se podaje jeziku matematike – a koja, inače, ne postavlja granice svome razvoju – da bi se tim putem asimptotski, stalno i iznova potvrđivalo da je matematička realnost istovetna s fizičkom.
Ovaj američki fizičar, s prestižnog univerziteta (MIT), ima na tom putu u vidu, četiri nivoa tzv. multisvetova, na čije postojanje upućuje već Šredingerova jednačina – a koji obuhvataju bezbroj galaksija i bezbroj slučajeva „Velikog praska”itd. – onda kada bi upravo na poslednjem od njih sve strukture obitavale jednako na fizički, kao i na matematički način (platonizam). Zasad vidimo barem toliko kako i same matematičke nauke nastoje da se opišu putem jedne jedine nauke, pa imamo tako teoriju skupova, teoriju kategorija, topos teoriju i druge, a koje odista nalaze primenu u sadržinskoj oblasti stvarnosti.
Ovde i sama reč kategorija upućuje na one prvične pojmove Aristotelove nauke o biću, njegove metafizike, što govori o samoj mogućnosti za uopštavanjem matematičkih teorija. Doduše, pita se Tegmark, šta učiniti onda s čovekovom svešću, jer je njena osnova u subjektivnom i kako je privesti istoj realnosti za kojom tragamo u fizičkom svetu – a što bi bio zadatak jedne buduće nauke?
