ПРЕУМЉЕЊЕ ЗЕМЉЕ

СУЖАЊСТВО МАШИНОЦЕНА

Инструментални ум (Пиксабеј)

По Теодору Адорну вјештачка интелигенција према којој машина може постати аутономни систем, независан од њеног креатора, јесте врста модерне алхемије – илузија инструменталног разума. Ријетки филозофи који слиједе овај начин размишљања мисле да је вјера у вјештачку интелигенцију нова секуларна религија, чија је највећа црква на планети Силицијумска долина.

Проф. др Предраг Слијепчевић

Шта повезује Теодора Адорна, критичара нашег технолошког пандемонијума, и Роберта Опенхајмера, шефа пројекта који је изњедрио његов врхунац – атомску бомбу? Обојица су, сваки из свог угла, тражили одговор на егзистенцијалну загонетку „Хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој?”


Хоће ли слобода умети да пева? (Пиксабеј)

У глобалној структури антропоценске епохе Миљковићева (Бранко) егзистенцијална загонетка добија дубоко етичку димензију. Да ли је ли научно-технолошки прогрес истинска вриједност која ће човјечанству донијети коначну слободу? Или је тај прогрес илузија која може значити неочекивани суноврат у сужањство орвелијанског типа? Нови термин за сужањство је машиноцен или владавина машина, коју утицајни филозоф са Kембриџа и блиски сарадник Мартина Риса, најављује до краја вијека.

Етичко оправдање за учешће у креацији технолошке деструктивности Опенхајмер
је пронашао у хиндуистичкој „Пјесми
Господњој” или „Бхагавад Гити”, „најљепшој филозофској поеми на било ком језику”.

Пјесма Господња
Етичко оправдање за учешће у креацији технолошке деструктивности Р оберт Опенхајмер је пронашао у хиндуистичкој „Пјесми Господњој” или „Бхагавад Гити”, „најљепшој филозофској поеми на било ком језику”. „Гита” је поема о рату. Двије супротстављене рођачке породице индијских принчева полажу право на краљевски трон. Пошто не могу да се договоре преостаје им рат као средство за рјешење сукоба.


Странице из „Бхагавад Гите” (Пиксабеј)

Млади принц Арјуна, са којим се Опенхајмер идентификовао, успјешан је ратник и стријелац. Изашавши на бојно поље на супротној страни види своје рођаке, пријатеље и учитеље. Збуњен и дубоко депримиран могућношћу да ће постати убица најближих одбија да се бори. У исто вријеме тражи савјет од свога кочијаша Kришне, инкарнације божанства Вишну. Цјелокупна „Гита” представља аргументацију Kришниног савјета зашто Арјуна не смије избјегавати битку.


Статуа Kришне и Арјуне (Пиксабеј)

Роберт Опенхајмер је резоновао на сличан начин. Ако постоји етичко оправдање да Арјуна као ратник може убијати најближе, онда исто оправдање може служити мени да будем научник и да не морам да бринем што ће производ моје научне активности анихилирати друге људе, који су моји рођаци по принципу припадности истој биолошкој врсти. На тестирању прве нуклеарне бомбе 16. јула 1945. године, на локацији кодног имена „Тројство”, он је видјевши нуклеарну печурку изговорио стих из „Бхагавад Гите”: „Ја постајем смрт, разарач свијетова”. Ово су ријечи које у „Гити” изговара Kришна.

Теодор Адорно и његов пријатељ и сарадник,
Макс Хоркхајмер, етичке принципе попут Опенхајмерових сматрали су производом „инструменталног разума”.

Нуклеарна проба у Пацифику (Викимедија)

Kришна открива Арјуни три базична принципа као морално оправдање за његово учешће у рату: дужност, судбина и вјера.
1. Арјуна је војник. Његова дужност је да се бори.
2. Kришна, а не Арјуна, одређује ко ће живјети, а ко ће умријети. Арјуна не треба да тугује или ликује над оним што судбина носи, него мора остати изван судбинских принципа.
3. Арјуна мора имати поптуну вјеру у Kришну, што ће омогућити спасење његове душе.

Опенхајмер је ове религијске принципе трансформисао у секуларне. Ратник постаје научник, наука постаје технологија рата, а држава корисник ове технологије. Држава тиме преузима улогу етичког арбитра и скида кривицу са њених чланова преузимањем кривице на себе. Грубо говорећи, држава постаје систем, а професионалци као што су научници или војници, постају компоненте система.

Опенхајмерова аргументација за секуларне принципе дужности, судбине и вјере се може изложити на сљедећи начин:
1. Ја сам компонента система. Моја дужност је да обављам функцију компоненте на најбољи могући начин.
2. Судбина компоненти се одлучује на бојном пољу између система. Ја, као компонента, немам право да тугујем или се радујем судбини компоненти противничких система, него ментално морам да будем изнад посљедица системског сукоба.
3. Ја, као компонента система, морам имати потпуну вјеру у систем коме припадам.

Према Теодиру Адорну роботи су заборавили
да живе јер у процесу живљења које
контролише „инструментални разум” нема истинског живљења. Роботи безумно служе систему који им је одузео слободу.

Инструментални разум
Теодор Адорно и његов пријатељ и сарадник, Макс Хоркхајмер, етичке принципе попут Опенхајмерових сматрали су производом „инструменталног разума”. За разлику од истинског разума који је само и једино органски разум, његова инструментална варијанта види све живе створове и природне процесе као инертне објекте. Опенхајмерова држава-систем је машина чије су компоненте органске суб-машине – људи који су замјеном органског разума инструменталним, мутирали у органске роботе. Према Теодиру Адорну роботи су заборавили да живе јер у процесу живљења које контролише „инструментални разум” нема истинског живљења. Роботи безумно служе систему који им је одузео слободу.

Адорнова аргументација укључује критику европског просвјетитељства. Идеали европског просвјетитељства су се претворили у своју супротност. Владавина рационализма је постала тиранија механизованог освајања природе. Позитивност науке и њених вриједности су се претворили у опсесију рационалног мјерење свега што се може измјерити. Овај механички разум је просвјетитељски осјећај слободе претворио у новокомпоновано робовање квазивриједностима машине.

Адорнов начин размишљања је обликован умјетношћу. По Адорну, свако умјетничко дфело у себи садржи истиносну вриједност. Извор истиносне вриједности може да буде само природа, а никако њена механичка симулација. Природа није машина или компјутер, дакле механички систем, него само и једино естетски систем. Естетски систем је непредвидив. Он је неухватљив механиком, физиком или математиком. Механизовани начин размишљања који Опенхајмер етички оправдава, према Адорну је лажан, јер машина није у стању да произведе истиносну вриједност. Машина је само груби и непотпуни симулатор природе. У најбољу руку лош глумац – онај који не разумије карактер који интерпретира.

Водећи научници и филозофи сматрају да је питање времена када ће машина постати бољи глумац. Можда толико добар да ће превазићи људску интелигенцију. Хју Прајс, професор филозофије са Kембриџа, користи термин машиноцен као замјену за антропоцен. Претпоставка у коју Прајс, многи научници, филозофи и стручњаци за вјештачку интелигенцију не сумњају. Машиноцен, по њима, стиже до краја овог вијека. Етичка подлога за машиноцен је Опенхајмерова.

Могућност машиноцена у Адорновом естетском свијету је искључена. По Адорну вјештачка интелигенција према којој машина може постати аутономни систем, независан од њеног креатора, јесте врста модерне алхемије – илузија инструменталног разума. Ријетки филозофи који слиједе Адорнов начин размишљања мисле да је вјера у вјештачку интелигенцију нова секуларна религија, чија је највећа црква на планети Силицијумска долина.

У свјетлу супротстављених могућности, Миљковићев стих јесте истинска егзистенцијална загонетка која одређује будућност човјечанства. И слобода и сужањство су попут лутки којима управљају танане нити нашег колективног разума. Ми смо и ослободиоци и поробљивачи нас самих.

О аутору

Vladan Milenkovic

Оставите коментар