ЛЕСТВИЦЕ ЖИВОТА

СЕКС ИЗВОР ОКРЕПЉЕЊА     

Илустрација (Википедија)

Границе доступних уживања су практично остале непромењене, јер им Европа (више од хиљаду година после Овидија и Лукреција) није имала шта додати. 

Ана Павловић

Супротно очекиваном, задовољства секса су се кроз векове пре сужавала него што су се проширивала. Премда је чудо које чини да ксенофобичне привуче, чини се да му још није пошло за руком да произведе ни делић осећања и(ли) разумевања од капацитета којим иначе располаже.

Паганске религије су училе како сексуалним односом задобити нешто од топлине и сигурности које пружа, примерице, мајчина кухиња. По њима је свет једна велика перпетуум мобиле машина: небо је плодило земљу својом росом, а свако спаривање је било део овог непрекидног процеса самообнављања, и то не неког поганог чина већ једне потврде сродства са целом природом. Тако је Шива сопственим задовољством приликом оплођавања жена слао поруку следбеницима да своје сексуалне нагоне имају сматрати божанским.

Део здравог живљења

Задовољење које је носило осећај да смо део целине било је појачано оним да се може лично допринети опстанку света, јер је човек морао природу да охрабрује, барем једнако колико јој је и захваљивао. Источноафричко племе Масаи чинило је то кроз периодичне светковине љубави: током неколико месеци све забране дружења и венчавања биле би укидане, и људи су се прибирали са подручја удаљених стотинама миља не би ли пред својим свештеницима плодили земљу, животиње, те сами себе међусобно. Осим мајки и сестара, све остале комбинације су биле прихватљиве.

Кинези су од сексуалног чина створили
извор окрепљења тако што су га ставили
у центарсвог система медицине и
истаклињегову значајну улогу, како
превентивнутако и терапијску.

Ти догађаји нису били оргастични, већ су за циљ имали да симболички вреднују живот. „Секс је напоран рад”, поверила је Кикују жена извесном антропологу, „човек нема времена за причу” ‒ што никако не умањује количину (овако тешко зарађеног) задовољства.

Кинези су од сексуалног чина створили извор окрепљења тако што су га ставили у центар свог система медицине и истакли његову значајну улогу, како превентивну тако и терапијску. Тако су се мушкарци снажили учесталим полним односима кроз које су, сједињавајући јин и јанг, производили енергију. Будући да животни сокови који одржавају земљино тло у добром стању и продужавају живот ‒ јесу продукт жена, мушкарци су били у обавези да им приуште подједнако уживање.

Истовремено, и у Европи је древни фолклор опомињао да ниједно зачеће није могуће ако жена не досегне врхунац. Неплодност, по Калпеперовом „Упутству за бабице” из 1656, проузрокована је „недостатком љубави између мушкарца и жене”. Они који данас сексуалну активност сматрају састојком здравог живљења укорењени су у овим паганским традицијама посвећеним (како наглашавају и таоисти) „једноставној и раздраганој уметности живљења само у сврху живљења”.

Негде око 450. године технике сексуалног
уживања опсежно су описане у „Кама
сутри”, сажетку многих радова које је
сачиниоаскетски целибата Ватсјајана.

Ипак, попут отварања егзотичних ресторана услед недовољно забавних класичних рецепата, неки су у егзотичним креветима трагали за забавом ради забаве. Нажалост ‒ док се гастрономија (последичним развитком трговине, транспорта и туризма) ширила и непрестано развијала, дотле је еротска машта, чини се, стагнирала. Негде око 450. године технике сексуалног уживања опсежно су описане у „Кама сутри”, сажетку многих радова које је сачинио аскетски целибата Ватсјајана. Границе доступних уживања су практично остале непромењене, јер им Европа (више од хиљаду година после Овидија и Лукреција) није имала шта додати.

Порнографија је располагала сопственим светим књигама, а поклоници су тежили да постану зависни од неке нарочите опсесије. Фантазије које су се настаниле у умове љубавника усредсредиле су се, пре свега, на освајање, превласт и потчињавање, као да је најобичнији однос доступан ван кревета створио бедем око кревета. Није било истинске побуне у томе што се маштало о чињењу забрањених дела, или заведености од забрањеног обожаваоца.

Иако је свако наредно поколење ово фантазирање доживљавало као кључ слободе, оно је заправо представљало само затезање исте старе омче ‒ или једне у скромном низу омчи ‒ око властите маште.

(Извор РТС)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар