ЕКСПЛОЗИЈА ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

ПУШКИН ЧИТА МИСЛИ

Вештачка песникова глава („Њуроботикс”)

Вештачка песникова глава („Њуроботикс”)

Двојник славног руског песника Александра Пушкина не пише стихове, али чита мисли. Истоимени робот, дело софтверске компаније „Њуроботикс из Москве, прима и извршава мождане команде из главе човека.

За то служи нарочита наглавица (neuro-headset) од неопрена (врста вештачке гуме), начичкана електродама, налик капици за ватерполо. Наредбе се, наиме, мислима (мождани таласи) преносе бежичним путем до рачунара уграђеног у песниковог двојника. Позади (на потиљку) смештен је појачивач сигнала. Да би електроде упијале мождане таласе, капа се са унутрашње стране намаже проводним гелом. Следећа ћр бити сува, неће морати да се премазује.

Овакве направе познате су под именом „нервни међусклопови (интерфејси)”, а служе надзирању и управљању различитих помагала (роботизованих) којима се непокретни или слабопокретни испомажу. За речену „неуро кашу“ довољно је пола ста до сат времена увежбавања пре него што почне да се уживо користи.

Садашња цена износи 1.285 долара, а у компанији најављују да ће се разним унапређењима ускоро снизити на око 400 долара да би била доступна што већем броју купаца.

Покретање и управљање
предметима снагом властитих
мисли одавно заокупља
научничке умове.

На Технолошком универзитету у Грацу су још 2005. направили својеврсни међусклоп мозак–компјутер, који је препознавао збивања у вези с кретањем у одређеним можданим подручјима. Била је довољна помисао на покрет која је узбуђивала нерве за стварно кретање. Мождане таласе хватале су електроде постављене на кључним местима у лобањи – изнад можданих области које учествују у покретању одређених делова тела, а рачунар умео да разликује сигнале који одговарају различитим врстама покрета. Пе овог подухвата за тачно откривање мождане активности било неопходно усађивање (имплантација) електрода директно у мозак.

Следеће године су истраживачи Фраунхофер института и Медицинске школе Универзитета Хумболт из Берлина приказали рачунар којим се управља мислима. Назвали су га „Ментална писаћу машину” (Brain-Computer Interface, BBCI). Направа је да исписивала поруке на екрану помоћу менталне контроле кретања показивача. Корисник је морао да носи специјалну капу која има електроде за мерење електронских промена у мозгу, познатију као електроенцефалограм (EEG) и да замишља кретање своје леве или десне руке да би усмеравао курсор.

За надалеко познати и навелико омиљени мултимедијални „паметни телефон” из производних погона „Епла” – „ајфоун” (iPhone), пре пола деценије осмишљен је додатак (XWave) са одговарајућим програмом омогућује да носилац предмете (или иконице) на екрану надзире властитим мислима. Само помисли, а она се помери или отвори! Да бисте у узбудљивој играрији уживали, морате додатни уређај, налик слушалицама за бежично разговарање и слушање, носити на глави (headset) и укључити у властити „ајфон”. Унутра је најсавременији сензор (јављач) који кроз људску лобању снима мождане таласе, претвара их у дигиталне сигнале и приказује на монитору у боји поменутог мобилног телефона.

Покретање и у управљање предметима снагом властитих мисли одавно заокупља научничке умове, проучавања овакве врсте започела су отприлике пре две деценије у чувеној (и тајанстваеној) Агенцији за напредна одбрамбена истраживања под окриљем Министарства одбране САД. Предочава се доба када нећемо виђати свакојаке преносиве електронске направе са екранима, па ни мобилне телефоне на сваком кораку. Уместо тога, људи ће на главама имати повезе непосредно повезане с десном можданом полутком  (хемисфера). И преко оваквих трака улазиће у планетарну мрежу готово бескрајног пропусног опсега.

На мрачну страну такве свакодневице указао је 1981. др Вернор Винџ, чувени математичар и рачунарски стручњак, у својем роману „Истинита имена” најавивши искуствена осећања надзирана помоћу рачунара. Следеће године писац научне фанстастике Спајдер Робинсон је у приповести „Убица ума” описао направу која снима (краде) и озвучујуће људске доживљаје и шаље их другом уму.

Сродне маштарије су и раније претакане у књиге. Подсетимо се Роџера Железног који је 1967. у „Господару светлости” испричао да су исељеници на другу планету понели такве технолошке скаламерије којима су деловали на потомке, изигравајући богове. Поред осталих, користили су испитивачке машине да пронађу убицу.

Вратимо ли се у 1958. наићи ћемо на причу Смита Кордвејнера „Не, не, не Рогов”, у којој Јосиф Стаљин тражи да научници измисле нарочиту направу за читање свачијих мисли на даљину.

Станислав Врани

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар