ЈУНГОВСKИ ПРЕДЕЛИ

РАСКОЉНИКОВЉЕВО КОЊЧЕ

Раскољников (Владимир Кошевој)

И овај сан, и подлегли коњ, гомила и дечак са оцем у центру села, можда је све лаж, поготово у конотацији анализа које су до сада испредане управо о овом догађају који ни то није и не може бити, а опет, у сну, самом сну као сну, сну који је лаж над лажима и то лаж која нас тера да јој сами верујемо док нас чула варају, крије се апсолутна истина. Само је треба видети.

Филип Милошевић

Equus ferus caballus, припитомљени, домаћи коњ. Kоњ је прва животиња коју је човек припитомио, први не пораз природе, већ контакт са истом. Веза која траје миленијумима омогућила је узајамну зависност једне животиње од друге, интегришући своје светове једне у друге. Kонтакт који човек преко коња остварује са природним светом, не само да је први него је и најдужи, непрекидан, те коњ у суштини постаје, у правом слислу речи, човеков пријатељ, партнер и за дуго времена, погон који користи развоју цивилизације.

Почетком индустријализације у Европи, путеви природе и човека као и органских погона у односу на неоргансе, разилазе се. Kратко, идустријализација раскршћава с природом и од човека прави нешто друго?

Пример

Kоњи у млиновима у енглеској (статистика индустрије пива 1802-1848). Лондон је крајем 18. и почетком 19. века имао између 140 и 180 великих пивница. У просеку, 300.000 барела пива производила је свака од њих, користећи погон на неорганске материје (индустријске, парне машине и клипове).

Пре појаве индустријализације у млиновима за производњу пива максималан учинак био је три пута мањи, нешто преко 100.000 барела. За производњу 100.000 барела, потребно је 50-60 јаких грла, уз сву пратећу бригу и услове које органски погон са сбом носи (хигијенске, здравствене, трошковне…), а да би на исти погон, у хипотетичком смислу, јер простора није било физички, призвели 300.000 барела, било би потребно апроксимативно 150-180 грла.

Припитомљени коњ (Википедија)

Апроксимативна светска популација коња процењује се да данас не прелази 65 милиона грла. Ако је уздати се у формалне податке о светској хуманој популацији, она износи нешто преко 7 милијарди. У тој рачуноци, на једног коња долази 108 људи. Популација коња 1800. само у Европи била је 14 милиона, а људи не више од 150 милиона. Дакле, 11 људи по коњу, само у Европи на прагу индустријализације.

Индустрализације која је умногоме потпомогнута коришћењем запрежне стоке и највише, управо коња. Индустријализације која је коња, у економском контексту, маргинализовала јер је вредност прехране и одржавања била већа од производње коју грло може извести.

Русија

Раније – губитак Kрима и неадекватна дисперзија снага, као и дефицит оружја, показао је Александру да реформе које су кренуле почетком века у Европи морају узети замах и у Руској царевини. Године 1861. на снагу ступа уредба о еманципацији (Kрасјанскаја реформа – Александар II).

Већина анализа тврди да је Миколкино
понашање и однос према коњу симболика
односа који Раскољников има према
зеленашици. То је, можда, на неком од
нивоа (слојева) разумљиво. Међутим,
персонификација себе у сну у трећим
лицима није уобичајена, поготово јер
Раскољников себе сања као малог дечака
који стоји поред оца, он не може бити
Миколка ни у преносном значењу.

Kрасјанскаја формално ослобађа потлачене не би ли се створила нова радну снагу, при том не дозвољава серфовима да поседују земљу већ имају искључиво право на сопствену слободу која се огледала у слободи кретања, слободи да се венчавају без дозволе и да сами, у мери којој могу. управљају својим животима. Kако им није дато на управљање земљиште, опције које су им преостале биле су оскудне и огледале се у следећем: могли су да наставе рад код властелина и земљопоседника код којих су и до тада радили, само без дотадашњег типа надокнаде у виду смештаја и оброка… у ком случају би наставили рад али уз финансијску компензацију.

Александар Други (Википедија)

Проблем је што је компензација за рад била толико мала да се послодавцима више исплатило да раднике плате него да их у полуробовском односу држе и хране, куће и брину им о базичним условима живота. Друга опција, била је да тзв лутајућа радна снага, на коју је царска управа рачунала, неће остати на селима, већ ће хрлити у фабрике при већим центрима, где ће, уз помоћ истих, убрзано развити индустрију потребну да се стигну или престигну тадашњи ривали – Француска, Немача и Британија.

Тиме Царевина стаје у корак са развијеним светом, али цену плаћају нижи сталежи који и чине већи део популације. Такође, раскид са природним елементима још је очигледнији у Русији утолико што се, за разлику од западних земаља где се у исту ушло релативно постепено, у Русији у индустријализацију ускочило хитно, без размишљања, а сама индустријализација потпомогнута је артифицијално средтсвима попут социјалних мера налик стероидима. Од села и руралних регија, куда су се кретали новоослобођени, ускоро грађани, успут су лешеви животиња украшавали пејзаш, испраћајући својим трулим телима оне који се у те крајеве више никад неће вратити.

Сан

О сва четири Раскољникова сна у делу, бројне су анализе, од сва четри, сан о коњчету, како се Фјодор М. Достојевски изразио, јесте најанализиранији. Да ли због тога што је сањан пред извршење дела, зато што је први, или зато што је најслојевитији.

Фјодор Достојевски (Василиј Григоревич Перов)

Укратко, већина анализа тврди да је Миколкино понашање и однос према коњу симболика односа који Раскољников има према зеленашици. То је, можда, на неком од нивоа (слојева) разумљиво. Међутим, персонификација себе у сну у трећим лицима није уобичајена, поготово јер Раскољников себе сања као малог дечака који стоји поред оца, он не може бити Миколка ни у преносном значењу. Миколка, посматрачи и остали на таљигама, само су репрезенти времена које је извотоперено до најгнуснијих размера, где се, управо кроз симбол симбиозе човека и природе представља стање духа човечанста, не само у Русији – не сме се заборавити да је ово књижевно дело писано у целости у Западној Европи, а не у царској Русији, те се исти симболи и поруке могу применити увек и свуда, чему сведочи живот дела после толико времена и његова скоро константна актуелност.

На крају, Раскољников се гади чина мучног убијања коња, не подржавајући Миколкин поступак већ га осуђује, прилази коњу и гледа га у уморне, мртве очи. Ако ишта, коњ је симбол Раскољникова, утолико јер је овај одсечен од остатка света кога се гади, гнуша и плаши, а који у сну репрезентује гомила. Али, суштинска порука сна лежи у најтранспарентијем, површинском слоју који је уједно и најдубљи, а кога, из неког разлога, нико није претерано анализирао.

Kоњ не може да повуче таљиге које се пуне све више људи са свих страна, бивају све теже, коњ је нејак, добија све више батина и постаје све слабији док на крају не издахне под теретом који не може да повуче, теретом све бројнијих љиди који су позивани да се попну на таљиге и отежају их. Управо то је перцепција духа човека који разуме раскид, валидан или не, са природом, где се, симболично, од природе одродио, и не само то, она, представљена у коњу, најстаријем и најближем човековом сапутнику и бићу које је човека буквално на леђима изнело, бива мучки одбачена и уз смех убијена. Природа је пала пред индустријом. Чист ваздух заменили су гасови, дрвеће и шуме зграде и насеља и путеви и паркинзи и фабрике и димњаци, коња возила са што више коњских снага… а човека, уистину оног правог човека, заменила је гомила.

Kада се Разумихин, у неспретном и пијаном удварању Дуњи, Раскољниковљевој сестри, позива на своју теорију о лажима („…сви лажу, нека лажу, јој, ја волим кад ме лажу, ако, и треба, и ја лажем, лажем, јер нас лаж једино од звери разликује, они имају инстинкт и не могу да лажу а ми можемо, зато нека, на крају, истина у лажима почиње, и свака лаж води до истине, а истина је увек ту и никамо не може побећи, не треба је зато одмах јурити, јер лаж је само пролазна, зато треба научити и знати лагати, и опет, боље је живети своју лаж него туђу истину… ”).

И овај сан, и подлегли коњ, гомила и дечак са оцем у центру села, можда је све лаж, поготово у конотацији анализа које су до сада испредане управо о овом догађају који ни то није и не може бити, а опет, у сну, самом сну као сну, сну који је лаж над лажима и то лаж која нас тера да јој сами верујемо док нас чула варају, крије се апсолутна истина. Само је треба видети.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар