АРГУСОВ ПОГЛЕД

СРПСКА НАУКА ЗАПОСТАВЉЕНА

Стручњаци одлазе (Интерфон)

Стручњаци одлазе (Интерфон)

Не мора, ваљда, да се доказује да земљу из кризе, у којој се већ дуги низ година налази, могу да извуку само наука и струка. Само стручни и способни људи могу да буду водећа снага друштва, а они су у Србији скрајнути на маргине и, осећајући се непотребним и занемареним, одлазе у свет.

„Не чините никад ништа што се противи вашој савести, чак ако то од вас и држава тражи”
(Алберт Ајнштајн)

Проф. др Бранислав Симоновић

У експозеу председника Владе, 9. августа 2016. године, није било посебног поглавља о науци. Али је постојало о LGBT популацији. Тек да се знају приоритети.

Пажљивији читалац наћи ће у поглављу о истраживању и развоју коју реч и о науци. „Улога науке је још сложенија данас него што је била у 20. веку. Наш свакодневни живот све више зависи од науке и технологије, док све мање људи разуме како наука функционише и зашто је важна”. Или: „Издвајање за науку у Србији од 1 одсто БДП-а нижа су од просека ЕУ, где је око 2 одсто БДП-а у 2013. години”.

Србија ствара дефицит
памети и школованих људи.
Убрзо ће остати без довољно
школованих људи, без лекара,
инжењера, младих научника.

А о намерама Владе: „У наредном периоду намеравамо да реформишемо читав систем науке у Србији како бисмо повећали укупне ресурсе које је сектор истраживања и развоја у стању да привуче, пре свега својом конкурентношћу, с једне стране, али и да осигура да за уложени новац произведемо најбоље научне резултате и то где год је могуће кроз неопходну спрегу између науке и привреде.”

Тако је у реферату. А у стварности? Према писању Политике, „у последњих десет година из буџета Републике Србије издвојене су десетине милијарди динара за финансирање невладиних организација, а 2014. године је за невладине организације издвојено скоро исто колико и за развој науке и технологије у Србији.”

Стручњаци масовно одлазе

Из ових неколико података неоспорно је да је наука у Србији занемарена, скрајнута. Влада даје подстицаје страним фирмама да отварају фабрике и погоне у Србији и да запошљавају најнеквалификованију радну снагу. У исто време умни и стручни људи су вишак, па масовно одлазе у свет, тамо где се цене знање и способност. Србија ће убрзо остати без довољно школованих људи, без лекара, инжењера, младих научника.

 

Знање на цени (Википедија)

Не мора, ваљда, да се доказује да земљу из кризе, у којој се већ дуги низ година налази, могу да извуку само наука и струка. Само стручни и способни људи могу да буду водећа снага друштва, а они су у Србији скрајнути на маргине и, осећајући се непотребним и занемареним, одлазе у свет. Школовани људи постају све више најбољи и најтраженији извозни производ, али од тога Србија не повећава извозни суфицит, већ ствара дефицит памети и школованих људи.

Шта је то наука и чему служи? Постоје бројне дефиниције, од којих наводимо неке. Сама реч потиче од латинске scientia, која значи знање. Наука је, према Кембричком речнику, „пажљиво проучавање структуре и својстава физичког света, посебно посматрањем, мерењем и извођењем експеримената и развојем теорија које описују резултате ових активности”.

Према британском Научном савету, то је „постизање и примена знања и разумевање природног и друштвеног света помоћу систематске методологије засноване на доказима”. Најчешћа основна дефиниција науке јесте да је то „систематско сазнавање природе кроз поновљена посматрања и експериемнтисања”.

Наука је, дакле, систематизовани начин прикупљања знања кроз посматрање и експериментисање, док је технологија практична примена науке. Технологија служи да створи производе који побољшавају квалитет живота људи. Могло би да се каже и да је технологија примена науке да би се решили неки практични проблеми у животу људи.

Једна од дефиниција каже да је наука „људска активност тражења природног објашњења за оно што опажамо у свету око нас”. То је „систематизована метода сталног истраживања која користи посматрање, хипотезе за проверавање, мерење, експериментисање, логичке аргументе и теорију израђену тако да води одговарајућем објашњењу природних појава”.

Песник је био у праву

Уобичајена је подела на основне и примењене науке, а та подела заснива се на томе да ли је наука првенствено усмерена на сазнавање и тумачење основних закона који владају у природи или на примењивање резултата научних истраживања за решавање појединачних проблема ради задовољавања људских потреба. Ако је наука „систематско сазнавање природе кроз поновљена посматрања и експериемнтисања”, онда је њен основни циљ да открије законе који владају природним појавама.

Процењује се да је допринос
истраживања и развоја
укупном економском расту
од 30 до 50 одсто.

Најопштији опис сврхе науке јесте да наука треба да даје употребљиве моделе стварности. „Циљ науке је, писао је Карл Пирсон, да даје потпуно тумачење универзума”. То значи да наука треба да омогући да се схвати и објасни сваки аспект универзума. Под универзумом се подразумева целокупна физичка стварност, како видљива, тако и невидљива. Многи постављају питање да ли је могуће да наука оствари овако широко постављене циљеве. Посебно ако се зна да је универзум бесконачан у својој сложености.

Овакав став најбоље описују стихови енглеског песника Џона Драјдена „Како могу коначно да схватим бесконачност?” Други разлог за сумњу у овако широко постављене циљеве науке јесте да неки аспекти универзума (љубав, истина, морални принципи, на пример) не могу да се разумеју у оквиру научне методологије јер не подлежу у потпуности научној анализи.

Имајући на уму поделу на основне и примењене науке, онда је циљ основних наука истраживање ради разумевања и сазнавања. Основна истраживања баве се развојем важећег, потпуног и доследног описивања и објашњавања. У њима се подаци систематизују у опште и чврсте законе, при чему је нагласак на разумевању и сазнавању. Оваква истраживања су мотивисана радозналошћу и жељом да се објасне природне појаве.

Добар пример за овакве тврдње јесу квантно-механичка истраживања и Ајнштајнови (Алберт) кеофицијенти А и Б за стимулисану емисију која су довела до открића ласера. Тек двадесетак година после првог научног рада о ласерима (који је први пут чак и одбијен за објављивање у часопису Physical Review) почела су истраживања о могућим применама ласера. Данас су ласери незаменљиви у многим индустријама, здравству и у свакодневном животу.

Циљ примењених наука јесте решавање појединачног проблема ради задовољавања људских потреба. Отуда се и допринос науке технологијама цени кроз допринос укупном економском расту. Процењује се (Мајкл Џеј Боскин и Лоренс Лау, 1994.) да је допринос истраживања и развоја укупном економском расту од 30 до 50 одсто.

Усвојена упркос критикама

Одувек је постојала, а и данас, борба између основних и примењених наука за расподелу новца којим се финансира наука. Занимљива су запажања Џерома Карла (добитника Нобелове награде за хемију 1985. године) о улози коју политичари или јавни радници у развијеним земљама имају у стварању тзв. научне политике, а тиме и у финансирању науке. И јавно мњење може у знатној мери да утиче на расподелу пара.

Нико се не пита у шта је
потрошено више од 150 милиона
евра. За тај новац могли су да
се опреме сви институти.

Примери за такав утицај су доношење неких одлука у представничким телима (одлука о забрани улагања у акцелераторе велике снаге у САД) или јавне кампање (против изградње нуклеарних електрана или генетски модификованих организама), после којих долази до обустављања финансирања таквих истраживања из јавних фондова. Или јавне кампање за заштиту животне средине, за заустављање климатских промена и слично, после којих долази до усмеравања више новца у таква истраживања.

Због тога и стална потреба научне заједнице да докаже важност основних истраживања за развој науке, па и примењених наука. И у развијеним земљама основна истраживања се највећим делом финансирају из јавних фондова, а само мањи део из приватних. То су основна истраживања из којих настају технологије. Применом нових технологија постижу се многе ствари које су тешко процењиве, јер се односе на квалитет живота, здравље, одмор, безбедност, комфор и др. Остварене нове технологије доводе до економског напретка, ствара се нова вредност, а тиме и услови да се више издваја у фондове из којих се финансирају и основна истраживања.

Оно што се често оспорава кад је реч о улагањима у основна истраживања, како наводи Нејтан Розенберг, јесте да таква истраживања не доводе увек до економски успешних технологија. Често је потребно доста времена да би се виделе предности нове технологије или да би тржиште прихватило нове производе.

Код нас се таква питања уопште не постављају, нити јавно мњење има ма какав утицај на научну политику. Најбољи доказ за то јесте усвајање Стратегије науке и технолошког развоја за период 2016-2020. године. Иако је целокупна научна јавност била против предложеног текста нацрта, што се најбоље видело на јавној дискусији у САНУ, где су изречене бројне критике и примедбе на предложени текст (представник САНУ, Заједнице института Србије, академици, професори универзитета, директори института), она је усвојена. Министарству је било једино важно да се поштује процедура, да је одржана јавна расправа, а то што се научна заједница није сложила с текстом Стратегије, уопште није било важно.

Најпре се мењају закони

Код нас се ствари одвијају по инерцији, а промене су честе. Свака нова поставка власти која преузме ресор науке најпре покуша да промени законе. Али процедура је толико сложена и спора, а наука је по значају увек на споредном месту, да се пре промени власт него закона. Следећа започне исто, али и њу стигне иста судбина. Најбољи пример за то је што се пројекти, иако су били орочени на четири године, финансирају већ шесту годину заредом. И нико се не пита шта се то већ шест година финансира и зашто!

Према Оксфордском речнику,
стратегија је „план деловања
направљен да би се постигли
дугорочни или укупни циљеви”.

Нико се не пита у шта је потрошено више од 150 милиона евра и каква је сврха набављања опреме за дати пројекат после истека рока за његову реализацију. За тај новац могли су да се опреме сви институти у Србији за наредних пет година. Паре су потрошене, институти су остали неопремљени, пројекти су завршени без, како се у време почињања причало, неопходне опреме за реализацију.

Некоме је, чак, пало на памет да гради зграду за Центар за промоцију науке, чија је вредност с првобитних 15 милиона евра нарасла на 65 милиона евра. Политичарима је најважније да кажу да је у науку уложено стотинак милиона евра, а није им битно на шта су те паре потрошене и шта су донела толика улагања у опрему. Да не помињем и то да је све то набављено по двоструко већим ценама, да је набављано пет година и да ни половина тога није прибављена.

За пет година силне паре потрошене су на особље запослено у новооснованој фирми која се тиме бавила. А како се и колико та фирма бавила оним за шта је основана, јасно је из неколико претходних напомена.

При расподели новца из државних (јавних) фондова за основна и примењена истраживања, увек је тешко да се нађе права мера јер она зависи од много тога. Најпре, да ли треба да се финансира неколико изабраних или много различитих области? Да ли треба да се финансирају пројекти који за кратко време доносе применљиве резултате или пројекти који широко покривају неку област јер из њих може да настане много већи број нових технологија и процеса? Да ли треба најпре финансирати пројекте усмерене ка неким посебним производима и фирмама или пројекте чије ће резултате користити бројнији корисници и у дужем временском периоду?

Питања за сваку стратегију

Да би се одговорило на ова питања и да би се нашла најцелисходнија решења, треба имати на уму: (а) које су стварне, које хитне, а које дугорочне потребе земље (друштва); (б) какви су планови развоја у појединим привредним и друштвеним областима; (в) с колико новца се располаже или ће се располагати у наредном периоду за те намене; (г) с каквим стручњацима и специјалностима земља располаже или ће располагати; (д) колико је новца неопходно за реализацију постављених циљева; (ђ) колика је употребљивост (применљивост) резултата који су остварени у краћем или у дужем временском периоду; (е) у којем је стању општа научно-технолошка оспособљеност привреде да употреби (примени) добијене резултате; (ж) каква је и колика је општа корист од примене остварених резултата; (з) колико остварење усвојених пројеката доприноси општем економском расту…

Кад се све побројане сагледа, добија оно што се зове стратегијом. Према Оксфордском речнику (Oxford Dictionary), стратегија је „план деловања направљен да би се постигли дугорочни или укупни циљеви”. Дугорочни или укупни постављени циљеви могу да се остваре кад се направи стратегија којом се предвиђају и планирају напред набројани захтеви.

Исти је случај и с науком, прави се стратегија научног и/или технолошког развоја за одређени временски период. А она мора да обухвати планове и програме развоја у осталим привредним и друштвеним областима. Дакле, стратегија науке и технолошког развоја мора да буде нека врста резимеа стратегија свих осталих министарстава. За развој ма које области неопходна је наука, научни приступ решавању проблема и резултати научних истраживања и сагледавања.

Тако би требало да се уради, ако се поштују досадашња знања науке и струке. А ево како се код нас ради. У Стратегији научног и технолошког развоја Републике Србије за период од 2016. до 2020. године – Истраживања за иновације „општи циљ Стратегије је унапређење ефикасности и ефективности научно-истраживачког система што ће омогућити:
– Стварање нових знања, развој нових технологија и унапређење постојећих технологија, решавање сложених друштвених и економских проблема и дефинисање привредне специјализације земље;
– Образовање висококвалитетног истраживачког кадра који ће бити у стању да својим знањем и научноистраживачким радом ствара нове вредности, осмисли и генерише економски и укупни друштвени развој.

Сваких пет година нова

Тако су нас аутори вратили на саму дефиницију науке. Зар наука није „стварање нових знања, развој нових технологија и унапређење постојећих технологија” (основне и примењене науке)? Решавање којих „сложених друштвених и економских проблема”? Зар „образовање висококвалитетног истраживачког кадра…” није посао који се подразумева за високошколске и научне установе?

У Стратегији научног и технолошког развоја Србије од 2010. до 2015. године постављени циљ био је: „Неопходно је изградити национални иновациони систем да би се успоставила економија и друштво засновано на знању. МНТР ће заједно са другим надлежним државним институцијама и постојећим ресурсима убрзано радити на изградњи, интегрисању и развоју националног иновационог система у коме ће једино моћи да се произведу и комерцијализују нове технологије у дужем временском периоду.” (Стратегија НТР РС, стр. 21).

Да су аутори читали текст
претходне (2010-2015. година),
знали би да је Србија већ 2015.
године „успоставила економију
и друштво засновано на знању”.

Сваких пет година у Србији се донесе нова стратегија научног и технолошког развоја за наредних пет година. Нова се доноси, а да се уопште не сагледава шта је из претходне остварено, а шта није и због чега није. Важно је да можемо да се похвалимо да имамо и ту, поред осталих стотинак стратегија.

Довољно је да се каже да, уз сва ова велика „достигнућа”, планирана претходном стратегијом науке, 41,3 одсто водовода у Србији производи хемијски или бактериолошки неисправну воду за пиће! Да су аутори читали текст претходне (2010-2015. година), знали би да је Србија већ 2015. године „успоставила економију и друштво засновано на знању”. Да је Србија „развила национални иновациони систем у коме једино могу да се произведу и комерцијализују нове технологије у дужем временском периоду”.

А да су знали и поштовали препоруку Алберта Ајнштајна с почетка текста, не бисмо ни дошли у ситуацију у којој се сада налазимо. Зашто увек у Србији мора да се „измишља топла вода”? Зар не можемо да искористимо искуства других. Ево како је једноставним речима постављен задатак Националном фонду за науку САД јдалеке 1950. године. Он је основан „да промовише напредак науке; да унапређује народно здравље, просперитет и благостање и да осигура народну одбрану” (Акт о оснивању Националног фонда за науку).

О аутору

Станко Стојиљковић

2 коментара

  • Odlican tekst. I na zalost, samo tekst. Reci nisu dela. Prozivka drugih ostaje samo prozivka. Kao inzenjeru u biti mi je potreba da iznalazim resenja. Problemi jesu na visoj razini od one na kojoj bih mogao kao jedinka da se snalazim. Stoga, resenje vidim u:
    – pronalazenju grupacije koja bi formirala kriticnu masu dovoljnu za delovanje
    – formiranje liste prioriteta i raspolozivih resursa za resavanje
    – i sveobuhvatno delovanje.
    To nije neka nova organizacija u kojoj ce opet orbitirati birokratija. To je skup ljudi zeljnih promena, volontera, zaljubljenika u bolje sutra, u svoju zemlju i narod.
    Otvoreno se nudim da u svojim granicama pripomognem stvaranju kriticne mase. Ne zelim nikakvu revoluciju. Prosto, potreban je izlazak iz izolacije, cak i po cenu zrtvovanja, i pokretanje evolucije misli i dela.

  • Na zalos nasu zadnjih sto godina ljudi koji su voleli svoju OTADZBINU su sklanjani ,omalovazavani izlagani kao nacionalisti i po potrebi politike podizani i okivani u zvezde. Da bi posle upotrebe bili ponovo baceni u nemilost. Neka im je vjecna SLAVA I HVALA. Brzo smo ih zaboravili i potrosili jeftino njihove ZRTVE. Od 1912-1999 godine koliki je broj srpskog roda dao doprinos da bi VLAST u ime nekog NARODA jer mozda je zakletva data mekom drugo NARODU ( Nato, engleskom, austrougarskom, njemackom,vatikanskom) da ce mu sluziti. U sbe pore drustva su ubacili politicke SLUZBENIKE PA BRAVAR NIJE BIO GLUP. Unisti znanje i ubaci kukavicije jaje pa neka se skoluju movi iskrivljeni kadrovi. Koce to da ispravi posle 20-30 godina bice kasno a vec je proslo 17.

Оставите коментар