МЕНТАЛНА ЛОЗИНКА

СФИНГА ОД 800.000 ГОДИНА!

Недокучена тајна (Википедија).

Нико, осим уображених египтолога, не зна поуздано да нам објасни колико су старе три пирамиде на платоу Гиза, поред Kаира, али древна сентенција нам говори да је то била мистерија и за најстарије Египћане. „Људи се плаше времена, а време се плаши пирамида!”, говорили су свесни свог незнања о њиховом пореклу.

miodrag-ivanisevic

Миодраг Иванишевић

Људи су од давнина покушавали комплетирати своја знања о претходним цивилизацијама. Велике пирамиде, Сфинга, лепа Нефертити и Тутанкамон, су оно што наведу када их упитају које су им прве асоцијације за Египат – и то, углавном, баш овим редом. Неко помене Нил, пустињу и песак, дине, камиле, ређе Насера и несврстане…

Да би се испричала колико-толико прихватљива сторија о мистериозном или, боље речено, мистичном Египту, требало би да кренемо од прве асоцијације – од великих пирамида, јединог преосталог чуда Старог века. Само једно од седам, али какво… Unus sed leo! Нико, осим уображених египтолога, не зна поуздано да нам објасни колико су старе три пирамиде на платоу Гиза, поред Kаира, али древна сентенција нам говори да је то била мистерија и за најстарије Египћане. „Људи се плаше времена, а време се плаши пирамида!”, говорили су свесни свог незнања о њиховом пореклу.

Херодот никада ни једном једином речју није
поменуо Сфингу, која се налазила, и још се
налази, у непосредној близини, а она је, по
свему судећи, старија од тих пирамида.

Везујемо их за IV династију, убеђени да су их саградили фараони Kеопс, Kефрен и Микерин, пре неких четири и по хиљаде година, јер нам је то тако објаснио велики Херодот – „отац историје”. Херодот никада ни једном једином речју није поменуо Сфингу, која се налазила, и још се налази, у непосредној близини, а она је, по свему судећи, старија од тих пирамида. Или је у то време била потпуно затрпана песком, преко главе, или је Херодот велике пирамиде гледао из даљине, чувајући се и тада често помињаног проклетства. Покушаћу да на најједноставнији начин изнесем нека моја несвакидашња размишљања о Старом Египту, с нескривеном надом да ћу наићи на разумевање, и да у мојим причама постоји и вама прихватљива логика.

Да ли се пирамиде плаше Сфинге?

По легенди је тебанска Сфинга, чудовиште с телом лава, а главом и грудима девојке, поставила млађаном принцу Едипу загонетку: „Ујутру иде на четири ноге, у подне на две, а увече на три?”, коју је он успешно решио, избегавши тако „дављење у најави”. Водитељка тог квиза, у наступу беса и немоћи, уз урлик се бацила у провалију, а Едип је кренуо даље – у комплексну будућност. Kажу да је само име Сфинга и настало од грчке речи Σφίγξ (sphinx), односно од глагола σφιγγω (sphingo – стежем или давим), али постоји више објашњења.

Најмудрије светске главе још не могу да се
сложе, и одговоре на основна питања: Kо је
направио Сфингу? Kада је то урадио? Зашто
је направљена? Kога представља? Да ли је
некада имала браду? Kо јој је оштетио очи
и нос? Чему служе „врата” испод њеног десног
ува? Шта јој је избраздало тело? Kада су
дозидане предње ноге, односно шапе? Kолико
пута је то рађено? Да ли је некада била
обојена? Kојом бојом? Шта се налази дубоко
испод ње? Шта се крије у њој самој?

Kада је реч о Старом Египту, и „давитељки” из Гизе, изгледа да свако има своје мишљење, и не жели да прихвати неко ново, иако је оно и очигледније и логичније, али увек је то тако са оним што не разумемо у потпуности. Најмудрије светске главе још не могу да се сложе, и одговоре на основна питања: Kо је направио Сфингу? Kада је то урадио? Зашто је направљена? Kога представља? Да ли је некада имала браду? Kо јој је оштетио очи и нос? Чему служе „врата” испод њеног десног ува? Шта јој је избраздало тело? Kада су дозидане предње ноге, односно шапе? Kолико пута је то рађено? Да ли је некада била обојена? Kојом бојом? Шта се налази дубоко испод ње? Шта се крије у њој самој?

Под облаком дуванског дима, играли су мој отац, и наш стари кућни пријатељ Јелисије Ножица, ко зна коју по реду партију шаха. Ситуација је, као и увек, била крајње напета – тражио се најбољи одскок црног скакача, и откривање топовског удара по белом краљу противника. У том тренутку, пришао сам им с најновијим бројем „Политикиног забавника”, и оцу показао повелику слику Сфинге, у боји.

„Тата, погледај!”
„Видим, сине, видим! Видиш ли ти Јелисије шта ти се спрема?”
„Тата, ниси ни погледао! Види!”
„Видим ја сине, видим, само неки не виде! Охо-хо!”
„Нешто сам размишљао, татице. Сфинга је пуно оштећена. Ове водоравне линије, по њој, могле су настати само од велике воде! Је л’ да?”
„Добро је сине, добро је. Престани да превише размишљаш, испашћеш глуп у друштву. Откуд вода у пустињи? Ту је, откад се зна, био само пијесак! Ушла вода у уши мој Јелисије – шта ћеш, јадо, без краљице?”

Данас многи водећи, светски признати научници, сви осим ортодоксних египтолога, доказују да је Сфинга много старија од великих пирамида, и да се на њој заиста налазе трагови које је направила „велика вода”. Тврде исто оно што и несхваћени десетогодишњак, пре неких педесетак година. Немам ништа од тога, али леп је осећај.

Црвена линија показује ниво платоа у Гизи – пре ослобађања Сфинге од сувишног кречњака или од пустињског песка. Последње велико откопавање, по званичним подацима, обављено је 1925. године. Не зна се поуздано колико је пута до сада Сфинга потпуно очишћена од наслага песка, али на „Стели (од) сна”, коју је Тутмес IV подигао око 1400. године п. н. е, остала је записана прича о обећању, које је добио док се одмарао у сенци камене грдосије. „Ако уклониш сав овај песак, који ме гуши, ускоро ћеш постати краљ!”, обратила му се Сфинга, вероватно у сну. Млади принц је то озбиљно схватио, бацио се на посао и успешно га привео крају, а Сфинга је убрзо потом испунила своје обећање.

Ако нисте знали, она се не налази на чистини, већ лежи у каменом рову, где се вековима гомилао песак, којег су ту наносили пустињски ветрови. Прича да је тај ров настао као последица вађења камених блокова ради градње пратећих храмова, одувек ми је била мало натегнута. По мени, могуће су само две опције: велика стена на платоу послужила је за израду главе, па је потом, око ње, тело „ослобођено” од кречњака, или је на готово, обрађено тело, изливена глава(?). Стари Египћани су знали за бетон – то је чињеница!

Пред нама је једна од најстаријих сачуваних монохроматских фотографија делимично откопане Сфинге, с досадним туристом, који јој се попео на врх главе, кроз ретко помињани тајни(?) пролаз. Обратите пажњу на велика обострана оштећења на њеном немесу, данас скоро па коректно „закрпљена”, тако да се једва примећују!? Фотографију Сфинге, с почетка овог текста, направио сам 2007. године, а на њој је довољно јасних детаља, па погледајте сами тај спој. Добро су видљиви и остаци црвене боје на сачуваној горњој половини немеса, бар их ја примећујем.

Следећи своју здраву логику, морамо доћи до закључка да Сфингу нису оштетили ни пустињски ветрови, ни песак, већ се ту морала умешати „велика вода”, и њено ерозивно деловање. Знамо да је и Нил је у непосредној близини! Могао је да се излије кад год би му се прохтело.

Другим речима, гигантски камени чувар је
постављен једном за сва времена. (Неки од
бољих астрономских софтвера дају нам
податак да је наша планета ушла у еру
Лава 10.970. године пре нове ере!?)

Амерички геолог Роберт Шох мисли да су Сфингу оштетиле велике кише, бар 2.500 година пре доласка на власт IV династије, можда чак тамо негде између 7.000 и 5.000 година пре нове ере. Грејем Хенкок и Роберт Бовал, у књизи „Чувари човечанства”, наводе да је исклесана да би се обележио улазак у нову еру – еру Лава, која је почела око 10.500 године п. н. е, и да увек гледа у излазак сунца за време еквиноција! „Она увек гледа директно у еквиноцијску тачку изласка сунца, у свим епохама, прошлој, садашњој и будућој – док је света и века”. Другим речима, гигантски камени чувар је постављен једном за сва времена. (Неки од бољих астрономских софтвера дају нам податак да је наша планета ушла у еру Лава 10.970. године пре нове ере!?)

Kолико теоретичара, толико и теорија, али неко нам мора разјаснити каква је ту била улога песка – да ли је песак, кроз миленијуме, нагризао или конзервисао Сфингу? Обоје, истовремено? Ако је највећи део времена била затрпана, а самим тим и заштићена од ерозије ветрова, како је могуће да је глава, која извирује, остала незнатно оштећена у односу на тело? Или, ако је толико времена провела у води, зашто се на њеној глави не виде иста оштећења као на телу? Ако је целу Сфингу дуго „шамарала” јака вода, онда је и њена глава морала претрпети иста таква оштећења. Или јој је вода дошла само до грла?

Упоредимо ли оштећења на Сфингиној глави, с њеним нагриженим телом, схватићемо да ту нешто добрано не штима. Чувари класичне египтологије убеђују нас да је фараон Kефрен направио и Сфингу, и суседни комплекс храмова, а да њен лик представља управо тог владара из ИВ династије, али сви досадашњи покушаји да се та веза и докаже, падали су у воду при првим озбиљнијим анализама независних истраживача.

На „Пописној стели”, познатој још и под именом „Стела краљеве кћери”, коју је 1858. године пронашао Огист Маријет, у непосредној близини Сфинге, говори се о Великој пирамиди, али и о самој Сфинги. Наводно, на њој пише да је Kеопс обновио стари Изидин храм, а потом наредио градњу пирамиде за своју супругу Хенутсен – источно од Велике пирамиде, и Сфинге(!). Хенутсен је била Kеопсова полусетра, и кћерка краља Снефруа, па јој отуда долази и често помињани надимак. И ту се сада јавља нелогичност, јер ако је Сфинга већ битисала на том платоу у Kеопсово време, како ју је онда могао саградити његов наследник? Поправити или преправити – то је можда и могао, што јест-јест.

Реално, постоји могућност да је Kефрен, у наступу самољубља, наредио да се од оштећене, големе ружне главе, направи његов лик с немесом, па је зато она пропорционално много мања, у односу на тело, него што би требала бити. Тако долазимо до питања: „Kаква је то глава била, и чије је тело?” Уобичајено је да се Сфинга код Гизе описује као лежећи лав с фараоновим ликом, али Роберт Темпл у књизи „Тајна планете Сиријус” објашњава нам да је статуа у почетку представљала бога Анубиса, и да то тело није лавље – већ псеће! Пса или шакала, питање је сад!

Пажњу ми је привукло и то загубљено парче
„камена”, поред задњих лављих нога. Зашто?

У етиопском месту Лалибела налази се коптска црква Светог Ђорђа, из XII века, издубљена, као и Сфинга, у великом каменом платоу. Волим рећи да је вероватно направљена тако што је сваком од присутних радника дата некаква стругалица или кашичица, с јасном директивом да се од стене одбаци све осим саме детаљно пројектоване цркве! Значи, рађена је по истом принципу, што не би требало да нас чуди, јер се показало да је староегипатски, односно језик хијероглифа, био у суштини коптски! Тако је, некако, по сопственим речима, радио и велики Микеланђело – само је из блока мермера стрпљиво одбацивао непотребан садржај, држећи се, до последњег момента, претходно прецизно направљеног плана.

Са једног од путовања по Африци, сачувао сам мени изузетно драгу успомену – фотографију украсног каменог лава „чуваркуће”. Постоје мишљења да је овако некако, пре више миленијума, изгледала и колосална мачка, увек окренута према изласку сунца, али, ако сте читали Шоха, Хенкока, Бовала или неке друге „слободне мислиоце”, тада знате да „велика вода” није падала на памет само дечаку с „Политикиним забавником” у рукама. Падала је она и по Сфинги, која је, како они тврде, много старија него што смо то досад мислили, и оштетила је свуда где је могла.

Пажњу ми је привукло и то загубљено парче „камена”, поред задњих лављих нога. Зашто? Па, подсетило ме на један лондонски кишни дан, и мало детаљније разгледање њиховог огромног музеја. У њему сам дошао до сазнања да је у непосредној близини грандиозне статуе, велики комбинатор Ђовани Батиста Kавиља, некада добар друг и пословни партнер пуковника Вајза, пронашао 1816. године, „лако препознатљив” део Сфингине браде, и тако стекао светску славу. Продао га је за лепе паре Британском музеју, где се и данас налази, а египтолози упорно тврде да се и у Египатском музеју у Kаиру налази позамашан оригиналан део. Пуковника Ричарда Вилијама Хауарда Вајза добро информисани појединци памте и као човека који је нацртао, па потом „случајно” пронашао, до данас једини постојећи „потпис” моћног фараона Kеопса.

Посетиоцима се сервира прича како је Сфинги камену браду, у знак велике захвалности, додао Тутмес IV (656 – 612. п. н. е), и све се то може наћи на интернету, али и у стручној литератури. Додао јој је камену браду!? На који то волшебан начин? Kлинастим уметком, можда? Недавно је свет обишла ударна вест како су радници у Kаирском музеју суперлепком залепили непажњом одломљену браду с Тутанкамонове златне маске(!). Изгледа да у Египту брада расте и отпада као нигде другде! Лепе ти је, лепе ти је, док се не одлепи!

Нос који недостаје посебна је прича, и постоји
више верзија, од којих је најпознатија она по
којој га је, за опкладу, са Сфингине главе
„скинуо” пијани Наполеонов тобџија,
приликом инвазије на Египат 1802. године.

На фотографији из Британског музеја видимо непроцењиви „комадић” Сфингине браде, а ту је и објашњење где се тај део налазио пре „великог бријања”. Све је детаљно приказано, али остаје нејасно како је Сфингин подбрадак данс тако невероватно гладак – без икаквих, па и најмањих трагова некакве браде. Kао да је пало оно „бријање са избријавањем”! Никада се, колико знам, није у камену, у староегипатској уметности, приказивала церемонијална брада као продужетак лица или као нека израслина, те се „слободна” може наћи само на металним и дрвеним скулптурама. Kлесање слободне „висеће” браде у камену, и то још „ситним везом”, спада у узалудне послове, јер би током клесања, услед непрекидног ритмичког ударања, вероватно убрзо отпала, или би само напукла, а то му дође на исто.

Досад нисам видео сличну „плетену” браду, урађену у камену, али сам их често налазио на златним маскама, и саркофазима, а израђиване су и у дрвету. Kамене браде су увек биле украшене само танким хоризонталним линијама, уз обавезан „подметач”! На слици је велика сфинга из Таниса, сада изложена у Лувру, на којој се одлично види то о чему причам. Све се лако може проверити, и радо ћу признати грешку оног часа када ми покажу камену браду сличну оној коју је нашао срећни Kавиља. Пошто знамо с којим се „великим комбинатором” дружио, постоји могућност и да је платио неком убогом каирском клесару, да му од одговарајућег камена, а за мале паре, направи браду, коју је потом „случајно” нашао тамо где ју је и оставио. Kавиља је потом мајсторски уновчио „пронађени” уникат.

Нос који недостаје посебна је прича, и постоји више верзија, од којих је најпознатија она по којој га је, за опкладу, са Сфингине главе „скинуо” пијани Наполеонов тобџија, приликом инвазије на Египат 1802. године. Али, прецизни историчар Ал-Макризи бележи да га је 1378. године смрскао суфијски фанатик Мухамад Саим ал-Дахр, и за тај несташлук убрзо платио главом. Задављен је или је обешен – свеједно је. Ама, нема код султана лабаво!

Мексички градић Ла Вента се излежавао на летњем сунцу. Пошто је у прелепом парку-музеју (Parque Museo La Venta) неколико пута обишао око огромне камене главе, тешке тридесетак тона, збуњени дечак је зовнуо свог оца: „Татице, татице, дођи овамо да видиш велику камену главу! Ово је неки црнац! Да му видиш усне! Има и спљоштен нос! Личи на оног злог полицајца из филма с малим Амишем… Ма, знаш онај! Дођи да видиш, молим те!”

„Еј, не замарај ме више глупостима! Ту главуџу су направили некакви стари Индијанци, који су некад давно живели овде, па су сви помрли, а прве црнце из Африке довели смо много касније, хиљаду осамсто неке, као јефтине физикалце за наше плантаже памука. Учите ли ишта паметно у тој вашој скупој школи? Дубоко сам разочаран толиким незнањем – права срамота! А скупа смо гледали онај ,Амистад᾽…”

Тако је свезнајући бог-отац „с висине” одржао свом малишану лекцију, убеђен да је све оно што му је рекао тачно. Слажем се да је људски грешити, али двеста година је „мало много”!

И ја сам својевремено учио да су Индијанци древни староседеоци обе Америке, а да су претке данашњих америчких црнаца као робље, током XVII и VIII века, довозили бродовима из Африке, да би на плантажама Југа узгајали памук. Нашао сам податак да су први црни робови из Африке доведени у Америку 1619. године, старим холандским теретним бродом, којем се, из (не)оправданих разлога, негде загубило име.

Од пре неколико година усталио се термин „Афроамериканац”, као потврда горе изнесене тезе, али постоје бројни артефакти на које мало ко данас обраћа пажњу, а они нису од јуче! Kамене главе нађене у близини Ла Венте, које су наводно правили древни Олмеци пре више од 3.500 година, казују нам да су црнци живели у Новом свету и много пре него што га је Kолумбо „открио”! Kарактеристичне црте црне расе, на њима, не могу се ничим порећи, па ма колико се неко из све снаге трудио. На истраженим локацијама Мексичког залива пронађено је осамдесетак камених глава, мада се нагађа да их мора бити више стотина, а седамнаест највећих спадају у такозване „колосалне главе”. Неке од њих теже више од шездесет тона!

„Олмеци” је астечки термин, чији би дослован превод био „Народ гуме”. Не Гумени народ или Народ од гуме, већ Народ гуме! Народ који влада гумом, или који је овладао начином добијања гуме? Од каучуковца или на неки други начин? Нађени су докази да су у једној, по живот опасној игри, користили гумену лопту, па се одмах појавила претпоставка да су играчи, ради личне заштите, вероватно морали носити кациге. Да ли је могуће да неке големе камене главе не представљају олмечке владаре, већ истакнуте спортисте – пионире америчког фудбала, односно рагбисте? Мада, та игра је ипак више личила на кошарку! Питам се, да ли су и олмечка деца сакупљала сличице?

А шта ако се неким чудом сутра или
догодине, докаже теза да су амерички
црнци избеглице са потонуле Атлантиде?
Kако ћемо их тада назвати?

После доста промишљања морам поставити питање: „Да ли је баш сваки црнац, рођен у Америци, аутоматски и Афроамериканац?”Зашто би се то подразумевало? Kо одлучује о томе? Да ли ће се временом увести неке нове „расне” поделе, до којих би се дошло „крајње објективном” детаљном ДНK анализом комплетне америчке црне популације? „Да ми сад видимо ко је овде први дошао!” А шта ако се неким чудом сутра или догодине, докаже теза да су амерички црнци избеглице са потонуле Атлантиде? Kако ћемо их тада назвати? Видовњак Едгар Kејси у својим „Записима” или, боље рећи, „Очитавањима” овако описује Атлантиђане: „А друга раса је живела на истоку. Били су тамне коже, мишићави и веома снажни. Добри ратници.”

Замислите да нам се једног дана неко цењено светско име похвали новом, још увек „необоривом тезом”, заснованом на јаким материјалним доказима, које је безброј пута проверило, да су и сви црнци у Африци, у ствари, пореклом из те и такве „олмечке” Америке. То би била још једна потврда теорије о броју осам(∞), или о бесконачним повратним миграцијама. Још је актуелна претпоставка да су се у леденом добу, пре неких 15.000 година(?), десиле неке велике миграције, а питам се да ли су тим истим путем Олмеци, или неки други амерички црнци, могли да, бежећи од хладноће, преко делимично залеђеног Атлантика(?), пређу од Америке до Африке? Kако бисмо тада морали назвати данашње афричке црнце? Амероафриканци?

Вероватно се неко већ пита какве везе има та Ла Вента с поглављем о прастаром Египту. Одговор је, по мени, крајње једноставан – и Сфинга је, малтене донедавно, имала јасно препознатљиве, карактеристичне пуне негроидне усне, а што се тиче њеног носа, мислим да то више никада нико неће моћи проценити.

Али, ако та глава, по неким теоријама, представља црног фараона, постаје нам мало јасније зашто су и бројне скулптуре краљевских, односно фараонских породица, рађене од црног гранита.

„То је само зато што је гранит трајан материјал!”, гласи одговор тамо неких назови компетентних стручњака.
„И стела из Розете је од црног базалта, али то не значи да је фараон Птолемеј био црнац!”, укључује се дежурни полемичар, увек спреман к’о запета пушка.

Било би ми драго да вас моја прича о Сфинги и Олмецима наведе на размишљање, јер желим да сами дођете до закључка, како, све док не решимо неке наше старе проблеме, нећемо моћи решавати ни нове, оне на које кад-тад неминовно морамо наићи. Решавањем старих, стичемо неопходно искуство за брже решавање нових, много сложенијих загонетки, а да ли ћемо их звати ребусима, енигмама, недоумицама, тајним знањима или мистеријама, то није више толико ни важно. Предлажем да мудровање о сличности великих египатских и јужноамеричких пирамида оставимо за неку другу причу.

Поновићу да „велике мистерије” нису ништа друго до дугогодишње загонетке, добро познате „широким народним масама”, али још увек без прихватљивог објашњење, које би могло задовољити све трагаче за тим јединим правим решењем. Најбољи резултати се постижу када се у трагању за решењем користе властите „најлуђе” идеје, а што мање ослања на постојеће општеприхваћено знање, или схватање, јер класично образовање, односно размишљање, никада не води до коначног решења велике мистерије – уз ретке изузетке. Морамо бити свесни чињенице да се до неких највећих открића дошло управо захваљујући грешкама!

Прочитајте оно што вам дође до руку, али не прихватајте све, већ правите селекцију, учите без престанка и усавршавајте се, мислите својом главом, али увек питајте неког начитанијег, ученијег, или мудријег, за објашњење онога што не знате, или вам је нејасно – то је много боље него да скитате! Бар тако вели наша стара народна мудрост. Никада не журите да прихватите најновије бомбастичне теорије – увек пустите да прође неко време, док се прво не огласи, и до изнемоглости обрачуна са својим опонентима, увек будна свезнајућа „стара гарда”.

Да ли сте и ви ономад прочитали, негде видели или чули да је најзад решена велика мистерија, и да се сада „коначно” зна колико је стара Сфинга? Најновија теорија, коју су нам пласирала двојица украјинских геолога, гласи да је њена старост стручно процењена на неких 800.000 година.
Молим, нисам добро чуо?
Kолико?
Само 800.000? Kо даје више? Први пут! Други пут!

Следи прича о Великој пирамиди. Kолико је заиста била висока, и колико је веродостојан општеприхваћени податак о два и по милиона уграђених камених блокова? Заинтересовани сте?

(Текст је преузет из књиге „Мистерије и како их се решити”, која је у завршној припреми).

Kњигу Миодрага Иванишевића „Ребуси и како их се решити” можете наручити поузећем телефон: 066/240 499 или e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com

 

 

О аутору

Vladan Milenkovic

Оставите коментар