ИТ ПОСМАТРАЧНИЦА

ПРИКРИВЕНИ „ОДЛИВ МОЗГОВА”

Извоз памети (Википедија)

Извоз памети (Википедија)

Треба схватити да се све време извози најам паметне радне снаге, а не извоз памети. У случају јаче глобалне економске нестабилности, постоји опасност да се велики број овако запослених ИТ стручњака одсели у иностранство. Због тога би требало формирати неки облик „робних резерви најбољих стручњака.

 

Милован Матијевић

ИТ кадрова и дипломаца ни у Србији нема довољно. Често се у медијима појави податак да би одмах могло да се запосли око 15.000 ИТ стручњака, када би их било. То је делимично тачно, јер је инострана потражња бесконачно велика, гледано из наше перспективе. ЕУ је објавила да ће само њој недостајати око 900.000 стручњака до 2020. године. Врло је важно да се запамти да ће и нама недостајати око 15.000 ИТ стручњака за дигитализацију привреда и друштва, зато се треба припремити за решавање овог изазова уместо да се бавимо тиме како да нашим стручњацима попуњавамо милионску рупу недостајућих стручњака у Европи.

Очување појединаца-домаћих ИТ стручњака вишеструко је важно и друштву доноси стабилност и ниже цене. Због тога би требало формирати неки облик „робних резерви” најбољих стручњака. Као што су житарице стратешка роба, тако ће у 21. веку то постати стручњаци. За почетак треба одредити какве су нам потребе.

Стални раст у кризи

Широко је прихваћено и хорски се понавља да је ИТ индустрија најздравији део српске економије, јер и у времену кризе бележи стални раст запослених, прихода и извоза. Слика, ипак, није тако идилична. Према основним структурним одликама, информатички сектор опредељен ка домаћем тржишту стагнира још од 2008. године, а комплетан раст сектора остварен је захваљујући извозницима софтвера и информатичких услуга.

Због веће потражње од
понуде за квалитетним ИТ
стручњацима и дипломцима
ситуација све више личи на
драфт кошаркаша у НБА лиги.

Процењује се да ће у току 2017. године програмерски сектор, који је оријентисан према извозу, први пут имати више од 50 одсто и запослених и укупног капитала у ИТ индустрији Србије. То значи да, са једне стране клацкалице, седе предузећа која извозе софтвер и  информатичке услуге, а са друге, све остале ИТ фирме. Постигнут је импресиван напредак само за неколико година.

Извозници софтвера имају боље и остале структурне одлике, а што је врло битно стални раст запослености и величина сопственог капитала значе да ће моћи да понуде веће плате. На већ поремећеном домаћем тржишту информатичке радне снаге онај ко буде нудио већу плату тај ће имати првенство код избора кадрова. Због веће потражње од понуде за квалитетним ИТ стручњацима и дипломцима ситуација све више личи на драфт кошаркаша у НБА лиги – селекција почиње већ на факултету. Недостају само још менаџери који ће склапати професионалне радне уговоре и тако поставити нови ниво сигурности и лојалности који је раније спонтано красио информатичка предузећа и њихове запослене. Познате су анегдоте да су запослени из ИТ фирме могли да оду само смртним случајем, а данас се иде за 200 евра већом платом.

Сада је јасно и не изненађује велико интересовање државе за ИТ извознике – резултат са њима је бржи и очигледнији него да се подржавају локалне ИТ потребе. Поред аргумената којима политичари оправдавају овако деловање, треба указати на могући негативни сценарио и последице јаког фокуса на извоз, док се истовремено занемарују локалне информатичке потребе.

Обрнуто од пожељног

Позната је чињеница да је исплативије извозити сопствена информатичка решења, уместо форсирања извоза кроз најам радне снаге (outsourcing). Како ствари стоје на домаћој ИТ сцени? Обрнуто од пожељног. Изнајмљивање доминира по броју фирми, запосленима и оствареним извозним приходима, са малим шансама да се стање промени у наредних неколико година. Треба схватити да се све време извози најам паметне радне снаге, а не извоз памети. Ово представља блажу форму (прикривеног) „одлива мозгова”. У случају јаче глобалне економске нестабилности, постоји опасност да се велики број овако запослених ИТ стручњака одсели у иностранство и тиме формализује „одлив мозгова”.

Криза великих играча није шанса за Србију. У условима кризе реагује се затварањем у своје оквире и окретањем према унутрашњим ресурсима.  Принцип је сличан, свеједно је да ли су у питању велике компаније или државе. Десило се пар пута у претходних неколико година да су са домаће сцене, буквално преко викенда, из Београда отишле до тада врло успешне иностране ИТ фирме са више од 50 запослених, одводећи са собом у своје централе и одабране сараднике.

На нивоу држава, научили смо лекцију из глобалне економске кризе од 2009. године, а поновили то у скорије време са стагнацијом у ЕУ и слабљењем Русије да криза у великим економијама није наша пословна шанса. Напротив, стање домаће економије се тада погоршава јер остајемо без инвестиција и са смањеном потражњом из земаља погођених кризом. У таквим условима опет се велике иностране компаније концентришу на своје централе, прикупљајући све квалитетне људе из својих представништава са периферије.

Стратегија софтвера

Ко коме може да помогне? На честу декларативну спремност државе да пружи подршку ИТ сектору, Милан Шолаја из Војвођанског ИКТ кластера каже да ИТ сектору није потребна државна подршка, већ је држави очајнички потребан ИТ и то домаћи. Уколико се ова прилика пропусти, уместо домаћих ИТ решења и услуга куповаћемо скупља страна – процењује се за више од 500 милиона евра годишње после 2020.

Решење је у стимулисању
производње домаћег софтвера
и снажна подршка државе
фирмама које развијају
своја апликативна решења.

Реално је да ће Србија у ИТ области ући у међународну размену, нешто ће продавати (јефтину радну снагу), а нешто ће куповати (скупа решења). Можда је боље да буде обрнуто. То се може постићи и један корак у правом смеру јесте да се уради домаћи задатак из 2006. године, када је најављена  стратегија софтверског развоја. Дакле, решење је у стимулисању производње домаћег софтвера и снажна подршка државе свим фирмама које развијају сопствена апликативна решења, нпр. тако што би будуће велике државне набавке софтверских решења и ИТ услуга биле повере домаћим фирмама.

Референце и искуство стечени на овај начин помогли би у извозу сопствених софтверских решења. И тада би извоз вредан милијарду и више евра постао извеснији и одржив на дужи период.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар