Zahvaljujući svojim istraživanjima, posvećenošću nauci i pacijentima, mnogi lekari su ostali prisutni i danas, kroz nazive bolesti čije su simptome istraživali. Eponimskim postupkom odaje se počast ličnosti koja je doprinela otkrivanju i objavljivanju oboljenja.
Njihove sudbine su različite, neki su dobili priznanje u toku života, drugi decenijama ili vekovima posle smrti. Među njima postoje i malobrojni koji ne samo što su prekršili Hipokratovu zakletvu već su medicinu i nauku stavili u službu fašističke ideologije tokom Drugog svetskog rata.
Život dr Džona Dauna podseća na roman. Kao osamnaestogodišnjak našao se u olujnoj noći sam i potpuno izgubljen. Pomoć i sklonište pružila mu je nepoznata devojka. Zapamtio je njeno lice, u čijem izrazu ga je nešto duboko dirnulo.
Godine 1860. Daun je o dijagnostikovao
stanje devojke koja mu je pomogla u olujnoj
noći, a sto godina kasnije, ovo stanje je
i zvanično nazvano Daunov sindrom.
Nekoliko godina kasnije zaposlio se u azilu za mentalno obolele osobe u Erlsvudu. Zatekao je očajno stanje. Četiri stotine pacijenata bilo je nagurano u male sobe, zbog loše higijene infekcije su bile česte a osoblje je zlostavljalo pacijente. Svojom posvećenošću, znanjem i humanošću uspeo je da od prihvatilišta napravi pravu bolnicu u kojoj su pacijentima pružali negu i lečenje. Fizičko kažnjavanje obolelih bilo je strogo zabranjeno, osoblje je naučilo da ohrabruje i podržava pacijente, a učenje zanata i umetnosti postali su deo terapije.
Džon Daun (Vikipedija)
Godine 1860. dr Džon Daun je konačno dijagnostikovao stanje devojke koja mu je pomogla u olujnoj noći, a sto godina kasnije, ovo stanje je i zvanično nazvano Daunov sindrom.
Dr Džejms Parkinson je istraživao kod svojih šest pacijenata podrhtavanje ruku i prstiju koje se razvijalo u nevoljni, ritmički tremor. Godine 1816. napisao je studiju o zdravstvenom stanju i simptomima „drhtave paralize”. Dr Parkinson je bio veoma vezan za svoje pacijente. Pre više od dva veka, nadao se da će uspeti da pronađe lek i izleči ih.
Džejms Parkinson (Vikipedija)
U javnosti je kao lekar uživao veliki ugled i nije oklevao da javno iznosi svoje političke stavove. Zalagao se za pacifizam, socijalne reforme, kritikovao je Britanski parlament. Ubrzo je optužen da je učestvovao u zaveri i pripremi navodnog atentata na kralja Džordža III. Iako je na kraju istrage proglašen nevinim, ovaj stresni događaj udaljio ga je od politike i zadržao do kraja života u nauci i medicini.
Dr Hans Rajter, po kome je oboljenje nazvano,
bio je aktivni učesnik u medicinskim
eksperimentima koje su izvodili nacisti.
Eponim „Rajterov sindrom” zamenjen je nazivom „reaktivni artritis“”, zahvaljujući grupi lekara koja je 1977. godine potpisala peticiju da se naziv „Rajterov sindrom” izbriše iz svih medicinskih izdanja. Dr Hans Rajter, po kome je oboljenje nazvano, bio je aktivni učesnik u medicinskim eksperimentima koje su izvodili nacisti. U koncentracionom logoru Buhenvald, koristio je eksperimentalnu vakcinu protiv tifusa koja je izazvala 200 smrtnih slučajeva.
Hans Rajter (Vikipedija)
Hansa Rajtera su zarobili pripadnici sovjetske Crvene armije i prebačen je u Nirnberg. Dr Rajter je, ipak, doživeo duboku starost i umro u svojoj 88. godini. Saveznicima je, naime, njegovo znanje o biološkom ratu bilo suviše dragoceno da bi ga osudili na smrt.
U Sicilijumskoj dolini, mestu sa najviše
kompjuterskih genija i najviše milionera na
svetu, Aspergerov sindrom je preporuka za posao.
Naučni rad o autizmu dr Hansa Aspergera tek je devedesetih godina prošlog veka, prevodom sa nemačkog na engleski jezik, došao u centar pažnje. Danas se veruje da su mnogi naučnici, nobelovci, brojne talentovane ličnosti kao što su Isak Njutn, Albert Ajnštajn, Hans Kristijan Andersen, Luis Kerol, Elfride Jelinek (austrijska nobelovka koju je lečio dr Asperger) imali Aspergerov sindrom, najlakši oblik iz spektra autizma.
U Sicilijumskoj dolini, mestu sa najviše kompjuterskih genija i najviše milionera na svetu, Aspergerov sindrom je preporuka za posao. Osobe sa ovim sindromom, pored neke vrste društvene nespretnosti u komunikaciji, odlikuje sposobnost velike koncentracije na predmet interesovanja, fokusiranje na brojeve i pisane reči, pa u određenim oblastima postižu izvanredan uspeh.
Postoje kontradiktorne priče o dr Aspergeru. Mnogi tvrde da je austrijski pedijatar, iako formalno nije bio član nacističke partije, učestvovao u programu „rasne higijene”, izdvajajući decu sa smetnjama u razvoju koja nisu bila po merilima rasističke teorije o arijevskoj „čistoti”. Sam Asperger je, međutim, tvrdio da je u tajnosti, nacistima iza leđa, spasavao decu Trećeg rajha, zbog čega ga je, u nekoliko navrata, hapsio Gestapo.
Međutim, Hervig Ček, austrijski istoričar medicine, objavio je u časopisu Molecular autism dokumenta i kartone pacijenata koje je dr Asperger slao na kliniku Špigelgrund u okviru programa nacističke „eutanazije”. Smatra se da je na klinici ubijeno 789 dece. Idit Šefer, ekspert za modernu evropsku istoriju, objavila je 2018. godine knjigu „Aspergerova deca: poreklo autizma u nacističkom Beču”, koja potvrđuje optužbu da je Asperger svesno „postao šraf u nacističkoj mašini za ubijanje”.
Autoimunu bolest u kojoj ćelije imunosistema
napadaju vlastito tkivo štitaste žlezde,
istražio je 1912. Japanac Hašimoto Hakaru.
Alojz Alchajmer (Vikipedija)
Nemački psihijatar dr Alojz Alchajmer opisan je u uspomenama studenata i saradnika kao briljantan, posvećen naučnik koji nije ispuštao cigaru iz ruku ni nad mikroskopom. Izgubivši rano suprugu, dr Alchajmer se posvetio pacijentkinji koja je bolovala od gubitka pamćenja i halucinacija. Posle pacijentkinjine smrti, 1906. je izvršio seciranje njenog mozga. Suptilne metode dr Alchajmera za dijagnostikovanje ove, nažalost, toliko rasprostranjene bolesti, aktuelne su i danas, ceo vek kasnije.
Dr Alchajmer je umro u svojoj 51. godini (kao i njegova pacijentkinja) od posledica teške prehlade. Njegova kći je bila još devojčica, a sin će biti hapšen zbog svog jevrejskog porekla.
Hašimoto Hakaru (Vikipedija)
Autoimunu bolest u kojoj ćelije imunosistema napadaju vlastito tkivo štitaste žlezde, istražio je 1912. japanski lekar Hašimoto Hakaru. O njegovom životu se malo zna. Svoje rezultate objavio je u nemačkom časopisu, na nemačkom jeziku, verujući da će tako privući pažnju stručne javnosti.
Posle objavljivanja rada, taj tihi i skromni čovek vratio se u svoje rodno selo. Lečeći meštane, dr Hašimoto se razboleo od tifusa i umro u svojoj 52. godini ne dočekavši, za života, priznanje za svoj rad.
(Mirjana Bjelogrlić, RTS)
