Potpuno isti pokret, u ulozi spomenika, pamtimo iz više stotina primera korišćenja, jer su na taj način mnogi gradovi na celoj teritoriji SSSR-a i u zemaljama članicama Varšavskog dogovora, gradili duraluminijumska spomen-obeležja.
Akademik Dragan Radenović
Pre nekoliko godina javnost je s neskrivenim uzbuđenjem pročitali predlog urednika Naučne rubrike u dnevnom listu „Politika”, Stanka Stojiljkovića, da se na platou između Rektorata Beogradskog univerziteta i Akademskog parka izgradi Panteon srpske nauke. Pored spomenika Petru II Petroviću Njegošu, Dositeju Obradoviću, Jovanu Cvijiću, trebalo je da stoje trajna obeležja Nikoli Tesli, Mihajlu Pupinu, Milutinu Milankoviću, Ruđeru Boškoviću…
Bila bi to svojevrsna oda zahvalnosti velikanima srpskog naroda. Međutim, tadašnja vlast Beograda, nošena stranputicom dnevnopolitičkog licemerja i protekcionizma, rešila je suprotno. Raspisan je konkurs za promenu urbanističkog izgleda prostora platoa i samog Akademskog parka. Pobednički rad isključio je svaku mogućnost da se ostvari veličanstvena ideja beogradske „Agore velikana”, koju su plebiscitom ljubavi prema Beogradu i Srbiji dočekali građani prestonice. Lapidarnost nagrađenog projekta u potpunosti nipodaštava tradiciju skoro sakralnog poštovanja rečenog prostora.
Strela je doletela odozgo, udarila
u makadam, u zemlju, u asfalt – u
realnost, pukla, a zatim je hirurškom
intervencijom i s vidnim oštećenjem
pomoću protetike okrenuta u nebesa.
Minulih dana pisana i druga glasila nisu štedela stupce i minute da govore o događajima u vezi sa izabranim radom na drugom javnom konkursu, koji bi trebalo da predstavlja spomen-obeležje tragično preminulom premijeru demokratske Srbije Zoranu Đinđiću.
Na budućem trgu između Rektorata i Studentskog parka, koji je potpuno namerno i krajnje diletantski projektovao poznati arhitekta Boris Podreka, trebalo bi da stoji strela što stremi u nebo. Simbol prepoznatljiv i jasan svakom ovovremenom čoveku, jer ga svakodnevno viđamo na patikama i drugim delovima odeće, proizvodima poznate kompanijpe sportske opreme. Gotovo identičnu strelu kao spomeničko obeležje videli smo na fotografijama nekih naših dnevnih novina, snimljenih u Portugaliji i na još nekoliko mesta u svetu.
Potpuno isti pokret, u ulozi spomenika, pamtimo iz više stotina primera korišćenja, jer su na taj način mnogi gradovi na celoj teritoriji SSSR-a i u zemaljama članicama Varšavskog dogovora, gradili duraluminijumska spomen-obeležja. Tamo strela predstavlja metalni trag izduvnih gasova reaktivnog motora borbenog lovca presretača, aviona tipa „mig”, „suhoj” ili nekog drugog. U Ruskoj Federaciji i danas postoji veliki broj obakvih obeležja, neinventivnog naturalističkog karaktera. Te naivne, iskrene i nepretenciozne pokušaje inženjera da po vlastitom amaterskom osećanju daju doprinos umetničkom stvaranju, vajari su gledali s puno razumevanja i tolerancije. Jedan takav bio je postavljen na vojnom aerodromu u Batajnici.
Pošto je objavljeno koji je rad pobedio na međunarodnom konkursu za spomenik u centru akademskog dela grada Beograda, nije moguće oteti se sudu, zasnovanom na znanju i iskustvu struke, da postoji loša i zla namera devastiranja urbanizma i spomeničke kulture glavnog grada Srbije. Tobožnja ingenioznost ideje strele usmerene uvis sadržana je u protezi koja povezuje njena dva dela. Pored te ortopedske intervencije, na streli je mnogo ožiljaka, tragova političkog života, ucrtanih lenjirom kao na mapi podeljenih kolonijalnih poseda. Jedino je to „originalno”, pored mogućnosti da čujemo i nikada ne zaboravimo autentičan glas počivšeg premijera.
Nevešto prikrivena istina vizuelne metafore strele, polomljene ilizarovskim zahvatom (po slavnom ruskom hirurgu Genadiju Abramoviču Ilizaovu koji je produžavao ekstremitete) ponovo sastavljene, govori o suštini razloga za raspisivanje konkursa i izbora pobedničkog rada. Strela je doletela odozgo, udarila u makadam, u zemlju, u asfalt – u realnost, pukla, a zatim je hirurškom intervencijom i s vidnim oštećenjem pomoću protetike okrenuta u nebesa. Simbolično to je produžetak praktične politike Zorana Đinđića u liku novog lidera, nastavljača ideje. Narod na ivici egzistencije nemi je posmatrač beznadežnog kontinuiteta, a svi mi zajedno delimo krivicu i osudu koju nam budućnost nagoveštava.
Bilo bi primereno okolnostima da političari spomenike sebi podižu na Dedinju, Senjaku i drugim veleposedima, zarobljenim u tranziciji, političari su se okrenuli otimanju tradicionalnih oaza akademskih prostora. Na nesreću građana Beograda, odlučili su da otmu tradicionalne oaze akademskih prostora. To se nikada ranije nije dešavalo. Nijedan okupator u burnoj i tragičnoj istoriji naše zemlje nije do te mere potcenio integritet akademske zajednice, studenata, nastavnog osoblja, naučnika, umetnika i drugih.
Želimo da verujemo da će se arogantni politički i ekonomski moćnici prizvati razumu i ustuknuti pred moralnim autoritetom rodoljuba i dobrotvora Srbije i Beograda, koji su vekovima gradili zdanja obrazovnih institucija i uređivali prostore u okolini. Generacije mladih ljudi posvećenih znanju i učenju imaju pravo da baštine nasleđe koje su stvorile plejade humanista verujući u budućnost Srbije.
