ВРЕМЕНСКА МАШИНА

СКРАЈНУТИ ФИЛОСОФ

Проф др Свеомир Ристић (Продична атхива)

Проф др Свеомир Ристић (Продична атхива)

Две, може се рећи, доминантне фигуре у философском животу Србије између два светска рата били су Бранислав Петронијевић, академик и професор Универзитета у Београду, и Светомир Ристић, ванредни професор Универзитета у Београду (огранак у Скопљу) у оставци. И један и други били су несумњиво ауторитети и око себе окупљали друге философе, имали свој круг у коме су се водиле расправе о философији, попут оних философа код којих су се образовали у Немачкој и другим земљама. Спор између двојице поменутих философа обележио је на одређен начин и развој наше философске мисли.

photo Milan Rasic

Проф. др Радомир Ђорђевић

 

Тек пред Други светски рат 1937. године Загорка Мићић, Хусерлова ученица почиње да окупља друге философе који су били изван наведених кругова. Док је Петронијевић био познат и у земљи и у свету, његов критичар остао је у сенци, изолован. Иако је имао све услове за рад на Универзитету он није одмах добио то место. Спор је почео после објављивања Петронијевићеве књиге „Историја новије философије I. од Ренесансе до Канта” када је Ристић указао на грешке, недовољну оригиналност те књиге и чак плагијат у неким деловима. Иако је Петронијевић у писму Уредништву „Учитељ” писао да не жели да расправља са критичарем и арогантно додао да критика потиче од „почетника коме би требало давати поуке из толико различитих наука” и да је он „равнодушан према тој критици”, он је ипак у другом издању поменуте своје књиге унео исправке на које је Ристић указао.

Пратећи Петронијевићеве радове, Ристић је наставио своје критике оспоравајући Петронијевићева гледишта о ентропији васионе, о Лајбницу, и посебно о Петронијевићевом схватању атома код Бошковића. Ристић је био друкчији тип философа, сматрао је да се у философији и науци мора реаговати на погрешке, указивати евидентно, на изворнике и цитате. Са изразитом истинољубивошћу, не марећи за последице он је сматрао да је то императив, да се мора борити за научни морал, и то је демонстрирао у публикацијама које је објављивао против Петронијевића и приватно. Али Петронијевић је понекад и исправљао своје грешке, као у случају Божидара Кнежевића, у некрологу овом философу 1905, тако је и 1920. године сам предложио Светомира Ристића за професора Универзитета у Београду, у огранку тога Универзитета у Скопљу.

Докторат у Лајпцигу

Иако је радио у неповољним условима, Ристић је дао оригиналне прилоге у философији и значајне резултате у науци, преводио са различитих језика, био јавни радник који је тумачио збивања не само у нашој земљи него и у ондашњем свету уопште и то са великим познавањем. О њему се писало готово у свим историјским прегледима развоја српске философије или без познавања целине његовог опуса или сасвим погрешно, са измишљеним подацима. Имао сам прилику да слушам јавно предавање Ристића 1963. године и био сам под снажним утиском његове острашћености у трагању за истином, која је подсећала на најбоље традиције светске философске традиције; касније сам читајући неке његове списе био изненађен да нема ширих истраживања опуса тог философа.

У једном прилогу 2002. године обратио сам пажњу читалаца на живот и дело Ристића; тај рад сам поново објавио у блоку мојих радова о српским философима. Стицајем околности упознао сам млађег сина философа, Вукана, који ми је омогућио увид у заоставштину оца и дао низ података; тада смо планирали и да објавимо изабране списе Ристића, али услед промењених прилика то нисмо успели до сада.

Поред философије у средишту
његових интересовања на
студијама били су предмети из
астрономије и физике.

Ове године навршава се стотридесет година од рођења Светомира Ристића. Обележавање те годишњице има оправдања утолико више што сам током протеклих година имао прилике да истражим још неке видове његове делатности и умногоме употпуним представу о овом изузетно марљивом трагаоцу чији је допринос нашој култури изузетан.

О животу и раду Ристића се не ретко у литератури наилази на погрешне податке, те је због тога важно да их овде наведем према одговарајућим документима из његове породичне заоставштине. Рођен је 26. јуна, по старом календару 1886. године у Београду где је завршио основну школу и гимназију. Године 1904. уписао се на студије на Великој школи у Београду (већ наредне године она је прерасла у Универзитет у Београду), али због болести није похађао наставу. Наредне школске године 1905. уписао се на Универзитет у Лајпцигу где је провео осам семестара.

Поред философије у средишту његових интересовања на студијама били су предмети из астрономије и физике. Докторирао је у двадесетпетој години на Лајпцишком универзитету код ондашњих веома познатих професора Вунта и Барта са дисертацијом „Индиректни докази трансценденталног идеализма” (Die indirekten Beweise des transzendentalen Idealismus). Дисертација је већ наредне године објављена на немачком језику и то у угледном часопису „Kant-Studien”, а изашла је и у издању Универзитета на коме је одбрањена.

По повратку у земљу он наставља рад у области философије. Године 1911. пријавио се на конкурс Српске краљевске академије наука расписан поводом двестогодишњице рођења Руђера Бошковића с већом студијом „Основи Бошковићеве динамичке атомистике”. Рад је био награђен и наредне године објављен у Београду. Рад је објављен и на немачком језику. Философским и научним схватањима Руђера Бошковића која су иначе различито тумачена Ристић је посветио велику пажњу – написао је више радова о њему, полемишући са Петронијевићем.

Спор с Петронијевићем

Спор са Петронијевићем имао је далекосежне последице за даљи рад Ристића у области философије. По повратку са студија из Немачке он није могао да добије место које би му омогућило истраживачки рад. Најпре је постављен за суплента гимназије у Пожаревцу 1910. године, затим за суплента Треће гимназије у Београду 1911. Због превелике кратковидости био је ослобођен војничких обавеза те је радио на пословима војне цензуре у време рата, после повлачења преко Албаније прешао је у Француску где је у српској гимназији предавао све предмете.

Када је Универзитет у Београду започео свој рад после завршетка рата Ристић је, као што је већ наведено, изабран за ванредног професора Универзитета у Београду, у Огранку тог Универзитета у Скопљу. Током школске 1920/21. предавао је Историју грчке философије (два часа), Логику на основу појма истине (два часа) а држао је Семинар: Тумачење Аристотелових „Categoriae”, три часа. У Скопљу није дуго остао, сам је дао оставку 1922. и прешао у Београд, где је 1925. године изабран за редовног професора Више педагошке школе где је радио до 1942. године када је пензионисан због одбијања да прихвати дужност ректора (тј. управника) те установе у условима немачке окупације. Под изнудом емисара окупационих власти 1941. потписао је Апел српском народу, али је наставио философски и научни рад као противник окупатора.

По завршетку рата вратио се на дужност професора Више педагошке школе у Београду, где је остао све до пензионисања. Умро је 7. јуна 1971. године у Београду. Ристић је без обзира на разне неприлике радио интензивно и без прекида. Године 1913. објавио је уџбеник „Логика за школску и приватну употребу”. Овај уџбеник допуњен и поправљен имао је још издања, 1923, 1931. и 1938. године, био је најбољи од свих који су до тада коришћени у школама. Судећи према белешкама на маргинама свог примерка издања из 1938. године, он је намеравао да објави још једно допуњено издање.

Философија Руђера Бошковића
остаје такође једна врста константе
све до краја његовог живота јер је
ту реч о тзв. „првим и последњим
начелима свега постојећег”.

Истовремено је радио на развијању своје опште философске концепције; оно што је занимљиво, у новој српској држави насталој у другој половини 19 века, после Божидара Кнежевића само су још два мислиоца били изразито преокупирани стварањем властитих метафизичких концепција; то су били управо два опонента Бранислав Петронијевић и Светомир Ристић. Овај други је врло дуго припремао свој спис „Стварност као целина и делови” (Die Wirklichkeit als Ganzes und Teile).

Дело је остало незавршено, наведени део списа објављен је у Београду 1922. године. Философски проблеми науке били су нека врста константе у преокупацијама Ристића. О тим проблемима одржао је низ предавања у Коларчевој задужбини почетком тридесетих година прошлог века. Он је та предавања објединио и објавио под насловом „Философија и наука”, 1933. године. У том спису Ристић износи своја схватања философије и науке као и неку врсту резимеа његових философских погледа уопште.

Философија Руђера Бошковића остаје такође једна врста константе све до краја његовог живота јер је ту реч о тзв. „првим и последњим начелима свега постојећег”, о простору и времену, атомима као центрима сила итд. Године 1937. он је објавио рад на енглеском језику „Бошковић и Фарадеј” у Београду, касније је тај рад објављен и на српском, а 1958. године објавио је рад „Значај Бошковићева разликовања разлога и узрока” у ондашњем водећем југословенском часопису за философију и социологију „Филозофија”.

Као специјалиста за Бошковићева научна и философска схватања, учествовао је на међународном симпозијуму посвећеном том мислиоцу који је одржан 1958. у Дубровнику, с радом „Der Kausalitätsbegriff im Abendländischen Denken und Boscovichs punctuelle dynamische Atomistik” (Actes du Symposium international, Р. Ј. Бошковић, 1958, Београд, Загреб, Љубљана, 1959, стр. 45–52). Научном скупу о којем је овде реч обратили су се писмено поводом Бошковића Нилс Бор и Вернер Хајзенберг а о Бошковићу су говорили најеминентнији стручњаци у разним областима.

Бавио се и лексикографијом

Ристић се бавио и лексикографијом и у тој области је оставио велики траг радећи марљиво. Објавио је „Француско-српски речник” (с Филипом Медићем, Милорадом Ванлићем и Е. Лораном, 1930). Медић и Ванлић били су философи, његове колеге у Вишој педагошкој школи у Београду, такође заслужни преводиоци; „Латинско-српски речник” (с Бошком Богдановићем, 1931); „Немачко-српскохрватски речник” (са Јованом Кангргом, 1936, постоје мањи (џепни) и веће издање у оба смера); „Енциклопедијски енглеско-српскохрватски речник” (са Симићем, 1959), неки од ових речника су прештампавани.

Објавио невелику књигу „Четири
српске народне песме”, у којој је
анализирао песме „Диоба Јакшића”,
„Смрт Омера и Мериме”,
„Женидба Облачића Радa и
„Цар Лазар и Царица Милица”.

Као и у философији и у лексикографији и осталим научним дисциплинама, увек има отворених проблема а расправе и критике облик су развоја тих дисциплина. И у овој области је марљиви Ристић водио оштре полемике. Овде је довољно навести његов спис „Српско-хрватски и немачки језик пред Југословенском академијом знаности и умјетности” који је објављен у Београду 1930. године у приватном издању као одговор на рецензију Томе Маретића на Ристићев и Кангргин речник (Српско-хрватског и немачког језика, и други део Српско-хрватског и немачког језика). Ова полемика није изгубила актуелност, штавише, из перспективе нашег времена реч стручњака би била свакако важна.

О ширини Ристићевих преокупација сведоче и његова интересовања за тумачења нашег народног песништва. Он је објавио невелику књигу „Четири српске народне песме” (Светомир Ристић, изд. књижаре Рајковића и Ћуковића, 1913), у којој је анализирао песме „Диоба Јакшића”, „Смрт Омера и Мериме”, „Женидба Облачића Радa и „Цар Лазар и Царица Милица”. Године 1920. објавио је књигу „Душевни покрети у нашем народном песништву”, у којој је изнео своја размишљања о мотивима из једног дела нашег народног песништва и цртама нашег националног карактера доводећи их у везу са Хомером, Дантеом и Шекспиром.

У време Првог светског рата био је професор српским ђацима у Болијеу у Француској где је предавао физику, а и друге предмете. Међу тадашњим ученицима био је и Душан Недељковић који је одржавао пријатељске контакте с њим до краја, иако су имали врло различите философске погледе. Ристић је управо подстакао свог ученика да се бави опусом Руђера Бошковића па је за тему свог доктората Недељковић изабрао философију овог великог Дубровчанина, уз подршку професора Сорбоне Емила Брејеа, код кога је и докторирао 1922. и убрзо објавио дисертацију на француском језику у Паризу. Управо је Недељковић био изабран за доцента за философију не дуго по одласку Ристића из Скопља.

Ристић се афирмисао не само као писац уџбеника из логике које смо навели него и уџбеника из физике за средње школе. Осим речника које смо навели, објавио је „Граматику немачког језика за школе” заједно са Матејем Поточњаком. Као професор Више педагошке школе у Београду написао је и објавио шапирографисано издање својих предавања под насловом „Историја философије”.

После Другог светског рата објавио је и књигу „Основни закони кретања машина” (изд. Ра, Београд, 1948). Иста књига објављена је и у Загребу, а наредне године преведена је на македонски језик и објављена у Скопљу.

Издавао лист „Сутра”

Светомир Ристић припада генерацијама које су у свом веку проживеле две велике ратне катастрофе. Те генерације доживеле су пропаст народа и државе 1915, настајање нове државе – заједницу југословенских народа и њену пропаст 1941, а ретки појединци из тих генерација видели су на помолу нову катастрофу. Све то будило је у људима тих генерација жељу да се боре свако на свој начин за опстајање. Они најмисаонији схватили су да им је задатак да раде на културно-просветном подизању и оспособљавању народа. Појединци схвативши своју мисију као истински национални радници значили су каткад више него и неке војне оружане формације.

За Светомира Ристића се може рећи да је у потпуности схватио своју личну и националну мисију и исказао се стваралачки у различитим областима. О једној од тих области доскора нисам ни слутио јер су бројни списи философа и научника остављали утисак да он није имао времена да се ангажује и у јавној друштвеној делатности. Син философа ми је у једном разговору испричао више као занимљивост да је његов отац издавао почетком двадесетих година прошлог века новине и да се он сећа како су они у породици спаљивали непродате примерке тих новина да би избегли претресе од стране немачких окупатора 1941. године.

Није сачуван ни комплет који је Ристић чувао као директор и власник тога листа. Лист се звао „Сутра”, тај наслов је био веома индикативан. Био сам зачуђен јер до тада није нико писао, колико ми је познато, да је Ристић такве новине издавао.8 Један од разлога је био и тај што је Народна библиотека уништена од стране нациста 1941. Људи који су поседовали примерке тих новина нису смели да их чувају у свом дому. У Народној библиотеци пронашао сам бројеве од 1 до 9 за 1921, 10–11, 13–15, 16, 22–24, 29, 31–32 за 1922.

Иако су годишта некомплетна, општи карактер новина и њихов специфични и високи квалитет се може оценити. Већ први бројеви Ристићевог листа побудили су извесно интересовање, па се према сведочењу сина философа, њему тада обратио Моша Пијаде с предлогом да га финансијски помогне вероватно из средстава којим је у то време располагала партија, али је Ристић то одбио јер је хтео да буде потпуно самосталан у уређивању.

Полазио од основне премисе да су
морална начела основа за успешно
мењање друштва, ту идеју је истицао
као водиљу и посебно, у горњем
десном углу свог листа.

Лист „Сутра” чији је власник и директор био Светомир Ристић заузима, слободно се може рећи, јединствено место у штампи онога времена. По томе што га је уређивао и издавао истакнути философ оног времена и по томе што је уредник и власник стајао по страни од узаврелих полемика, сукоба, борби које су вођене страначки што је ограничавало перспективе посматрања великих и тешких проблема који су већ на самом почетку развоја нове, заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца били озбиљна претња за опстанак те државе. Називом свог листа Ристић је свакако настојао да сугерише потребу да се ратом опустошена земља истргне из невоља да се избегну екстремни облици национализма, да се развој усмерава у правцу могућих већих интеграција.

Нарочиту пажњу Ристић је обратио на до тада невиђене облике корупције, велике злоупотребе и слабости државног апарата, занемаривање најважнијих друштвених проблема, побољшању положаја радништва. Од великих реформи у друштву зависи и будућност која се не сме очекивати неспремно, о сутрашњем дану се може размишљати само ако се данас успешно боримо за велике иницијативе, уложимо напоре за промене – био је један од лајт мотива листа.

Ристић је полазио од основне премисе да су морална начела основа за успешно мењање друштва, ту идеју је истицао као водиљу и посебно, у горњем десном углу свог листа. Свуда и на сваком месту морална начела су темељ и то и у личном и у друштвеном животу људи. Али те захтеве Ристић није износио само као неки апел него је у свим својим прилозима на одговарајући начин показивао на конкретним примерима ко где и како у друштву пренебрегава и напросто гази те норме. Он је том приликом показивао доиста на изузетан начин своју независност.

Супроставио се Обзнани

Осим уводних текстова лист Ристића доносио је прилоге из свих области друштвеног живота земље али и прилоге у којима је реч о свим важнијим збивањима у свету. Прилози су били зналачки, јасни и изразито критички. Једна од главних мисли које су прожимале бројне текстове Ристића јесте да се стање у држави не може променити променом личности у државном апарату него реформом система друштвених односа. Истицао је да је државни апарат нерационалан, да није допуштено да једна држава јача полицијски апарат и тако оптерећује сиромашни државни буџет, да је противно свим демократским тековинама да се забрањује било која партија па се тако супротставио отворено и тзв. Обзнани.

Истицао је да се „борба духом” не може ускратити, у коментару „Модерне дахије” 31. дец. 1921. године, указујући на све веће социјалне неправде на све бројније афере које уништавају економију земље, бујање национализма којим се заправо прикривају многобројне неправде и угрожава стабилност државе.

Оштра критика стања у земљи
имала је за циљ да укаже на
опасности које прете да угрозе
државу и народ ако се брже не
реформише држава.

У тексту „Ми и Хрвати” истицао је потребу да се једнако односимо према нашим и хрватским екстремистичким токовима, да се и први морају забрањивати, да се реформише радничко законодавство, да се ради на поправљању положаја жене на коју гледа као на друштвеног радника, да се поведе рачуна о ратницима и инвалидима чија права нису обезбеђена. Оправдано истиче да што је више „бранилаца” државе људи су све мање слободни.

Набрајајући бројне проблеме и истичући да су политички прваци главни кривци за нерешавање тих проблема Ристић указује да неморал нагриза све поре друштвеног живота. Једна од водиља у текстовима различитог карактера је да земљу може да спаси само морал. Он приказује стање земље у контексту међународних односа. Отворено истиче да ће начела версајског уређивања односа у Европи бити све брже нарушавана, да Мала Антанта брзо мења карактер да тај развој догађаја не увиђају довољно политичари, посебно у нашој земљи. Насупрот њима он помиње Лојда Џорџа који у време конференција као што је она у Ђенови итд. размишља и о успостављању односа са Совјетском Русијом, још за живота Лењина.

О самој Совјетској Русији лист Ристића доноси бројне и опширне извештаје пратећи у првом реду карактер друштвених реформи које се тамо проводе. У једном коментару иронично пише да док реал-политичари о Совјетској Русији прагматски мисле на Западу „код нас бирају Цара” алудирајући на покушаје да део руске емиграције који је смештен у нашој земљи заговара идеју да престолонаследник Александар као један од сродника преузме круну руског цара. Ристићева изузетно оштра критика стања у земљи имала је за циљ да укаже на опасности које прете да угрозе државу и народ ако се брже не реформише држава. Из броја у број свога листа он доноси извештаје са суђења онима који теже променама друштвених односа, комунистима, прокомунистима, лажним сведоцима на тим суђењима итд.

Неоправдано заборављен

Бројни прилози у листу из свих области науке културе уметности, прегледи нових књига домаћих и иностраних, прикази разноврсних збивања из тих сфера у свету показују необично широк увид директора и власника листа и, како потписује неке прилоге „ванредни професор Универзитета у оставци”, сведочи о необичном широком увиду овог философа, научника и јавног радника у светска збивања.

Ако би се објавио лист „Сутра”, који је издавао Светомир Ристић, у репринт издању данас, или макар само сачувани примерци, уколико се већ не може наћи комплет у некој од великих светских библиотека – верујем да би то био својеврстан догађај, могао би да буде нека врста школе као најбољи кодекс за оне који претендују да буду заиста независни издавачи новина. Видело би се тада понајбоље да је за уредника таквог гласила неопходна личност која поседује не само философски дар и знање, лични морал и интелектуалну храброст, посебно истинољубље које су гајили неки од древних грчких мудраца.

О Светомиру Ристићу као философу писали су са уважавањем истакнути философи још пре Другог светског рата, као Ксенија Атанасијевић, Душан Недељковић и неки други, после Другог светског рата Драган Јеремић, Андрија Стојковић и неки други приказујући његове погледе на разне начине али претежно парцијално, дакле само на основу појединих списа. Данас смо у прилици да представимо лик овог научника, философа, преводиоца и јавног радника и да целовитије оценимо његов допринос нашој култури уопште. Већ из наведених података може се констатовати да је Светомир Ристић једна од неоправдано заборављених појава и да спада може се рећи у „скрајнуте” мислиоца или пак у „заборављене умове” чије осветљавање је данас важно.

Један од задатака историчара српске философије јесте да истражују и „откривају” овакве мислиоце и предочавају их јавности као изузете примере самопрегорног рада, посвећености напретку свог народа. Нека врста истрзања из заборава оваквих појава је неопходна као и извесно јавно признање за његове деценије непрекидног рада што може послужити као пример ствараоцима да се њихови резултати макар и са великим закашњењима почну уважавати. На кући у којој је на Дедињу живео и радио овај трудољубиви човек, која је била и једна врста стецишта философа, интелектуалаца његовог круга пре Другог светског рата могла би се поставити меморијална плоча у знак сећања на једног неуморног ствараоца чији је допринос нашој култури заиста велики.

Радомир Ђорђевић: Философија у Србији у првој половини ХХ века. Панорамски преглед. Излагање на Симпозијуму у организацији Српског философског друштва 12–13. XII. 2008 – „Unus mundus”, часопис за уметност, науку и културу, 43/2012, стр. 509–521.

Бранислав Петронијевић Изабрана дела у 12 књига, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1998, књига 12, стр. 237 (прилог А. Стојковића Хронологија живота и рада Б. Петронијевића)

Радомир Ђорђевић: Почеци философије науке у Србији. Светомир Ристић – Развој астрономије у Србији, приредио Милан Димитријевић, Публ. Astronom. Observ. Belgrade, св. 72, 5–7, април, 2002, стр. 71–76. Тај рад објавио сам и у блоку радова о српским философима и научницима у књизи Радомир Ђорђевић Човек, вредности, историја, изабрани списи из практичке и српске философије, изд. Институт за философију Философског факултета у Београду, Београд, 2006, стр. 241–245.

Очекивало би се да грешака и произвољности нема у књигама које су уједно и нека врста приручника у којима се излаже развој српске философије као што је књига Слободана Жуњића Историја српске философије, али нажалост није тако. На већи број грешака, произвољности указао сам још када се појавило прво издање; у другом издању тих грешака има још много више те сам предложио да се књига повуче из употребе без обзира на штету коју би то причинило издавачу, јер би „на дуге стазе” штета од ове књиге била знатно већа. Залажући се за повратак институције рецензирања објавио сам приказ првог издања и у Србији и у Републици Српској као и на Интернету, и приказ другог издања такође на Интернету (Радомир Ђорђевић) и на Сајту Нове Српске политичке мисли. Жуњић приказује Ристића као истакнуту појаву али приликом навођења података прави недопустиве грешке које бацају сумњу и у погледу оправданости разматрања уопште, увида у изворне списе. На стр. 252 другог издања своје књиге Жуњић пише у фусноти број 28 поред осталог следеће: „Одвучен обавезама (Ристић – Р.Ђ.) подаље од епицентра филозофског живота Ристић је годинама припремао велику књигу на немачком: Die Wirklichkeit als Ganzes und Teile. За собом је иначе оставио знатну рукописну заоставштину из које би се вероватно могла издати та замишљена круна његовог филозофског рада.” Ако је Жуњићу била стварно позната заоставштина тога филозофа како је могао да у одељку у другом издању своје књиге (стр. 250) у једном пасусу допусти толико грешака? Ево шта он пише о Светомиру Ристићу: „Оптерећен наставом нефилософских предмета (физике и математике), растрзан између скопског Филозофског факултета и београдске Више педагошке школе, објавио је после Првог светског рата уз ново издање своје Логике, свега две краће мада вредне философске расправе Целина, делови, стварност (Београд, 1922) и Филозофија и наука (Библиотека Карловачког универзитета, 1932.” Ристић је заиста радио кратко време у Скопљу, а изабран је за ванредног професора на факултету који је био огранак Философског факултета у Београду, сам је дао оставку 1921, године те није био „растрзан” између рада у Скопљу и у београдској Вишој педагошкој школи где је почео да ради тек од 23. XII 1925. Видети Гоњишњак Више педагошке школе у Београду Споменица десетогодишњице живота и рада школе, 1924–1934, Београд, 1935, стр. 24. О предавањима у Скопљу видети Документ, Архив Југославије, фонд бр. 66, фасцик. бр. 156, јединица описа бр. 429. У Вишој педагошкој школи предавао је Историју философије и објавио скрипта, шапирографисано, логику итд. У тој установи су поред сталних професора радили многи најугледнији универзитетски професори а у поменутој Споменици објављивали су своје научне и стручне радове. Светомир Ристић је објавио рад под насловом Мерљивост и управљеност узрока и проблем простора, у фусноти напомиње да је то „Једна врло сажета глава из рукописа главнога дела Целина, делови, стварност (које ће ускоро изаћи на немачком).” Додајмо још да је студију Филозофија и наука Ристић објавио 1933. а не 1932. – она је настала из више предавања на Коларчевом универзитету где је он и касније држао предавања, издата је у Библиотеци тог универзитета а не Карловачког универзитета. Ако још напоменемо да се „расположење” Жуњића према Ристићу „мењало” као и према неким другим током излагања па се рецимо он на стр. 241 другог издања књиге заједно са Драгишом Ђурићем, Николом Поповићем, Кајицом Милановим, Томом Живановићем увршћује у оне који су писали „сувопарно”.

Године 1986. дисертација је објављена и код нас. Видети Светомир Ристић Индиректни докази трансценденталног идеализма. Критички прилог истраживању Канта, у преводу Олге Кострешевић, са поговором Драгољуба Мићуновића Философија Светомира Ристића, изд. Књижевна заједница, Нови Сад, 1986. Мићуновић је с правом потсетио на Ристића, означивши његов почетак као бриљантан и истиче да му је критика Петронијевића затворила врата универзитета. Али, живот је пун изненађења и, као што сам већ поменуо управо на предлог Петронијевића Ристић је изабран за ванредног професора у Скопљу, што не би требало ни да зачуђује ако се зна да су у Скопље упућивани најистакнутији и афирмисани професори универзитета Југославије.

Тај рад је већ својеврсна најава једне оригиналне појаве у нашој филозофији и науци.

Године 2011. обележен је у целом свету па и код нас јубилеј Руђера Бошковића симпозијумима, предавањима и новим издањима. Писац ових редова је објавио све Ристићеве радове о Руђеру Бошковићу заједно са другим радовима који су раније објављивани у Србији, који спадају у најважније радове о Бошковићу код нас. Видети Радомир Ђорђевић (приређивач) Српски истраживачи дела Руђера Бошковића, 1711–2011, ИЦНТ, МСТ Гајић, Београд, 2011, стр. 333.

Један од разлога за то је свакако околност да није сачуван комплет тог листа у нашој земљи. О томе сведочи и податак да се у двема стручним библиографијама (Вук Драговић и Милица Кисић) у којима је регистровано да је тај лист постојао, један библиограф је имао увид у један број, док други у два или три броја тог листа. Тешко је рећи да ли је тачан податак који је изнео на основу усмених сведочанстава један библиограф да су иза редакције листа стајали социјалисти и комунисти. Овај податак наведен је и у књизи: Слободан Гавриловић Живојин Павловић и биланс совјетског термидора, Евро Гиунти, Београд, 2011, стр. 58. Имајући у виду независан дух Ристића можда је то било могуће само делимично уколико су се поклапале интенције Ристића и левичара, посебно када је реч о неопходности радикалне критике друштвених односа у новоствореној држави. У бројевима које је писац ових редова прегледао једини потписани власник и директор био је Светомир Ристић а међу сарадницима су могли бити и поједини левичари.

Приказујући књигу Ристића о научном моралу у Срба она је 1928. године писала поред осталог следеће: Др Светомир Ристић јесте један између најистакнутијих претставника философске мисли код нас. Солидан познавалац философских дисциплина, математичких и физичких наука и класичних и модерних језика. Др Ристић је не само обделавао философију у строго научном и крајње прецизном историјском смислу и не само да се врло активно борио зато да се спроведе крајња савесност кроз историјско обрађивање философије код нас, него је створио и своје лично схватање стварности и живота.

Преводио је веома много и научна и уметничка дела. Од научних књигу Соколова Течај физике, Вилхелм Шеперклаус Рибље болести, Г. Бабит Земља Пееф, од уметничких Карл Мај Винету, и Карл Мај Одабрана дела, заједно са другима. Као стручњак у области философске терминологије суделовао је и у издању дела Маркса и Енгелса Света породица, заједно са другима, Лењинових Философских свезака, такође заједно са другима, затим, као редактор Лексикона страних речи и израза Милана Вујаклије, заједно са Радомиром Алексићем. Велики допринос дао је и у изради Речника техничких израза, енглеско-француско-немачко-српскохрватски, заједно са уредницима инг. Николом Обрадовићем и инг. Павлом Васићем, изд. Техничке књиге, Београд, књиге 1–3, 1964. и 1971.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар