Samo dve godine nakon što je Čarls Darvin objavio „Postanak vrstaˮ, 1861. godine, u solnhofenskim krečnjačkim naslagama u južnoj Nemačkoj pronađen je jedan od najslavnijih fosila svih vremena.
Pripadao je stvorenju koje su paleontolozi po ustrojstvu skeleta i jasno uočljivim tragovima perja smesta prepoznali kao formu koja u sebi ujedinjuje odlike dinosaura i ptica. Iako je sveukupna suma prikupljenih činjenica koje govore o nastajanju i nestajanju vrsta u živom svetu već uveliko pružala rečito svedočanstvo u prilog teoriji evolucije, otkriće takvog „prelaznog” oblika znatno je doprinelo njenoj uverljivosti u očima mnogih ljudi.
Nije reč o divovskom stvorenju:
dužina mu nije prelazila pola
metra (zajedno sa repom), a
težina jedan kilogram.
Životinja je dobila ime arheopteriks, po grčkim rečima za „drevna krila” ili „drevno pero”. Kao pretpostavljeni predak svih ptica, arheopteriks je zauzeo počasno mesto u udžbenicima biologije, koje mu neprikosnoveno pripada i danas.
Do sada je pronađeno ukupno jedanaest fosilnih primeraka koji su svrstani u rod Archaeopteryx. Njihova procenjena starost kreće se od sto četrdeset osam do sto pedeset jedan milion godina, što znači da je arheopteriks živeo u doba jure. Nije reč o divovskom stvorenju: dužina mu nije prelazila pola metra (zajedno sa repom), a težina jedan kilogram. Pored perja, na blisku srodnost sa današnjim pticama ukazuje opšti plan telesne građe i nekoliko specifičnih detalja, kao što je prisustvo viljuškaste kosti (poznate i kao jadac). U isti mah, arheopteriks pokazuje brojne karakteristike dinosaura: zube, koštani rep, ubilačke kandže.
Iako pernat, nije izvesno da li
je, i u kojoj meri, arheopteriks
bio kadar da leti.
Nakon duge debate, danas preovlađuje mišljenje da pronađeni primerci arheopteriksa ne pripadaju istoj, već dvema različitim vrstama – Archaeopteryx siemensii i Archaeopterix lithographica. Zanimljivo je da je jedan od prvih koji su ukazali na takvu mogućnost bio naš sunarodnik Branislav Petronijević, koji je pažljivo uporedio građu dva najranije pronađena primerka, od kojih se jedan čuva u Londonu, a drugi u Berlinu.
Primerak iz Berlina (Vikipedija)
Iako pernat, nije izvesno da li je, i u kojoj meri, arheopteriks bio kadar da leti. Još uvek se među naučnicima vodi rasprava da li je živeo pri tlu, u visokom žbunju (drveća u arheopteriksovim staništima nije bilo), ili pak na obalama plitkih laguna. Nesporno je da je bio grabljivac koji se hranio različitim stvorenjima manjim od sebe. Pažljive analize skeleta, zasnovane na mogućim mestima pripoja letnih mišića, ukazuju da je malo verovatno da je arheopteriks mogao da stvori dovoljan uzgon mašući krilima, te je verovatnije da je njegov let bio nalik na kraće ili duže jedrenje kroz vazduh, potpomognuto kako krilnim tako i velikim repnim perima ‒ možda ne sasvim različito od akrobacija koje danas izvode leteće veverice.
Redovna upozorenja mnogih naučnika da je uporno isticanje arheopteriksa kao životinje koja se nalazi „na pola puta” između dinosaura i ptice daleko suviše uprošćeno poslednjih godina sve više dobijaju potkrepljenje zahvaljujući mnogobrojnim različitim dinosaurima čije je telo takođe bilo pokriveno perjem, uglavnom očuvanim u bogatim nalazištima fosila u Kini. Neki od njih -Archiornis, Xiaotingia, Aurornis – pritom su, po svoj prilici, jednake starosti ili još stariji od arheopteriksa.
Mnogi paleontolozi su danas
uvereni da arheopteriks ipak
nije bio praotac, već drevni
rođak ptica po bočnoj liniji
‒ svojevrsni „praujak”.
Tako je došlo do opšteg preispitivanja da li je arheopteriks zbilja preteča klase ptica ili dostupne činjenice pre ukazuju na to da je reč o još jednom od pernatih dinosaura ‒ pripadniku jednog od nekoliko davno iščezlih ogranaka koji su se u nekom trenutku odvojili od grane iz koje će se kasnije razviti ptice. Drugim rečima, mnogi paleontolozi su danas uvereni da arheopteriks ipak nije bio praotac, već drevni rođak ptica po bočnoj liniji ‒ svojevrsni „praujak”.
Iako često potezana kao argument u pokušajima osporavanja teorije evolucije, promena našeg shvatanja mesta koje arheopteriks zauzima na drvetu života odnosi se prevashodno na redosled pojedinih evolucionih koraka, a ne na činjenicu da se evolucija odigrava, kao ni na pokretačke mehanizme evolucionog procesa i principe kojima naučnici nastoje da ih razjasne. Mnogo su plodotvornije rasprave koje teku o različitim činiocima koji su uslovili izdvajanje predaka ptica kao zasebne grupe među dinosaurima i usmerili postepene promene njihove građe, uključujući adaptacije koje su im vremenom omogućile da savladaju najpre jednostavne, a zatim sve zahtevnije tehnike letenja.
Sva ova pitanja neraskidivo su povezana sa još jednom velikom zagonetkom ‒ zbog čega su tačno rane ptice preživele kataklizmu koja je učinila kraj mnogim drugim grupama živih bića, uključujući i njihove rođake dinosaure – pustošeći udar asteroida ili komete koji je pre oko šezdeset pet miliona godina ostavio za sobom krater Čiksulub na dnu Meksičkog zaliva.
Ne više uzdignut na pijedestal „karike koja povezuje” gmizavce i ptice, već kao jedna među nebrojenim formama živih bića na našoj planeti, koje su sve suštinski prelazne ma koliko dugo trajale, arheopteriks nam i danas umnogome pomaže da bolje razumemo veliku tapiseriju prirode koju krivudavi tokovi evolucije, račvajući se i sustičući, primičući se i razmičući, prekidajući se i preplićući, već milijardama godina tkaju i paraju poput Penelopinog platna.
(Srđa Janković, RTS Radio)
