ШАПУТАЊЕ НЕРАВА

СТАРИЈЕ ВРЕМЕ БРЖЕ ТЕЧЕ

Илустрација (Aron Visuals, Unsplash)

Kада уђемо у тридесете године, годишња доба почињу да лете поред нас, а године да се смењују фрапантном брзином. Због чега нам се перцепција протеклог времена мења како старимо, и зашто смо потпуно сигурни да су лета трајала заувек кад смо били деца?

У каквугод особу да одрастемо, у једној ствари ћемо се готово сигурно сложити – време је напросто почело да лети од када смо изашли из двадесетих година. Наша субјективна перцепција времена се током живота мења, и оно што је некада деловало као бескрајно дуги летњи распуст препун авантура у шестом разреду основне школе, сада је само сећање на неколико врелих дана током лета које је дословце пролетело поред нас, а нисмо стигли ни да се окренемо.

Свакако, ово не може бити тачно? 365 дана је 365 дана, и број проживљених минута се не мења у доносу на нашу старосну доб. Зашто, онда, можемо да се закунемо да време све брже лети како смо старији, и зашто смо уверени да није било тако када смо били млађи? Неуронауке имају одговор.

Већ до уласка у тридесете године, наш
мозак је имао прилику да се упозна са
већином битних когнитивних процеса,
и до тада је постао изузетно добар у
складиштењу меморије – због овога наша
свакодневна искуства бивају смештена
у банку пређашњих калупа.

Пре свега, перцепција времена зависи од тога колико нових искустава доживимо током одређеног периода. Током детињства, готово свако искуство је ново, без преседана, и нашем мозгу је потребно више времена да доживљене ствари процесуира, ускладишти меморију и сабере утиске. Свака од наведених радњи ће касније, у ретроспективи, за последицу имати споро пролажење времена, захваљујући мноштву нових когнитивних процеса који су се по први пут одиграли у глави детета. Одатле и наша сећања на школске године које немају крај, али и распусте који су деловали као да трају вечно.

Kод одраслих особа, ситуација је драматично другачија. Већ до уласка у тридесете године, наш мозак је имао прилику да се упозна са већином битних когнитивних процеса, и до тада је постао изузетно добар у складиштењу меморије – због овога наша свакодневна искуства бивају смештена у банку пређашњих калупа.

Да бисмо изазвали сопствени ум да се са њима носи као са оригиналним садржајем из ране младости, морали бисмо или да путујемо и изложимо се потпуно новом окружењу, или пак да почнемо да учимо неку нову вештину. Већина одраслих особа не може да приушти да ове ствари ради често – што из финансијских разлога, што због растућег броја обавеза које долазе заједно са старијим животним добом.

Илустрација (Ben White, Unsplash)

Од уласка у средње године па надаље, углавном смо научили највећи део ствари којима ћемо се у остатку живота бавити – што се најчешће поклапа са струком и послом који радимо – док истовремено углавном имамо времена и новца за једно путовање годишње. Ово напросто не доноси довољно нових искустава које би ангажовале наш мозак њиховим процесуирањем на начин који би нам оставио утисак споријег проласка времена.

Са 10 година старости, само једна година
живота представља огромних 10 одсто
животног доба. Са 50 година, једна година
је само два посто свега што смо доживели,
и самим тим нам делује као незнатан
период који има тенденцију да пролети.

Управо због тога ће наше сећање на први пољубац, летовање на мору током тинејџерских година и ране екскурзије у нашем сећању изгледати готово као да су проживљене у успореном снимку. Успомене из детињства су невероватно густе, сабијене и све су у датом тренутку биле нове, те је нашем мозгу потребно много времена да их излиста, остављајући нас са „Вау, то је трајало читаву вечност!” утиском. Међутим, у питању је илузија, конструкција нашег ума која зависи изразито од густине нових искустава.

Једна илустрација ове појаве је и такозвани феномен годишњег одмора. Kада променимо окружење и изложимо се новој средини, аутоматски смо на удару небројеним новим искуствима. Што више ствари урадимо током дана, то ће нам сећање на дане проведене на одмору деловати дуготрајније. Kада се након десетак дана вратимо кући са узбудљивог путовања, наша нова искуства ће бити толико густо напакована да ћемо готово неизбежно имати утисак као да смо на путу провели „сто година”.

Још један битан аспект субјективног осећаја протицања времена је проста пропорција искустава и животног века. Са 10 година старости, само једна година живота представља огромних 10 одсто нашег животног доба. Са 50 година, једна година је само два посто свега што смо доживели, и самим тим нам делује као незнатан период који има тенденцију да пролети.

Оно што можемо учинити како бисмо бар на кратко зауставили време, или макар нашу перцепцију истог, је да изађемо из рутине, учимо нове ствари и колико је то у нашој могућности – путујемо и мењамо окружење. На крају крајева, живот се мери бројем лепих успомена.

(Извор Космодром)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар