РАСПИЊАЊЕ МУДРОСТИ

СТВАРНОСТ СТВАРНОСТИ

Невидљиве струне (Википедија)

Наше искуство говори да се стварност састоји од физички материјалних ствари. Откриће да свемир није скуп физичких делова како предлаже Исак Њутн, него је слојевита испреплетеност нематеријалних енергетских таласа. Оваке закључке бисмо могли извести из радова Алберта Ајнштајна, Макса Планка и Вернера Хајзенберга. Ту највећу космичку тајну, исту тајну коју су стари Кинези и Индуси у својим учењима означили малом затвореном елипсастом формом, ми данас називамо нулом (0). Из ње ништа не излази и у њу ништа не улази.                      

Иван Николић

Најдубља вечита тајна из философије природе саопштена је кроз мисао Александра Афродисијског у другом веку наше ере: „Простор, кретање и време састоје се од невидљивих честица.Тело које се креће, креће се простором који се састоји од невидљивих делова, а на сваком невидљивом делу који му припада нема кретањa, него постоји само резултат кретања”.

Александар Афродисијски

Џејмс Клерк Максвел био је највећи мајстор електромагнетних појава у историји науке. Како је он тумачио простор треба овде навести. Он је јасан по питању – да ли етар постоји или не? О томе је написао прилог за девето издање „Енциклопедије Британике” из 1878: „Ма какве потешкоће имали у стицању доследне представе о ономе из чега се етар састоји, не може бити сумње у то да међупланетни и мeђузвездани простор није празан, већ га испуњава нека твар или тело које представља свакако највеће, а по својој прилици и најједноставније тело за које знамо”.

Џејмс Клерк Максвел

Слушкиња физике

Квантна теорија једно је од најистакнутијих интелектуалних достигнућа 20. века, али њено разумевање захтева не само физичка разрешења него и извођење метафизичких закључака.

Физика обично посматра стварност свеобухватно, како спољни свет тако и нас као део те стварности. Философија већином прави разлику између нас и спољнег света, а квантну теорију сматра објективном рефлексијом физичке стварности у којој ми имамо незаобилазну улогу.

Појам квантне извесности близак је појму Аристотелове природне философије и његовог појма потенција или, модерније речено, могућност реализације преласка из есенције у егзистенцију, квалитативне идеје у квантитативну стварност.

Према Аристотеловој теорији науке, свако учење, свако стицање знања постиже се помоћу већ урођених елемената знања. У нашем случају елементи су простор и време. Ко хоће да изведе закључак из дефиниције, мора да зна појмове који улазе у дефиницију. Најснажнији утицај, који је вековима долазио од Аристотела, јесте његов допринос теоријској философији.

Аристотел

С друге стране, неко ко хоће да изучи неку науку, коју други већ знају, не може а да не зна њен предмет. Ако је, пак, предмет целокупно бивствујући, као у случају платоновске универзалне науке онда, када му се приступи, не може се претпоставити апсолутно ништа. Без претходног знања не може бити никакве науке.

Систем Платонове философије представља врхунац грчког философског мишљења, нарочито у појму идеје, у значењу хипотезе, логичке претпоставке која служи као основа схватању, увиђању, насупрот Аристотелу, у тражењу природних закона. Идеја је логичка претпоставка коју искуство или потврђује (огледом, експериментом) или одбацује, такође експериментом, мерењем. Мерењем је потврђена или оспорена идеја закона узрочности.

Платон

Појам узрочности

То је основни и незаобилазни појам у физици, и он је веза између нестајућег и настајућег. Он подразумева и неки механизам што се манифестује у виду сила које делују у ритмовима раста нове форме. Тајна промене форме лежи у процесима којима управљају узрочно-последични закони. Форма у том смислу једну ствар чини оним што она јесте, неки објект. Ови закони су изван домашаја прорачуна, значи платонизам, што поново значи сакривеност узрочности праизвора видљивих облика материјалне појавности и преласка есенције у егзистенцију.

Прелазак есенције у егзистенцију

Форме есенције као ванвременске, вечне и независне од нас, постоје као неки пракалупи појавних материјалних облика. Аналогија идеји грнчара да од глине обликује крчаг по сопственој формалној замисли кроз процес стварања, материјализује замишљену идеју.

Да ли је природа стварност наших свесних перцепција? Овакво питање се све озбиљније почело постављати почетком 20. века када се појавила видна разлика између експерименталних података и једначина класичне физике. Класична физика није више могла да дâ уверљив одговор на неке експериментом потврђене доказе. Из те противречности неминовно се рађала нова област физике назване квантна теорија. Квантни опис физичких процеса веома је прецизан, иако из основа другачији од класичног.

Вероватноће настају на прагу појавног
класичног света који објективно опажамо.
Значи вероватноће су појавност класичног
Лајбницовог (Готфрид Вилхелм) света.

Основна једначина на којој се заснива квантна механика јесте Шредингерова (Ервин) једначина. Она се не изводи, већ се постулира, а представља вероватноћу налажења честице у тренутку t у елементарној запремини dV одређеној вектором положаја r. Често се мисли да квантна теорија обезбеђује само рачунски поступак и да нe описује објективну физичку стварност. Оно што се често превиђа јесте да вероватноће не настају на квантним скалама честица које еволуирају детерминистички. Вероватноће настају на прагу појавног класичног света који објективно опажамо. Значи вероватноће су појавност класичног Лајбницовог (Готфрид Вилхелм) света.

Обратимо пажњу на ову необичну чињеницу како се формира објекат (тело). Ово је кључни сегмент суштине квантне теорије која нас нагони да променимо угао гледања на физичку стварност. Присетимо се горе наведеног цитата Александра Афродисијског: „Простор, кретање и време састоје се од невидљивих честица.Тело које се креће, креће се простором који се састоји од невидљивих делова, а на сваком невидљивом делу који му припада нема кретања, него постоји само резултат кретања.”

Основни проблем класичне механике јесте што две врсте физичких објеката морају заједно да егзистирају, честица која је дефинисана малим али коначним бројем параметара, и поље које дефинише бесконачан број параметара.

Пошто поља имају бесконачно много
степена слободе, честице не би биле
стабилне јер би поља прогутала сву
енергију и систем би се урушио.

Ова неусаглашеност прави велике проблем класичној теорији како би се систем довео у равнотежу.То је феномен принципа равномерне расподеле енергије између транслаторне, ротационе и осцилаторне слободе кретања. Пошто поља имају бесконачно много степена слободе, честице не би биле стабилне јер би поља прогутала сву енергију и систем би се урушио.

Нема ничег загонетног у овом случају талас и јесте само поремећај или неког непрекидног медијума или неке супстанције која се састоjи од невидљивих међусобно повезаних делова. Разматрајући овај необични исказ, долазимо до закључка да се свака индивидуална честица понаша само као квант таласа.   Зар ову тврдњу не доказују ефекти интерференције, слагања, појачавања, одузимања, поништавања таласне природе простора, мењајући му форму? То је фундаментално својство управо квантне механике. Да је ово дубок проблем говори низ жучних расправа вођених у првој половини 20. века између водећих твораца нове некласичне физике.

Интерференција квантних таласа   

Како даље? Сићи у свет математике и потражити решење у области физичке математике. По мишљењу платоничара, овај свет није ништа друго до део апстрактне математике комплексних бројева и они су од суштинске важности за анализу структуре квантне маханике и одгонетања тајне света у којем живимо. Комплексни бројеви не говоре само о величинама, већ о стварној суштини овог света.

Природа је одраз комплексне фракталне геометрије

Пођимо даље са упитаношћу: Јесу ли реални бројеви реални? На први поглед она звучи бесмислено. Зашто? Зато што се питамо ако је свет реалан зар реални бројеви не описују свет реалније? Не, реални бројеви и физичка реалност нису тако присни, како нам се на први поглед чини. Природа ипак користи ограничену мерну скалу дефинисану квантом. Реални бројеви укључују математичку идеализацију бескрајне прецизности која нема a приори оправдање у природи.

Поента је у томе да ми никад не
видимо тај имагинарни квантни процес,
јер онније у домену наше свести
и експерименталних идентификација.
Комплексни бројеви нам на крају реално
саопште да је процес прелаза из
квантног на класичан ниво окончан,
а експерименти то потврде.

Насупрот реалним бројевома магија комплексних бројева управо карактерише тај природни реалитет коначности. Код комплексних бројева фасцинира управо чаробна и загонетна способност трансформисања имагинарних, непрорачунских процеса у коначна реална решења. Значи комплексни бројеви имају то својство да све међусобне односе у квантном систему анулирају и процес доведу у реално стање постојане егзистенције.

Снага и убедљивост комплексних бројева, као математичких алата за проучавање структуре квантне механике, потврђена је експерименталним доказима. Правила квантне механика дозвољавају све комбинације стања изражених комплексним бројевима. Поента је у томе да ми никад не видимо тај имагинарни квантни процес, јер он није у домену наше свести и експерименталних идентификација. Комплексни бројеви нам на крају реално саопште да је процес прелаза из квантног на класичан ниво окончан, а експерименти то потврде.

Прелазак из таласног у материјално стање (Ван Гог)

Квантним стањем можемо сматрати стање фотона, а класичним лопте за крикет. У физици данас владају два описа физичких стања: класични и квантни ниво. Квантним нивоом се сматрају димeнзије молекула, атома и субатомских честица. Ради се о веома малим физичким феноменима, а не о физичким величинама. Заправо ради се првенствено о квантним ефектима при променама у разлици енергија.

У нашем случају комплексни бројеви одлично описују управо ове квантне промене енергије субквантних процеса. Вероватноћа је нумеричка (скаларна) величина која комбинује могућности реализације неких неизвесних догађања. Комбиновање вероватноће и суме свих могућих исхода назива се реализована вредност суме свих исхода променљивих могућности.

Рађање појавности

У квантним процесима дешава се нешто веома слично објективним вероватноћама, али морамо да користимо комплексан рачун јер ово нису обичне вероватноће. Квантне вероватноће могу да буду независне, негативне или комплексне, иако у својој бити поштују начела вероватноће. Амплитуде вероватноће (или пондерисана стања су стања која дају реалан догађај забележен на реалној оси комплексне равни) граде везу између таласне функције, вектора квантног стања система и резултата мерења тог система. Тумачење вредности колапса таласне функције као амплитуде вероватноћа јесте стуб квантне механике. Сматра се да је такво стање кохерентне суперпозиције реално посматрано енергетско стање, за које су стања на којима је вредност дефинисана постала реална.

Декохеренцијa квантног вртлога у егзистенцију објекта

И за крај дилеме: Како тумачити природу објективне стварности?

Дисиметричне форме појавности талас – капљица

На горњој слици, по вертикали, примећујемо формирање низа капљица воде. Оне су производи неравнотежних стања, кад су амлитуде таласања под довољном количином импулсне енергије створиле самосталне сферне форме и из једног таласног стања прешле у друго стање које се подвргава неким универзалним законима симетрије.

Зар сфера те капљице и њена мања пратиља испод немају исту намеру да просторно-временски структуишу форму које су реплике односа Земље и Месеца у другим размерама разуме се? Исто тако аналогија електронових стања у атомовој орбити изражава затворено таласно двојство. Кад се ослободи електрон, задобија објективну форму отвореног таласног пакета енергије.

Стигли смо до основног питања: Како одгонетнути својство материје у свеукупном постојању? Ту се мисли на одређивање њених темељних својстава, квантитативних и квалитативних. Најуверљивија карактеристика јесте загонетка да материја непрекидно мења форму и да је само можемо сагледати као феномен.

Свака дефиниција тог феномена има само апроксимативан карактер применљив у ограниченим условима спознаје у временским априорним ритмовима. Те апстракције садрже у себи доста рационално схватљивог и међусобно повезаног начелима реалности доказиве кроз експеримент.            Сваки закон који делује и повезује ове природне процесе изражава се кроз узајамно условљене релације.

Епилог

Неки квантни физичари кроз теорију поља тумаче да су атоми формирани од вртлога енергије који се стално уврћу и подрхтавају, а сваки зрачи свој јединствени енергетски потпис. Ако бисмо посматрали састав атома електронским микроскопом, видели бисмо мала скалирана субатомска торнада слична међусобно. Вртлоге с бесконачним бројем енергетских слојава које ми називамо кваркови и фотони. Они сачињавају структуру атома. Када бисмо све више и више продирали у структуру атома, на крају не биџмо видели ништа, посматрали бисмо физичку празнину – вакуум. Ту највећу космичку тајну, исту тајну коју су стари Кинези и Индуси у својим учењима означили малом затвореном елипсастом формом, ми данас називамо нулом (0). Из ње ништа не излази и у њу ништа не улази.

Неки теоретичари кажу да су то што не видимо струне. Даље додају, атоми немају физичку структуру. Али затворену струну или нулу нису могли да избегну у својој теорији и прозваше је гравитон који се, поштено, речено уклапа у математички модел те теорије.

Наше искуство говори да се стварност састоји од физички материјалних ствари. Откриће да свемир није скуп физичких делова како предлаже Исак Њутн, него је слојевита испреплетеност нематеријалних енергетских таласа. Оваке закључке бисмо могли извести из радова Алберта Ајнштајна, Макса Планка и Вернера Хајзенберга.

Закључимо да оно што коегзистира међу стварима, јавља се у најмање две форме у исто време, садржи у себи известан апсолутни заједнички садржалац али његово одгонетање је управо изазов за људски дух.

И на крају да у себи помирим две супростављене силе, што се боре, силе ума и разума, помоћи ће ми, ако се не варам, брилијантни Лав Ландау, који каже: „Квантнтну механику не можемо разумети, на њу се једноставно морамо навићи”.

Лав Ландау

Хвала ти Лаве на лавовској промисли. Добро испуњен дан, миран сан. Одох у смирај дана на починак смиренији.

О аутору

Станко Стојиљковић

3 коментара

  • Bravo. Kratak komentar: 3x „Like“ ; 7 x „Hite“.
    Odnos je : Stvarnost – Istinita Stvarnost
    U Vinčanskog Azbučniku postoji Znak koji označava : Ujednačenost / Uravnoteženost – Promena / Sklad.
    Ili znatno složenije iskazana ista misao: Jedinstvo Energije i Misli.
    „GOS“ – gustina opšteg sklada.
    Prostor-Vreme ne postoje kao stvarne dimenzije. One su Misaone dimenzije naše istinite stvarnosti

    • Poštovani,
      Hvala na kmantaru.
      Vratio bih se na problem vremena koje pominjete.
      Vaš zaključak mi se čine malo ombivalentnim. Hoću da kažem da se ne može ni osporiti ni potvrditi. Ajnštajn je ti dosta raspravljao.
      Ali evo dva lepa pristupa problemu samom pojmu vremena.
      Kurt Gedel kaže – vreme je samo nagomilavanje sadašnjosti.
      Veliki Kant govori, čini mi se, o dve vrste vremena. I to je jeda od najdubljih misli o nekom tako složenom pojmu kao vreme. Kant govori- o subjentivnom vremenu koje je nama apriori dato i onom spoljnjem vremenu koje je vezano za svet po sebi.
      Možda nisam dovoljno jasan ali otprilike da sam dobro interpretirao suštinu Kantove misli.

Оставите коментар