To je 31. vrsta slepog miša nađena u Srbiji, tipična mediteranska (Tadarida teniotis) i jedna od najvećih u Evropi. Mada je njegovo prisustvo bilo očekivano i najavljivano, prvi nalaz je zabeležen tek nedavno (18. oktobra prošle godine), na lokalitetu Vlasina Stojkovićeva Vlasinskom jezeru.
U intenzivnoj terenskoj potrazi, pomoću ultrazvučnog detektora registrovano je oglašavanje jedinke slepog miša i analizom zvučnog zapisa nedvosmisleno je utvrđeno da je u pitanju sredozemni repaš. Nalaz je zabeležila Branka Pejić iz Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković”. Istraživanje je realizovano u okviru projekta „Monitoring populacija i skloništa slepih miševa u Srbiji” koji sufinansira Ministarstvo zaštite životne sredine Republike Srbije.
Ova vrsta je do sada ostala neotkrivena
zbog specifičnog načina života, jer je
izuzetno brz letač, koji lovi svoj plen ‒
sumračne i noćne insekte, visoko iznad
tla; skloništa su mu u čoveku pretežno
teško dostupnim pukotinama na
liticama u klisurama, kanjonima i
visokim stenovitim planinama.
Dr Milan Paunović, muzejski savetnik, direktor Prirodnjačkog muzeja i kustos za zbirke sisara, uputio nas je u karakteristike sredozemnog repaša, detalje terenskog poduhvata i dalje korake u istraživanju.
Nalaz nove vrste slepog miša u Srbiji ‒ sredozemnog repaša ‒ svakako je vrlo značajan za naše naučnike i istraživače, ali na koji način doprinosi proučavanju vrste u širim naučnim okvirima (u Evropi, svetu)?
‒ U Prirodnjačkom muzeju u Beogradu slepi miševi se predano istražuju od 1954. godine. Iako je ovaj nalaz samo mali pomak van poznatog evropskog areala ove vrste, od izuzetnog je značaja „sklapati mozaik” saznanja o svakoj divljoj životinjskoj vrsti. Poznata je fraza da živa bića, pa tako i naš repaš, ne poznaju čovekove administrativne granice. Zbog toga je poznavanje detalja biologije, ekologije i geografije neke vrste od velikog značaja za proces integralne zaštite i očuvanja prirode, čiji su nezaobilazan i veoma značajan element i slepi miševi. Oni su veoma dobar i pouzdan indikator stanja životne sredine.
Pretežno palearktička vrsta
Budući da je prvi nalaz zabeležen tek nedavno, posle intenzivne terenske potrage, stiče se utisak da su takvi istraživački poduhvati vrlo zahtevni i nepredvidivi. Zbog čega je tako teško primetiti i identifikovati jednu takvu vrstu?
‒ Rad na terenu je sam po sebi zahtevan i donekle nepredvidiv. Ova vrsta je do sada ostala neotkrivena zbog specifičnog načina života, jer je izuzetno brz letač, koji lovi svoj plen ‒ sumračne i noćne insekte, visoko iznad tla; skloništa su mu u čoveku pretežno teško dostupnim pukotinama na liticama u klisurama, kanjonima i visokim stenovitim planinama. Osim toga, reč je o vrsti koja pretežno živi u mediteranskim i submediteranskim životnim zajednicama, kojih u Srbiji ima relativno malo, a i ako ih ima, one su često međusobno izolovane.
Sa kojom sigurnošću se istraživači u takvim poduhvatima mogu osloniti na stručnu opremu?
‒ Metode kojima se ova i slične vrste otkrivaju sofisticirane su i uglavnom se zasnivaju na detekciji njihovog ultrazvučnog oglašavanja prilikom orijentacije u prostoru, a još više tokom lova plena.
Oprema za detektovanje slepih miševa je veoma moderna, stalno se unapređuje, a kompjuterski softver koji služi za obradu zvuka i konačno prepoznavanje i identifikaciju stalno se razvija i osavremenjuje. Pouzdanost opreme stalno raste.
Koliko se često čovek može bliže susresti sa tako retkim vrstama u prirodi?
‒ Ova vrsta je specifična i bliži susret s njom će možda (ako imaju sreće) imati akrobatski alpinisti kojima je strast veranje po stenovitim liticama gde mogu biti skloništa ove vrste. S druge strane, neke mlade ili povređene jedinke mogu da se nađu ispod takvih skloništa, pa je susret s njima u tom slučaju moguć i ljudima koji se ne bave adrenalinskim sportovima.
Velike i široke uši
Kako repaši reaguju na čovekovo prisustvo?
‒ Svi slepi miševi, pa i ova vrsta, klone se čoveka, izbegavajući svaki kontakt. Ponekad se kontakt ne može izbeći, pa tada, zavisno od tipa kontakta, slepi miš reaguje bežanjem. Tako reaguju kada su iznenađeni, kada nas sretnu u prirodi, u svom skloništu, ili čovekovom skloništu (kuća, stan, soba…). Ukoliko je pak uhvaćen rukom, i ne može da pobegne, slepi miš se brani svojim jedinim oružjem – malim i oštrim zubima. To je situacija koju treba izbeći i o kojoj do detalja pričamo građanima već, eto, 17 godina, bilo u direktnim kontaktu, bilo putem naše tradicionalne manifestacije „Noć slepih miševa”.
Koji su dalji koraci u istraživanju novoustanovljene vrste?
‒ Dalji koraci su nastavak monitoringa i otkrivanje novih nalazišta, obima prisustva, a naročito skloništa ove vrste, kao i određivanje eventualnog reproduktivnog statusa, ustanovljavanje ekoloških karakteristika.
Vrsta je zaštićena u okviru Bernske i Bonske konvencije, a i Direktive Evropske unije. Sada, kada je pronađena i kod nas, koje su dalje mere u obezbeđivanju zaštite?
‒ Prema dosadašnjim podacima iz Crvene liste Svetske organizacije za očuvanje prirode (IUCN Red List), populacije ove vrste nisu ugrožene, ali bi, kao i populacije ostalih vrsta, mogle biti ugrožene ukoliko se o njima ne vodi posebna briga. Za ovu vrstu će važiti mere kao i za ostale vrste slepih miševa čiji status očuvanja nije narušen ‒ sprečavanje direktnog ubijanja, očuvanje i zaštita njihovih staništa i skloništa, sticanje i upotpunjavanje naučnih znanja o njihovim životnim potrebama, navikama i ponašanju i, na kraju, širenje u javnosti i popularisanje tog znanja kako bi ljudi što bolje bili obavešteni o naučno utvrđenim činjenicama.
(Danka Belošević, RTS)
Obradovao i Josifa Pančića
Sredozemnog repaša pominjali su Josif Pančić (1869) i Lazar Dokić (1883) u svojim listama vrsta, ali nisu navodili konkretan lokalitet, niti datum nalaska. Pančić je u svom članku „Fauna Kneževine Srbije” iz 1869. godine izneo samo kratak komentar i pitanje: „U južnoj Evropi, da li i kod nas?”
Mirišu na mošus i lavandu
Sredozemni repaš ima karakteristične velike i široke uši koje su spojene u osnovi i usmerene unapred, iznad široke nabrane i naborane njuške. Krila su veoma duga i uska. Imaju specifičan miris koji je opisan kao mešavina mošusa i lavande.
