ВРТОВИ АРКАДИЈЕ

СИРЕНСКА РУЖА

plava-ruza-suntori-2-jpg

С промењеним генима (Сантори)

Неустрашиви Одисеј је својим војницима воском запушио уши и наредио да њега свежу за јарбол да би одолео заводљивој песми бића са женском главом и птичјим телом. Може ли данашњи човек мирису генетски измењене „краљице цвећа”, чијег су се знамења одрекли српски социјалисти?

„Ђаво је већ пред вратима, мудро прерушен у инжењера и предузимача” (Џереми Рифкин)

 

Одисеј (Фото Википедија) 

На повратку из ратног похода на Троју, неустрашиви Одисеј је својим војницима воском запушио уши пловећи бродовима покрај острва на којем су обитавале морске сирене (бића са женском главом и птичјим телом). Себи није, али је заповедио да га привежу за јарбол да би одолео њиховој заводљивој песми. Може ли данашњи човек мирису плаве руже?

Убацили су два гена који
су у садејству с трећим
Белу преобратили у плаву.

Није постојала у природи – ни дивља, ни питома – све док је генетичари после три деценије неуспелих покушаја нису 2004.  створили у лабораторији. Како? Убацили су два гена који су у садејству с трећим белу преобратили у плаву с неопходним пигментом (делфинидин) за потоњу боју. Иза успеха стоје две компаније – јапанска „Сунтори” и аустралијска „Флориџин”.

„Краљица цвећа” која се, углавном узгаја због лепих и мирисних цветова, најчешће се среће с црвено, жуто и бело обојеним латицама. Арапски учењаци су у 12. веку гајили азурно плаве додајући боју у кору корена биљке. У нешто светлијем издању одувек је повезивана с плавом краљевском крвљу, а у Кини је означавала наду у достижну љубав. Зашто су се црвене руже одрекли српски социјалисти, чије је знамење накратко била 1992?

Разлози, свакако, нису научни. Можда су само пожелели да унапреде људско друштво што су годинама обећавали и још нису посустали, не подухватајући се мењања природе. Генетичарима су оставили одрешене руке да је преиначују по властитим замислима, свеједно што ниједан није властан да предвиди крајњи исход. Може ли се, дакле, природа побољшати?

Травка „ плодног полумесеца ”

Не знајући и не хотећи, наши преци су се у то упустили, отприлике, 10.000 до 8.000 година пре нове ере припитомљавајући биљке и животиње. Укрштали су их зарад већих приноса и плоднијег подмлатка. На табли из Елама (југоисточни Иран) пре 50 столећа урезане су главе и још неки знаци који су, вероватно, приказивали оплодњу припитомљених магараца.

Још 1957. (радиоактивним)
зрачењем изазване су промене
на јечму „златно обећање”
од којег је справљано пиво.

Класје и стабљика данашње пшенице, од чијих безброј врста пекари месе свакојака пецива, ни издалека не личи на препотопску травку из средње Азије („плодни полумесец”) од које је настала. Од првобитне којој највећма сличи разликује се по томе што има три пута више гена.

Бивало је тако хиљадама година, све до средине 20. века када су двојица научника (Френсис Крик и Џејмс Вотсон, 1953. године) одгонетнули устројство „наследне јединице” свеколиког живота или ДНК (дезоксирибонуклеинска киселина). У двострукој уплетеној овојници, налик на мердевине, утиснута је лозинка или кôд наслеђа.

На самом почетку 21. столећа ишчитан је, у грубим цртама, човеков „наследни отисак” (генетски кôд): 20.000-25.000 гена, са око три милијарде базних парова, од којих је свака база састављена само атома угљеника (C), водоника (H), азота (N) и кисеоника (О).

Дакле, цела ДНК исписана је са ова четири слова „азбуке живота” која се у недоглед понављају у „тројкама” (триплети). Једноставније тумачење није могуће. Чему ново знање, ако није на добробит човека?

И генетички инжењери су се ухватили у коштац с голим оком невидљивим бактеријама, вирусима, квасцима, једноћелијским алгама и протозоама (чије је представник амеба), којима премештају поједине гене, додају нове и искључују старе, а затим ове микроорганизме убацују у биљке, животиње и људе. Још 1957. (радиоактивним) зрачењем изазване су промене на јечму „златно обећање” од којег је справљано пиво.

Бактeрија с човековим геном

Непуне две деценије касније (1978) појавио се хумани инсулин преображајем бактерије ешерије коли (Escherichia coli) у коју је уметнут човеков ген, што се сматра прекретницом увођења генетски побољшаних организама у свакодневни живот људи. Можете претпоставити колико је одушевљење и олакшање то изазвало међу близу 400 милиона оболелих од шећерне болести. А четири године доцније хормон раста који, по свему судећи, прижељкује сваки други житеља наше планете (више од половине је ниже од просека).

Пауков ген уметнут међу
70.000 козјих не утиче на
изглед животиње.

На дугачком списку налази се више од 3.000 наследних обољења за лечење генима. Ко је то могао да замисли пре неколико деценија? Из дана у дан све је више производа заснованих на генетски измењеним (модификованим) организмима (GMO) – од „јестивих вакцина” до „биочелика”. Сумњате да смо погрешили?

Никако. У првом случају за то је искоришћена савршена биљка банана, јер у „преуређеном стању” није штетна за животну средину (нема семе и размножава се вегетативно). У другом пауков ген уметнут међу 70.000 козјих не утиче на изглед животиње, а свака излучи седам грама свилених влакана дневно од којих се упреда нови растегљиви материјал зачуђујуће лакши и кудикамо отпорнији од челика!

Ни наука нема увек
одговор на питање
„Колико је нешто безбедно?”

Нови чврсти парадајз који успорено трули (flavr savr или CGN-89564-2) , у слободном преводу „чувар укуса (и мириса)”, оглашен је на сва звона 1992, а већ 2002. Америчка управа за храну и лекове одобрила га је за исхрану. Испрва је носио ознаку компаније „Калџин”, касније су му налепили ону мултинационалке „Монсанто”, против које се, с времена на време, организују протести широм света.

Човек мења све (и себе)

Нема подручја људске делатности у којем се неће појавити, ако већ није. Најезда новотарија какву људски род није упамтио. Упозорење на које се позивамо пре прве написане реченице, Џереми Рифкин, економиста и социолог, написао је 1997. у предговору књиге Ендруа Кимберла „Продавница људског тела: Инжењерство и маркетинг живота”. Стрепети или не? Ни наука нема увек одговор на питање „Колико је нешто безбедно?” Али је, свакако, моћна да све мења.

Тако је 1990. четворогодишњој Ашанти Десилва из Бразила, која је живела под пластичним балоном јер јој је имунитет сасвим отказао, првој у свету убачен ген (из белих крвних зрнаца извађених из њеног тела). До сада је сличан поступак примењен на више од две хиљаде људи. Подсетимо се мудрог предсказања Станислава Лема, пољског филозофа и сатиричара, који је у блиставом делу „Сума технологије” записао: „Човек не може мењати свет, а да не мења себе”!

Станко Стојиљковић

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар