НЕБЕСКИ УПРЕТНИК

СРПСКИ КАЛЕНДАР

Деспотов запис (МС, 2012)

Деспотов запис (МС, 2012)

Српски календар је био званични календар свих српских држава до 19. века. Настао је пре 7526. године и потиче из Винчанске културе. Свети Сава га је унео у „Законоправило”, кодекс црквених правила Српске православне цркве, па је Српски календар постао званични верски календар који и данас важи. У исто време Свети Сава уноси ћирилично писмо и крст са четири оцила из Винчанске културе, па ћирилично писмо постаје званично писмо Српске православне цркве, а крст са четири оцила симбол континуитета свих српских држава.

 

Мр Милан Стеванчевић

Стојим 2012. године у порти цркве Светог пророка Илије у Црквинама и с поштовањем посматрам оронули споменик српског владара деспота Стефана Лазаревића.

Црква у Црквинама

Споменик је на отвореном и пропада, а време чини своје. Слова све више бледе и постају нечитка. Мемла која се ухватила прекрила је текст, а да бих га прочитао узео сам пешкир и обрисао споменик.

У Црквинама сам први пут био 1945. године када ме је деда Милован довео да видим споменик. Учио ме да пишем ћирилицом и латиницом, јер је њега његов деда, Карађорђев саборац, подучавао и ћирилици и латиници. Говорио је да би сваки Србин требало да се поклони деспоту Стефану.

Милован Стеванчевић

Када сам питао једног црквеног великодостојника за календар Светог Саве, добио сам одговор „да није време”. Које време? А други ми рече да Српска православна црква има црквени календар који почиње 1. септембра. Питам сам га: По којем календару? Вероватно се збунио па је помешао календар са Месецословом.

Записи са Српског календара налазе се свуда око нас, нама преостаје мали напор да се сагнемо, прочитамо, запишемо и оставимо их будућим поколењима да се незабораве. Тако је Његова Светост патријарх српски Варнава, приликом освећења основног камена цркве Светог Марка у Београду, у Оснивачкој повељи записао:

„У име Оца и Сина и Светог Духа освети се основни камен овом Божјем храму посвећеном Светом Апостолу и Евангелисти Марку у Престоници Југославије, Краљевом Граду Београду, поред старе цркве Светог Марка, на дан Храмове славе,  лета  7439. месеца априла у 23 дану а од Ваплођења Господњега 1931. година, за време срећне владавине Његовог Величанства Краља Југославије Александра Првог Карађорђевића и Поглавара Српске Православне Цркве Његове Светости патријарха Варнаве, који изврши овај чин освећења.”

Оснивачка повеља стављена је у флашу, која је напуњена са уљем и уграђена у темељ цркве Светог Марка у Београду. Види се да je патријарх Варнава наставио традицију српских патриjараха и датираo Основачку повељу по Српском календару. Вратимо ли се у прошлост, долазимо до сазнања да су сви српски патријарси датирали по Српском календару.

На Ванредном заседању Св. Архијерејског сабора, у Пећи, од 26. до 27. августа 1924. године, Његова Светост српски патријарх Димитрије Павловић покренуо је питање званичног уписа деспота Стефана у диптихе Светих Срба као Светог Стефана деспота српског.

Деспот Стефан

За већину црквених великодостојника име Свети Стефан било је прихватљиво, али не као „деспота српског”. Зашто баш српског?

Његова Светост патријарх српски Димитрије, на бденију 19. јула 1927. године, прогласио је деспота Стефана за светитеља, предложивши Сабору да се његово име упише у диптихе светих и да 19. јул буде посвећен Светом Стефану деспоту српском. Патријарх је као учен човек знао колики је допринос деспота Стефана Лазаревића српском народу и Српској православној цркви. Деспот Стефан Лазаревић био је велики покровитељ српске културе и уметности, а сам писац и песник: најзначајније књижевно дело му је „Слово љубве” (Реч љубави).

Он је од 6915. до 6925. (1407-1418.) године подигао манастир Манасију, који је био српски културни центар и извор многих писаних књижевних дела. Манасија је била, савременим речником, универзитет српског народа с циљем ширења науке и културе. У исто време то је била прва званична преводилачка и преписивачка  установа српског народа која је касније названа Ресавска школа.

У доба владавине деспота Стефана Ресавска школа доноси препород у српској науци и књижевности и током 15. и 16. века имала је велики утицај на развој српске науке и културе. Зато је деспот Стефан поштован у српском народу и приказује се са ореолом у Каленићу, Манасији, Љубостињи, Руденици, Копорину, Добруну и Ораховици. То се преноси у Русију, где га у њиховим богослужбеним књигама проглашавају светитељем.

После Косовског боја, иако малолетан, написао је епитаф на мермерном струбу на месту погибије свога оца кнеза Лазара, на којем се налази запис да се Косовска битка одиграла „године 6897 ”.

Ето, обишао сам пола света да бих сазнао да се Косовске битка одиграла 6897. године, а не 1389. године, како су ме учили по Грегоријанском календару који у време Косовског боја није ни постојао!

Овим записом Деспот Стефан Лазаревић, најобразованији владар тога доба, оставио је у завет нашем народу Српски календар. На запису се препознаје знак ( ) символ српског народа који потиче из Винчанске културе.

Деспот Стефан Лазаревић изненада умире 19. јула 1427. године.  На месту где га је задесила смрт, Ђурађ Зубровић је подигао мермерни споменик који се сада налази у порти Српске православне цркве у Марковачким Црквинама. На источној страни споменика налази се трокраки крст.

Источна страна

А на западној страни споменика од белог венчачког мермера уклесан је запис: „Ја, деспот Стефан, син светог кнеза Лазара, по представљењу мога, милости Божјом, бих господин свим Србима у Подунављу, Посављу, делу Угарске земље, Босанске и Приморју Зетском. У богомданој ми власти проводих живота мојега колико благому изволи се Богу, година 38.  И дође мени заповест од цара свих царева, Бога, говори послани к мени анђео. Иди.

Тако душа моја од убогог ми разлучи се тела на месту Глава у лето текуће  6935., индикта 5., круга Сунца 5., луне 19.,  месеца јула, у 19. дану.”

Западна страна

Српска писменост достигла је висок степен, па је коришћење симбола било уобичајено. Један од најзначанијих у српском народу јесте симбол за време који потиче из Винчанске културе. Да би се бројеви разликовали од година, испред слова налази се симбол за време. Особеност датирања година на споменику деспота Стефана је што се испред сваке године налази симбол за време. Међутим, у српско-српском преводу, који се може наћи у многим књигама, симбол за време „протумачен” је као слово и.

„И тако душа моја од убогог ми разлучи се тела на месту званом Глава, године тада текуће 6000 и 900 и 30 и 5, индиката 5, сунцу круг 19, луне 19, месеца јула 19 дан”.

Међутим, симбол за време на споменику нема никакве сличности са словом И.

Симбол испред година

У старим рукописним књигама могу се наћи симболи за време различитог облика. Најчешћи облик симбола је коси лук са две праве линије које секу лук.

Симбол за број
Код српског симбола за време прва вертикална линија која сече лук налази се увек ниже од друге линије.

На споменику деспота Стефана поштован је у целости протокол Светог Саве у вези с писањем бројева.

 

Оспораваоци су, међутим, измислили да симбол за време означава хиљаду. Ако се вратимо запису уклесаном на споменику и прихватимо да симбол означава хиљаду, онда би горњи текст у српско-српском преводу гласио: „године тада текуће 6000, 900000, 30000, 5000”. Другим речима, датирање на споменику са симболом за време руши постојеће мишљење да исти представља хиљаду. Тек сада се може видети зашто су симболи на споменику преведени као слово и, а не као хиљаду.

Када би симбол за време означавао хиљаду, онда би горњи запис у српско-српском преводу гласио: „ СЕДАМ ХИЉАДА,  ХИЉАДА, ДВАНАЕСТЕ”!

Међутим, у одељку „Летописачке белешке” у кеизи СТАРИ СРПСКИ ЗАПИСИ И  НАТПИСИ (књига 6), Љубомира Стојановића, пише неки други датум.

На основу „Летописачких белешки” деспот Стефан Лазаревић умро је  6936. месеца јула у 18. дану.  Поставља се питање ко греши? Да ли је то случајна или намерна грешка?

Да би се дошло до истине, требало је наћи оригинал „Житија” која је написао Константин Филозоф и проверити датум смрти деспота Стефана. Трагајући за фототипским издањем оригинала долазим до сазнања да оригинал није у Србији (однет је на бесповратно „чување”).  Срећом, постоје четири сачувана преписа, два на српском и два на руском језику. Ни они нису у Србији!

Најзначајнији јесте „Цетињски препис”, српска редакција, али га 1829. године владика Петар Први поклања Анджеју Кухарском и сада се налази у власништву библиотеке у Одеси. Други препис, српска редакција, назван „Богишићев препис” завршио је у Музеју у Цавтату (Хрватска). У Хрватској је и „Законоправило Светог Саве”.

Од два руска преписа, први „Кирилоберозерски препис”, руска редакција, чува се у библиотеци Петроградске духовне академије, а други „Волоколамски препис”, у Руској државној библиотеци.

Српска писменост створила је величанствен правописни систем још у 6. веку који је касније дорадио Свети Сава. И то је настављено током векова у циљу једноставности, заједно с два писма српског народа – ћирилицом и латиницом. Српска латиница, коју је приредио Вук Стефановић Караџић, постала је званично писмо балканских народа и нација.

Ватрослав Јагић, хрватски филолог и бечки стипендиста, стекао је славу тумачећи српске старе рукописне књиге, а бечко-берлинска школа га је хвалила као познаваоца словенске књижевности. Тако је најпре постављен за професора славистике на Хумболтовом универзитету у Берлину, затим за професора славистике на Бечком универзитету.

У „Гласнику српског ученог друштва”, Ватрослав Јагић је 1875 године објавио: „Константин Филозоф и његов Живот Стефана Лазаревића деспота српског”.

Насловница „Гласника”

Нема српске књиге о деспоту Стефану, а да као референцу не узима тумачење Ватрослава Јагића.


Међутим, датирање и писање српских бројева у „Житију деспота Стефана Лазаревића”, Ватрослава Јагића, представља покушај релативизације српске културе, Српског календара и српске писмености. За неке догађаје испоштован редослед датирања – година, месец и дан, а за неке није. Писање бројева, на пример,није по српском протоколу. У старим рукописним књигама српског народа бројеви се разликују од слова по симболима који означавају број, а не слово. Тако је редослед датирања код Косовског боја без симбола за бројеве.

Симбол за време толико је ситно написан да се једва примећује. Слова без симбола не представљају бројеве, већ слова. Једноставно речено, нема симбола који означавају бројеве. По српском протоколу не постоји датирање са доњом тачком, већ тачка мора да буде на средини. Све то указује или на непознавање српске писмености или да је Ватрослав Јагић имао друге намере.

Код датирања смрти деспота Стефана, осим горе наведених правописних грешака, промењен је и календар па је редослед датирања написан по Грегоријанском календару. Замењена су места месеца и дана: најпре је написан 19. дан, а онда месец јул по Грегоријанском календару.

Тако је Ватрослав Јагић потпуно изменио протокол Српског календара који одређује писање година и бројева и њихово раздвајање. Зашто ? Поменуте измене изазивају сумњу у веродостојност и добронамерност преписа Ватрослава Јагића. Да ли је промењено још нешто што не знамо, или су ово једине измене? Јели нешто прећутано?

Тиме се руши протокол Светог Саве, јер се у целости релативизује постојање протокола Српског календара. Уколико то посматрамо са становишта релативизације српске историје, циљ је постигнут: Српски календар и српски начин писања бројева непознати су српском народу. Многи добронамерни Срби који су проучавали српску историју били су под утицајем Ватрослава Јагића, па су датирали без симбола за време и без симбола за бројеве. Уместо средње тачке исписивали су доњу тачку која не постоји у Српском протоколу.

Срби су користили, искључиво, час а не сат и имали посебно рачунање за дневне и ноћне часе. Дневни часи рачунају се од 6 сати изјутра до 18 сати, а ноћни часи од 18 сати до 6 сати изјутра. Када се напише да се Косовска битка завршила у 6. часу, то значи да се завршила у 12 сати. Тако је деспот Стефан умро у 5. часу дана, односно у 11 сати пре подне. Ово рачунање део је протокола Српског календара по коме се разликујемо од других народа.

Заведени предрасудом да је признати стручњак, многи Срби су поверовали да је Ватрослав Јагић добро превео „Цетињски препис”. Тако је из дана у дан растао је број учених Срба којима је било лакше да препишу него да мукотрпно проверавају, стога су погрешан начин писања бројева и грешка у протоколу постали „истина”.

Грешку у датирању није могао да направи Константин Филозоф, јер у време писања „Житија деспота Стефана Лазаревића” није ни постојао Грегоријански календар. Ни каменорезац који је уклесао у мермерни споменик датирање по Српском календару и симболима који означавају бројеве. Међутим, постоје три грешке и то: у датуму, у години и код симбола који означавају бројеве.

Ако се прихвати протокол Српског календара, онда је запис у одељку „Летописачке белешке” да је деспот Стефан умро 6936. године тачан. У „Летописачким белешкама” у потпуности је испоштован српски Протокол и начин писања бројева. Желимо ли да будемо добронамерни, може се рећи да је у преводу „Житија Стефана Лазаревића” дошло до ненамерне замене протокола, а да су због непознавања значаја симбола, који означавају бројеве, бројеви написани погрешно. Када је у питању грешка у годинама то се може приписати непознавању разлике у стиловима Српског и Грегоријанског календара.

Под стилом календара подразумева се начин рачунања почетка календарске године. Почетак нове године код старих календара са европског цивилизацијског простора била је нека астрономска појава. Код Српског календара он је одређен природном појавом, априлским пресеком нематеријалних енергија које стижу са Сунца, где година почиње почетком априла и нема фиксни датум. Тако се Митровдан у 2012. години померио за 11 дана унапред.

Ни јеврејски календар нема фиксни датум почетка нове године. Зако је јеврејска нова година у 2012 години почела 16. септембра, а наредна 11 дана раније, односно 5. септембра 2013. године по Грегоријанском календару. Поставља се питање: Да ли постоји нека космичка веза између ова два календара коју ми на садашњем нивоу сазнања не знамо?

Јужна страна

На јужној страни споменика пише: „Побожни господин деспот Стефан, добри господин, предобри, мили и вољени господин Деспот. О тешко ономе ко га виде на овом месту мртва. Ја Ђурађ Зубровић, грешни раб Божји, поставих овај камен.”

Богослужбена књига у цркви у Црквинама

Једини начин да се утврди ко је мењао протокол Српског календара и српског начина писања бројева јесте пронаћи оригинални текст „Житија Стефана Лазаревића” од Константина Филозофа и отклонити сваку сумњу у добронамерност Ватрославa Јагићa. Међутим, за преписиваче нема оправдања, они су само преписивачи.

Референце:

Протојереј-ставрофор др Радомир Милошевић „Хронологија и

календарографија”;

Љубомир  Стојановић „Стари српски записи и натписи”, издање Српске Краљевске академије;

Проф др. Гордана Јовановић „Житије деспоа Стефана Лазаревића”;

Ватрослав Јагић „Константин Филозоф, Живот деспота Стефана”;

Димитрије Богдановић „Слова и натписи”

О аутору

Станко Стојиљковић

1 коментар

  • Racunanje vremena od postanka sveta Srbi su preuzeli od Vizantije, kao i krst sa cetiri ocila. Cirilica je nastala na osnovu grckog alfabeta.

Оставите коментар