НЕБЕСКИ УПРЕТНИК

ПРЕЦИ РУМУНА СУ СРБИ

Румуни (Википедија)

Антички и средњевековни извори недвосмислено упућују на закључак да су преци данашњих Румуна и Молдаваца били Срби (Словени). Те изворе је представио у својој књизи „Карпатски и ликијски Срби” (TheCarpatian and Lycian Serbs), на српском и енглеском језику, проф. др Реља Новаковић.

Слободан Јарчевић

Многи истраживчи данас, на основу винчанског писма, закључују – да је матица свих Словена у Подунављу. Ово не изгледа уверљиво с данашњег тумачења повјести (историје) европских народа, јер од леве обале доњег тока Дунава, па до северних карпатских планина се простиру две романске нације – Румуни и Молдавци. Тешко је поверовати (кад прихватамо садржаје званичне повјести) да је њихова данашња земља била део прапостојбине Словена, кад ту данас не живи ниједан словенски народ. Али, у званичним научним књигама нема тврдњи о некаквом ранијем прогону Срба (Словена), па досељавању у данашњу Румунију и Молдавију новог становништва с романских територија – рецимо, из Италије, Француске, или Шпаније. Откуд романски народ на словенској земљи?

Напросто, он износи само прилоге за
историју Срба – од другог миленијума
пре Христа до 14. столећа нове ере.
Временски распон о историји Срба
(Словена) запањује, јер смо научени да
су Срби на историјској позорници
европске цивилизације тек у шестом
и седмом столећу нове ере.

Но, антички и средњевековни извори недвосмислено упућују на закључак да су преци данашњих Румуна и Молдаваца били Срби (Словени). Те изворе је представио у својој књизи „Карпатски и ликијски Срби” (The Carpatian and Lycian Serbs), на српском и енглеском језику, проф. др Реља Новаковић. Књига је награђена на  Међународном салону књига у Новом Саду 1997. Додељена јој је награда „Лаза Костић”. Професор Реља Новаковић не поставља нове тезе о историји Срба. Не труди се ни да нас увери у истинитост навода о Србима у Турској, Румунији и Италији пре Христа. Користи само историјски потврђене чињенице и додаје географска имена, записана у старим картама. Напросто, он износи само прилоге за историју Срба – од другог миленијума пре Христа до 14. столећа нове ере. Временски распон о историји Срба (Словена) запањује, јер смо научени да су Срби на историјској позорници европске цивилизације тек у шестом и седмом столећу нове ере.

Насловница (Мирослав)

Професор Реља Новаковић нас, једноставно, ослобађа свих временских ограда и, поузданом анализом, шири видике српског искона. Ређа чињенице. А оне врве и неоспориве су. И неизбрисиве су, јер су многе уклесане у гранитне плоче у Ираку, Малој Азији, Етрурији (северној Италији) и на Балкану. Уз ове камене записе непознатих хроничара, остале историјске помене о Србима (Словенима) оставили су нам такви ауторитети антике и средњег века, какви су: Херодот, Страбон, Плиније, Птоломеј, Марцелин, Дион Касије, Апијан из Александрије, Јован Зонара, византијски цар Порфирогенит, тзв. Баварски географ и многи други.

Да су ова сведочанства била правовремено
коришћена, онда би радови српских и
хрватских повјесничара (историчара)
били много утемељенији, примећује
професор Реља Новаковић.

Ови извори о српској давнини нису изгубили научну вредност. На њих су се позивали слависти новијег времена у западноевропским земљама – посебно у Француској (Сипријан Робер, Ами Буе), Павел Јозеф Шафарик, Јан Колар и Константин Јиричек из Аустроугарске, али и наш савременик Колин Ронфру, професор с Кембриџа. Професор Реља Новаковић исцрпно наводи и српске изворе о давној српској прошлости и установљава да они садрже оно што су о Србима (Словенима) сведочили римски и грчки историчари и картографи. Примећује да је права штета што су их наши повјесничари запостављали, мада су сачувани у многим првославним манастирима. Да су ова сведочанства била правовремено коришћена, онда би радови српских и хрватских повјесничара (историчара) били много утемељенији, примећује професор Реља Новаковић.

Међутим, некима од њих одаје признање јер су, мада су се бавили истраживањем судбине српског народа (као последицом надметања великих сила на Балкану), почетак развојног лука српске (словенске) културе стављали у праисторију. С обзиром на то да се писац определио за утврђивање групе народа којој су припадали и Срби или којој су били најближи, морао је да изучава и српски језик, и српско писмо, антропологију, етнологију, српско паганство и српско хришћанство. Тако је и уочио српске (словенске) трагове на огромном географском пространству, и то у времену које измиче тачном одређењу. Мада је у наслову поменута само територија данашње Румуније и српска краљевина Ликија (Лика) у Малој Азији, у књизи се обрађују српске насеобине или државе од Велике Британије до Индије. Свакако, присуство Срба (Словена) на два континента изазива сумњу, али само док се не прочитају извори у Карпатским и ликијским Србима.

Много пре проф. Реље Новаковића, „Баварски географ” и Павле Шафарик су оставили белешке да су Срби били многољудан и моћан народ, од којег су постали сви данашњи Словени! Професор Новаковић је своје дело подредио чињеницама, прикупљеним кроз миленијуме и с великог подручја, показавши право методолошко мајсторство, јер је истраживања сажео на само 190 страна двојезичног издања.

Новаковићево дело „Карпатски и ликијски Срби –  прилози за историју Срба од другог миленијума пре Христа до 14-ог века” одговара на многа питања и објашњава недоумице, али намеће и нове. Ако се осврнемо на карпатске Србе, слободни смо да констатујемо да будућим историчарима остаје да прошире ова истраживања, користећи интердисциплинарну методу. Древност Срба на овом подручју је потврдио и Константин Јиричек, који је написао да је данашња територија Румуније „матична земља” Срба (Словена), иако је своје дело о историји Срба проткао закључком да су се Срби на Дунав и на Хелм (Балкан) доселили тек у шестом и седмом столећу после Христа.

Да не би станишта Срба у Румунији у
четвртом столећу била тумачена
могућношћу да су Срби долазили на
Карпате из „прапостојбине” у Украјини,
па се ту задржавали до свог насељавања
на Балкан у 6. и 7. столећу, проф. Новаковић
наводи историјска документа о истим
таквим (српским) насеобинама у Србији
и то, опет, у четвртом столећу.

По својој навици, професор Новаковић само упућује на документа и историјске догађаје. Описује шта се дешавало у 4. столећу нове ере (360-363). Тада је владао римски цар Јустинијан Други. Хроничар у Цариграду Марцелин назива Карпате Српским планинама. Пре тога (308-324), што је још драгоценије за потврду староседелаштва Срба (Словена) у Румунији и Молдавији, у време борби међу римским царевима Константином Великим и Ликинијем, спомињу се Срби у Карпатима и на доњем току Дунава – на тој територији су данас Румунија и Молдавија. А Дион Касије у „Римској историји” бележи да је Ликиније био Србин и да је затражио помоћ од карпатских Срба! Поред овога, проф. Новаковић наводи топониме и хидрониме у Румунији, који су чисто српски: Снагов, Северин, Дева, Трговиште, Погана, Брашов, Изворул Рече (Извор Хладни) и многа друга.

Дион Касије (Википеија)

Да не би станишта Срба у Румунији у четвртом столећу била тумачена могућношћу да су Срби долазили на Карпате из „прапостојбине” у Украјини, па се ту задржавали до свог насељавања на Балкан у 6. и 7. столећу, проф. Новаковић наводи историјска документа о истим таквим (српским) насеобинама у Србији и то, опет, у четвртом столећу. У питању су византијски записи о бискупу Никети у Ремезијани (Белој Паланци у Србији), који је ширио хришћанство међу „дивљим Србима”.

Тек из Мале Азије, стижу изненађења, што нам саопштава, опет, проф. Реља Новаковић. У предгрчкој држави Ликији (Лики) откривени су споменици с натписима на српском (словенском) језику. Тај локалитет су истраживали амерички археолози, па нема бојазни да је у питању необјективност. Главни град те државе био је Срб. А град с тим именом, имамо данас у Лики, у Републици Српској Крајини. Друга држава на територији данашње Турске која је, несумњиво, била српска звала се Лидија, а главни град јој је био Сард.[1]

***

На основу средњевековних језичких
података у Молдавији и Румунији,
намеће се закључак да су румунска и
молдавска нација створене од Срба (Словена).

Проф. Реља Новаковић је споменуо српске трагове у Италији, Западној Европи, па и на Британским острвима. Књига је изазовна и преко потребна, али се на српске (словенске) трагове у Малој Азији и у другим крајевима Европе, на овом месту, нећемо освртати. Занима нас античко и средњевековно становништво Румуније и Молдавије – његова етничка припадност, на коју упућује претходни језик у овим покрајинама, коришћен пре него што је у Румунији и Молдавији створена варијанта данашњег романског језика. На основу средњевековних језичких података у Молдавији и Румунији, намеће се закључак да су румунска и молдавска нација створене од Срба (Словена). Учињено је то државним инжењерством Римске империје, Римокатоличке и Протестанске цркве, Хабсбуршке монархије (Аустрије), Немачке, Француске… Становништво Румуније и Молдавије је, тако, сврстано у романску групу народа. Друге две групе су Германи и Словени.

У Европи су народи били приморавани (државном присилом и ауторитетом цркве), да се одричу свог језика и да прихватају туђи – па су сматрани другим народом. Стварање „румунске нације” и „молдавске нације” условљено је:

1.     Променом језика – говорили су српским, а онда
им је наметнут језик створен мешавином српског и латинског и
2.     Прећуткивањем да у античким и средњевековним документима пише
да су становници данашње Румуније и Молдавије – словенски Дачани, или дачки Словени.

Римљани су освојили Дакију у првом веку
после Христа, а о тадашњој земљи
Дачана оставио је податке римски песник
Овидије. Записао је, да латински и дачки
језик нису имали додирне тачке.

Песници, историчари и хроничари Рима и Источног римскокг царства (Византије) оставили су податке о Дачанима на доњем току Дунава и у Карпатима. Нико од њих није наговестио могућност да су антички или средњевековни становници Румуније и Молдавије били сродни Римљанима или Латинима. Бесмислено је тако нешто и претпоставити – и због тога што је румунска територија удаљена од Апенинског полуострва, па то није омогућавало сродност Дачана и Римљана. Римљани су освојили Дакију у првом веку после Христа, а о тадашњој земљи Дачана оставио је податке римски песник Овидије. Записао је, да латински и дачки језик нису имали додирне тачке.

Овидије је прогнан из Рима на румунску црноморску обалу. Није оставио одређеније (данас разумљиве) податке о домородачком народу, али је обавестио да му језик Римљани не разумеју. Он не зове народ у данашњој Румунији Дачанима, него разнолико: Гетима, Сарматима, Понтима и Трачанима (данас знамо да су се та имена односила на Србе или Словене).

У историји познати Баварски географ, такође, зове Словенима ове групе народа: Готи (Гети), Сораби, Скити, па потврђује да је разумљиво што Овидије није разумео словенски (српски) језик Гота и Скита.[2]  Погледајмо Овидијево сведочење о језику на румунској обали Црног мора, у писму пријатељу: „Ја, римски песник – опростите музе! Врло често сам присиљен да говорим сарматски… Око себе чујем да се говори готово само скитски и трачки и чини ми се да могу да пишем на гетски начин. Веруј ми, бојим се да не читаш у моме рукопису понтске речи, помешане с латинским”.[3]

Становници данашње Румуније и Молдавије
су покрштени на српском језику. До средине
18. столећа, Српска православна црква
штампа књиге и за становнике Румуније и,
нема спора, да то чини на тадашњем
српском језику и ћириличном азбуком.

Видимо да у првом столећу нове ере језик на територији данашње Румуније не припада групи латинских језика. Ако следимо правила при примању хришћанства – кад је у питању Патријаршија у Цариграду, знамо да су народи покрштавани на свом језику – Руси на руском, Грузијци на грузијском, Јермени на јерменском, Грци на грчком, Арапи на арапском језику итд. Становници данашње Румуније и Молдавије су покрштени на српском језику. До средине 18. столећа, Српска православна црква штампа књиге и за становнике Румуније и, нема спора, да то чини на тадашњем српском језику и ћириличном азбуком.

Проф. Вера Милосављевић нас упознаје да се на румунском кнежевском двору говорило српски у 17. столећу, мада је у 16. столећу почео да се ствара вештачки румунски језик. Упознаје нас да је и Стојан Новаковић (19. столеће) препознавао српску књижевност у Румунији. Она то наводи у критици „Каталога” Матице српске у Новом Саду:

„Овде лежи и највећа загонетка овог Каталога. Да ли су и које су међу овим књигама – које нису означене ни као српске, ни као књиге на руском језику – србуље? За једну од њих, још Стојан Новаковић, а после и други аутори, установили су – да је права србуља. То је Триод цветни или Пентикостар – штампан у Трговишту (Румунија) 1648-1649. године, свакако једна од последњих, ако не и последње издање, права лабудова песма србуљске црквене књиге. По милости влашке књегиње Јелене, штампао га је Јован Светогорац, родом из Каменграда у Босни, пострижник манастира Гомионица… И ова књига је, у ранијој сигнатури у Библиотеци Матице српске у Новом Саду, била означена с ‘Рм’”.[4]

Неопростиво је што су српски званичници у научним установама, па и академици, истрајавали на томе да ова српска дела припишу књижевности на румунском језику?! И поводом овог дела се то види, јер су наши и румунски стручњаци одлучили, да га обележе ознаком ‘Рм’ – што значи, да је дело из румунске књижевности. Наравно, изостало је објашњење – ако је књига из румунске књижевности, зашто је на српском језику? Пошто је у то тешко поверовати, проф. Вера Милосављевић отклања сваку сумњу:

За разлику од српских истраживача,
Хрват Јосип Бадалић написао је да је
румунска књижевност до краја 16.
столећа писана на српском језику.
Наравно, Бадалић не каже дословно да
је она „српска”, него „јужнословенска”.

„Црквене словенске књиге из старих штампарија с тла данашње Румуније у литератури, обично се зову влашке. Тако их је звао и Љубомир Стојановић у Каталогу рукописа и старих штампаних књига Народне библиотеке у Београду из 1903. године. Тако их назива Дејан Медаковић у Хиландарском каталогу (1978). Али, исти Стојановић, у својим Старим српским записима и натписима, донео је поговоре из ових књига – као старе српске текстове. Може ли се у овом заплету око влашких књига тражити одговор –  зашто је број србуља у овом Каталогу остао неутврђен и неозначен? Можда и може, али не би требало. Нема разлога да књиге, рукописне и штампане, које су у своје време у рукама митрополита Кипријана, митрополита Максима и других духовника и верника одиграле помиритељску и просветитељску улогу у православном свету, икада буду камен спотицања између српске и румунске књиге и културе.”

Јосип Бадалић (Википедија)

За разлику од српских истраживача, Хрват Јосип Бадалић написао је да је румунска књижевност до краја 16. столећа писана на српском језику. Наравно, Бадалић не каже дословно да је она „српска”, него „јужнословенска”. Бадалић сведочи да је у румунској и молдавској средњевековној књижевности коришћен српски језик.[5]

Старе румунске цркве и данас су с фрескама и иконама на српском језику. Почеци коришћења новог румунског језика у литератури нису забележени пре 16. столећа. То пише у енциклопедијској одредници о румунском језику:

„Румунски језик се развио из латинског, претежно вулгарног језика римских провинција Дакије, Мезије и Тракије, чије је становништво (Трачани, Илири и други) помешано с људством бројних римских посада, с колонима, депортирцима, итд, било, за време Царства романизирано… Најстарији документ румунског језика је једно писмо бојара Неакшула из 1521. године. У 16.столећу, појављују се, у оквиру реформацијских настојања, пријеводи црквених текстова са словенског на румунски језик. Прва румунска штампана књига је из 1544, али није сачувана. Између 1559. и 1581, појављују се у Брашови протестанска издања црквених књига. За установљење дакорумунског дијалекта за књижевни језик било је значајно издање Библије 1688. г. Румуни су до 19. столећа употрељавали ћирилицу, с властитим знацима ‘Џ’ и ‘Ц’, који су преузети у модерну српску ћирилицу. Молдавска варијанта румунског језика и данас користи ћирилицу”.[6] [1] Новаковић, проф. Реља: „Карпатски и ликијски Срби” (The Carpathian and Lycian Serbs), Завод за србистику „Сардонија” у Чикагу и ИПА „Мирослав” у Београду, 1997.
[2] Новаковић, проф.: „Карпатски и Ликијски Срби”, ИПА „Мирослав”, Београд, 1997, стр. 36.
[3] Овидије: „Тужаљке”, V, 12, 55,56, 58
[4] Исто, стр. 235-236.
[5] Исто, стр. 239.
[6] Енциклопедија Лексикографског завода, Загреб, 1956.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар