PREKRETNICA EVOLUCIJE

Na koju će stranu pretegnuti dalji razvoj čoveka i tehnologije – jer je evolucija proces koji ne prestaje? Hoće li razvoj veštačke inteligencija marginalizovati duhovne potrebe ili će ih dodatno naglasiti? Većina milenijalista, a i singurlarijanaca, smatra da je proces tehnoloških inovacija autonomna ljudska delatnost i da se ne može zaustaviti, iako neki istoričari nauke i tehnologije misle da uvek postoje zastoji usled raznih tehničkih problema, ali i ljudskih faktora.

Gordana Medić-Simić

Nauku stvaraju ljudi. Ova činjenica, razumljiva
po sebi, lako se zaboravlja i možda će podsećanje
na nju doprineti da se suzi jaz između dveju kultura,
duhovnonaučno-umetničke i tehničko-prirodonaučne,
na koji se ljudi tako često žale.
(Verner Hajzenberg, „Fizika i metafizika”)

Biolog Ričard Dokins (Dawkins) je u svojoj popularnoj knjizi „Sebični gen”podsetio na često naučno ukazivanje na analogije između genetičke i kulturne evolucije. Darvinov princip prirodne selekcije je i ovde uzet kao aksiom, ali ono što je interesantno u Dokinsovom radu jeste teza da je, za razumevanje evolucije modernog čoveka, neophodno uzeti u obzir i neke dugačije elemente.

Ričard Dokins je u ovom svom delu pomenuo
i filozofa Karla Popera, koji je, kako on
kaže „posebno osvetlio analogiju između
naučnog napretka i genetičke evolucije”.

Tako je predložio model „širenja”ideja koji bi bio nalik na prenošenje gena iz generacije u generaciju – „nosače”ili „umnoživače”ovih nematerijalnih,a ipak moćnih informacija nazvao je „memima”. (Prema sopstvenim rečima, želeo je da iskoristi grčku reč „mimeme”,ali u nešto skraćenom izdanju. Definisao je „meme”kao jedinicu prenošenja neke kulture ili jedinicu imitacije). Dokins je u ovom svom delu pomenuo i filozofa Karla Popera, koji je, kako on kaže „posebno osvetlio analogiju između naučnog napretka i genetičke evolucije”.

Prema Dokinsovoj argumentaciji, evolucija je, selekcijom gena i time što je stvorila mozak, sebi omogućila prostor u kome su se pojavili prvi memi. Oni su, tvrdi on, u jednom trenutku dostigli nivo samostalnog repliciranja i tako je nastala nova vrsta evolucije. Mem-ideje Dokins u ovom stadijumu definiše kao celine koje mogu da se prenesu od jednog mozga do drugog. Nastavljajući da istražuje analogiju između gena i mema, on ukazuje na momenat „međusobnog takmičenja”koji postoji u oba slučaja; kodmema to su ideje koje poseduju veću psihološku privlačnost od drugih. Tako će u kulturi opstati izvesni „kompleksi mema”.

Ričard Dokins (Vikipedija)

Na primer, ovaj naučnik navodi društveni fenomen organizovane crkve gde bi se na njenu „arhitekturu, obrede, zakone, muziku, umetnost i pisano predanje moglo gledati kao na koadaptirani stabilan skup mema koji se uzajamno potpomažu”.Dokins sugeriše da je moguće razmotriti opciju da se izvesna odlika kulture možda razvila na izvestan način stoga što je bila korisna sama sebi. (Da li je „korisnost” jedina kategorija u kojoj možemo misliti o opštim zakonima, drugo je pitanje). Ovde on poentira da mozak predstavlja mehanizam koji je sposoban za brzu imitaciju; a memi su ti koji sposobnost nadalje koriste.

Sposobnost svesnog predviđanja i sposobnost za istinski, čist altruizam Dokins navodi kao moguće memički razvijene jedinstvene crte čoveka. Ono što ostaje kao poziv na preispitivanje jedinstvenog položaja čoveka i njegovog stanja jeste, za Dokinsa, da „smo sazdani kao genske mašine i odgojeni kao memske mašine, ali imamo i moć da se okrenemo protiv svojih tvoraca”.

Kognitivna evolucija i uspon simboličkog razmišljanja su povezani s evolucijom kulture od epizodne do mimetičke, od mimetičke do mitske, a naposletku do teoretske i kreiranja spoljašnjih simboličkih skladišta.

Teodosijus Dobžanski (Dobzhansky),takođe,ističe međusobnu zavisnost biologije i kulture, ukazajući na rad brojnih naučnika koji su se bavili vezom između fizičke evolucije čoveka i evolucije njegovih oruđa.

Teodosijus Dobžanski (Vikipedija)

S druge strane, etnopsiholog Merilin Donald (Donald) smatra da je moderni ljudski um kompleksna celina sačinjena od mozga i kulture. Kognitivna evolucija i uspon simboličkog razmišljanja su povezani s evolucijom kulture od epizodne do mimetičke, od mimetičke do mitske, a naposletku do teoretske i kreiranja spoljašnjih simboličkih skladišta. Ubrzavanjem tehnološkog razvoja ovaj prostor skladištenja se povećava i to bitno utiče na celokupnu kulturu i način života. Pohranjivanje informacija u kompjutersku memoriju jeste očigledan primer formiranja spoljašnjih simboličkih skladišta.

Kako god da tumačimo odnos bioloških i kulturnih procesa u ljudskoj zajednici, nesumnjivo je da interakcija postoji i da je značajna za razvoj pojedinaca i ljudske vrste čiji društveni život varira u pogledu svoje organizacije.

„Ako je mem naučna ideja, njeno će
rasprostiranje zavisiti od toga koliko
je prihvatljiva za populaciju naučnika:
grubu meru uspešnosti njenog opstanka
dobićemo ako prebrojimo koliko se puta
svake godine ta ideja pominje u naučnim
časopisima.”(Ričard Dokins)

Zbog toga su i prilično intrigantne skorije analogije između kulturnih i bioloških procesa i ideja. Neke od njih izneo je i Malkom Gledvel (Gladwell, ), u delu „Tačka preokreta”gde govori o socijalnim epidemijamakoje utiču na društvene i radne zajednice, stvarajući okruženje u kojem se ideje, stavovi i oblici ponašanja šire nalik na viruse:„Kada pokušavamo da dovedemo do preokreta…mi zapravo pokušavamo da promenimo publiku kojoj se obraćamo i to u jednom malom ali presudnom aspektu; pokušavamo da ih zarazimo, da ih uključimo u našu epidemiju, da ih preobratimo od neprijatelja u pristalice. To se može postići uticajem posebnih ljudi, ljudi sa izuzetnim ličnim vezama. To je zakon nekolicine.”

Dokins, slično tvrdi: „Ako je mem naučna ideja, njeno će rasprostiranje zavisiti od toga koliko je prihvatljiva za populaciju naučnika: grubu meru uspešnosti njenog opstanka dobićemo ako prebrojimo koliko se puta svake godine ta ideja pominje u naučnim časopisima.”

I u slučaju Dokinsovih razmatranja, kao i kod Donalda, nesumnjiva je tvrdnja da su ljudi rezultat svog genotipa i svoje sredine. U naučnim disciplinama adaptivna vrednost mišljenja i mozga kao sedišta kognitivnih aktivnosti ne dovodi se u pitanje, ali se usložnjavaju pitanja o prirodi čoveka. Naime, iako su analogije između kulturne i biološke evolucije potpuno očigledne – postoje i disanalogije, kako to ističe Eliot Sober (Sober, 2006). On ukazuje da prostu činjenicu da je cela biologija objedinjena teorijom biološke evolucije, dok ne postoji opšta teorija kulturne evolucije. Takođe, postoji i disanalogija u pogledu razlike između genotipa i fenotipa i ideje da ne postoji nasleđivanje stečenih osobina; sve ove zakonitosti, ističe on – nemaju analogiju u kulturnoj evoluciji. Međutim, ono značajno jeste da je „ i u kulturnoj i u biološkoj evoluciji pogrešno misliti da svaka osobina evoluira nezavisno od svih ostalih. Pouka je da pojedinačne osobine treba posmatrati kroz njihove međusobne odnose.”

Edgar Moren smelo tvrdi da je „više nego očigledno da se krupni sapiensov mozak mogao dogoditi, uspeti, trijumfovati samo nakon formiranja jedne već složene kulture i začuđuje da se tako dugo moglo misliti upravo suprotno” (Moren, 2005).

Edgar Moren (vikipedija)

Potpuno je izvesno da se na sva moguća pitanja o biološkoj i kulturnoj evoluciji čovečanstva neće moći odgovoriti unutar jedne naučne discipline.

Međutim, izvesne teorije kulturne, stvaralačke evolucije ipak postoje, pa i ako su u kolektivnom umu doživljene kao naučnofantastične. Knjiga Džoela Garoa (Garreau) o psihokulturi ubrzane promene; „Radikalna evolucija: Očekivanje i opasnost usavršavanja naših umova, naših tela – i šta znači biti čovek”(2006) jedan je od novijih primera. U knjizi koja odiše transhumanističkim duhom, razmatraju se moguće posledice razvoja genetskog inženjeringa, robotike, informacionih sistema i nanothnologije.

Ideja tehno-milenijalističkog singulariteta potiče od matematičara i pisca naučne fantastike Vernora Vindža (Vinge). Singularitetom se, u fizici, smatra centar „crnih rupa”i drugih prostora van normalnog prostor-vremenskog kontinuuma, gdene možemo predvideti kako će zakoni fizike delovati (oni koji su gledali film Kristofera Nolana „Interstelar” verovatno će imati asocijacije na neobična stanja koja napor poimanja singulariteta proizvodi, makar i u umetničkoj percepciji).

Ovde ćemo pod milenijalizmom podrazumevati očekivanje da će svet kakav poznajemo biti uništen, a na njegovo mesto će doći „savršeni svet”(Barkun, 1974.; Cohn, 1970). Piter Rasel (Russel, 1983) i Gregori Stok (Stock, 1993) izlažu da scenario pojave globalnog ljudsko-kompjuterskog meta-uma podseća na eshatološku ideju Tejara de Šardena (De Chardin) o noosferi koja će dovesti do „Omega tačke”– spajanja s Božanskim umom. Prema Šardenu, upravo se zbog  protoka informacija, znanja i koncepata – stvara specifična opna oko Zemlje (noosfera) koja počiva na biosferi, no nije stopljena s njom, iako na nju sve više deluje.

Još je na prelasku iz 19. u 20. vek ruski
filozof Nikolaj Umov, ukazujući na
činjenicu da se usložljavanjem života
podiže i čovekov kreativni kapacitet,
primetio da život prelazi sa nesvesnih
na svesne akte, te da među ljudima nastaje
nova vrsta homo sapiens explorans.

Većina milenijalista, a i singurlarijanaca, smatra da je proces tehnoloških inovacija autonomna ljudska delatnost i da se ne može zaustaviti, iako neki istoričari nauke i tehnologije misle da uvek postoje zastoji usled raznih tehničkih problema, ali i ljudskih faktora. Oni su mišljenja da bi slični procesi mogli zaustaviti razvoj superiorne veštačke inteligencije. (Lanier, Seidensticker,Wilson,). Neslaganja naših savremenika, poznatih imena iz sveta novih tehnologija –  Ilona Maska i Marka Zukerberga,takođe,zadiru u pitanja posledica razvoja veštačke inteligencije na čovečanstvo. Dok Mask smatra da bi trebalo napraviti kontrolisano okruženje za razvoj veštačke inteligencije jer ne možemo sagledati sve posledice njenog razvoja, Zukerberg vidi uglavnom pozitivnu stranu njene evolucije.

Pogledi na međuprožimanja kulturne i biološke evolucije i ranije su otvarali iznenađujuće i provokativne poglede na budućnost ljudske vrste i ulogu čoveka.Još je na prelasku iz 19. u 20. vek ruski filozof Nikolaj Umov, ukazujući na činjenicu da se usložljavanjem života podiže i čovekov kreativni kapacitet, primetio da život prelazi sa nesvesnih na svesne akte, te da među ljudima nastaje nova vrsta homo sapiens explorans. Prema njegovom shvatanju, pred ovim čovekom se nalazi zadatak „stvaraj i gradi”; ideja stvaralačkog zakona procesa evolucije.

Naime, Nikolaj Fjodorov (1829-1903), veoma neobičan i zanimnjiv mislilac, verovao je da je čovečanstvo pozvano da ovlada prirodnim stihijama i stvori novi tip organizacije društva – psihokratiju. On je ukazivao na mogućnost opšte sinteze nauka koje bi sve činile kompleksnu i veliku nauku o životu, a život je doživljavao kao jedinstvenu celinu u kojoj je sve međupovezano. Prema njegovom mišljenju, tehnologija se može usavršavati ali ne na uštrb čovekovog usavršavanja – već bi sam čovek trebalo da usavršava sebe.

Takođe, interesantan pogled na razvoj čoveka i njegovih simboličkih memorijskih skladišta ponudio je Vladimir Vernandski (1863-1945) koji je, držeći predavanja na Sorboni 1922/1923, dosta uticao na Eduarda Lerua i pomenutog Pjera Tejara de Šardena, poznatih po svojim konceptima noosfere. Sam ovaj pojam je prvu upotrebio Lerua – matematičar i filozof, učenik Anri Bergsona. Prema konceptu noosfere, pojava čoveka na lestvici životnih formi označava da evolucija prelazi na upotrebu novih sredstava, psihičkog i duhovnog.

Naime, evolucija je stvorila veliko oruđe daljeg razvoja; um koji poseduje samosvest i poseduje mogućnost dubokog spoznavanja sebe i sveta, kao i kapacitet da transformiše sebe i svoje okruženje. Čovek se ispostavlja kao kulminirajući momenat slepog i nesvesnog toka evolucije, ali je i početak nečeg novog; njenog svesnog nivoa. Tako nastaju oruđa proširene kognicije, ideje i projekti koji se i dalje usavršavaju – od usmenog predanja, preko pisma, dokumenata i informatičkih „oblaka”koje koriste najsavremeniji softverske infrastrukture. Prema Šardenu i Leruau, taj protok informacija, znanja, koncepata – stvara noosferu; „prostor”idealnih realnosti; nju čine umetnička, naučna i duhovna dela – svi stvaralački podvizi.

Ova otkrića se materijalno manifestuju u preobraženoj prirodi ispunjenoj od čoveka kreiranim mašinama, konstrukcijama, umetničkim delima. Pojava svesti o sebi smatra se mogućim finalnim nivoom i u razvoju veštačke inteligencije, to je tema kojom obiluju naučnofantastični filmovi.

Pavel Florenski, matematičar i filozof, takođe je došao na ideju o noosferi; ona se u njegovom konceptu naziva pneumatosfera, a pisao je o njoj Vernandskom 1929. godine. On govori o o nečem što bi moglo postojati u biosferi ili nad njom; bio bi to specifičan domenbivstvujućeg koji bi kreirala oblast kulture i duha (terminološki su pojam noosfera i pneumatosfera bliske; pneuma na grččkom označava duh, dušu i dah, a nus – um, razum). Danas su ovi koncepti, kako prethodno videsmo, interesantni istraživačima veštačke inteligencije (pogotovo singularijancima),koji primećuju analogije između razvoja mašinske inteligencije, globalnog umrežavanja i noosfere.

Milan Uzelac (Jutjub)

Ipak, razlika je u tome, kako ističe i prof. Milan Uzelac, što su koncepti ruskih filozofa 19. i 20. veka pod uticajem hrišćanskog kosmizma u kojima analogon noogeneze – stvaranje noosfere predstavlja koncepciju oboženja (bogoočovečenja), transformaciju sveta i uspostavljanje na duhovnim načelima. Tako se koncept kulturne, spiritualne evolucije čoveka stavlja u kontekst stremljenja ka duhovnom idealu koji još nije dostignut – onome koji čoveku pomaže da prevaziđe sopstvenu prirodu.

„Ljudska istina podrazumeva grešku.
Ljudski red podrazumeva nered. Valja se
stoga zapitati da li se napredak
složenosti, inventivnosti i
inteligencije društva dogodio uprkos
neredu, pogrešci, fantazmu ikli zbog
njih.”(Edgar Moren)

De Šarden je, pokušavajući da teoriju evolucije uskladi s kreacioniizmom, razmatrao sve veće širenje kompleksnosti kao bitnu karakteristiku Univerzuma – sve do tačke koju je nazvao Omega. Ova bi „tačka”, ujedno, bila maksimalni stepen svesnosti koja bi označila megasintezu svih svesnih entiteta na planeti i prelazak na novi nivo postojanja – stapanje s božanskim umom. Ideja koja ne prestaje da inspiriše kreativne duhove – primer za to je novija knjiga Dona Delila – „Omega tačka”.

Na koju će stranu pretegnuti dalji razvoj čoveka i tehnologije – jer je evolucija proces koji ne prestaje? Hoće li razvoj veštačke inteligencija marginalizovati duhovne potrebe ili će ih dodatno naglasiti? Zaključimo Morenovom tvrdnjom da nam valja na ozbiljnom, marljivom i pouzdanom licu homo sapiensa pretpostaviti „istovremeno drugačije i identično lice”homo demensa. On govori o mogućnosti uspostavljanja nove nauke koja bi, kao opšta znanost o physis-u uspostavila spone između prirode i života, entropije i negentropije – „budući da je čovek negentrop par excellence”.

Dalje on navodi da je „čovek ludak – mudrac. Ljudska istina podrazumeva grešku. Ljudski red podrazumeva nered. Valja se stoga zapitati da li se napredak složenosti, inventivnosti i inteligencije društva dogodio uprkos neredu, pogrešci, fantazmu ikli zbog njih. A mi ćemo odgovoriti istodobno zbog njih, s njima i uprkos njima, budući da dobar odgovor može biti samo kompleksan i protivrečan.”

Ostaje nam da vidimo.

Literatura

Gledvel, M. (2005): Tačka preokreta, Portalibris, Beograd.
DeLilo, D (2010): Tačka omega,Geopoetika, Beograd.
De Šarden, P. T. (1979): Fenomen čoveka, BIGZ, Beograd.
Dobžanski, T. (1982): Evolucija čovečanstva,Nolit, Beograd.
Dokins, R. (2014): Sebični gen,Heliks, Smederevo.
Morin, E. (2005); Izgubljena paradigma: Ljudska priroda, Scarabeus – naklada, Biblioteka „Imago”.
Sober, E. (2006). Filozofija biologije. Plato, Beograd.
Hjuz, DŽ.DŽ.. ( 2008, 2011, 2012) Milenijalističke tendencije kao odgovori na apokaliptične pretnje u Rizici globalnih katastrofa, Heliks, Smederevo.
Barkun, M. ( 1974). Disaster and the Millenium. New Haven, IN: Yale University Press.
Cohn, N. (1970). The Pursuit of the Millenium; Revolutionary Millenarians and Mystical Anarchists of the Middle Ages.New York: Oxford University Press.
De Chardin, P. T. (1984) On Love and Happiness, Harper & Row, Publishers, Inc. NY.
Garreau, J. (2006). Radical Evolution: The Promise and Perilof Enhancing Our Minds, Our Bodies – and What It Means to Be Human  ( Broadway)
Lanier, J. ( 2000). One half of a manifesto.Edge, 74..http://www.edge.org/documents/archive/edge74..html
Russell, P. ( 1983). The Global Brain: Speculation on he Evolutionary Leap to Plenetary Counsciousness( Tarcher)
Seidensticker, B. ( 2005). Brief History of Intellectual Discussion of Accelerating Change,http://www.accelerationwatch.com/history_brief.html
Wilson, D. ( 2007). Where’s My Jetpack? A Guide to the Amazing Science Fiction Future that Never Arrived ( Bloomsbury)
https://www.21stcenturysciencetech.com/Articles_2012/Spring-Summer_2012/04_Biospere_Noosphere.pdf
https://readingfeynman.org/tag/nikolay-umov/
http://www.uzelac.eu/Knjige/6_MilanUzelac_Istorija_filozofije_II.pdf

https://pdfs.semanticscholar.org/0f26/24745758b4e7ab16f021c674fe0de44561e0. Merilin Donald, Precis of Origins of the Modern Mind: Three Stages in the Evolution of Culture and Cognition