Javlja se začarani krug nepoštenja: država ne ispunjava svoje obaveze prema fakultetima; fakulteti ne ispunjavaju svoje obaveze prema državi jer ne proizvode valjane stručnjake; studenti, da bi bili efikasni, pristupaju prepisivanjima i polaganju ispita po svaku cenu; nastavnici snižavaju svoje kriterijume.
Prof. dr Mirko Vujošević
Prije približno tri decenije promovisan je u Velikoj Britaniji slogan: Turning learning into earning što se može doslovno prevesti kao „Pretvaranje učenja u zarađivanje”. Ovde se učenje odnosi na učenje drugih, podučavanje, a ne sopstveni trud sticanja novih znanja. Koncept izražen ovim sloganom pihvaćen je, svesno ili nesvesno, pre svega u evropskim državama i ostvario je značajan uticaj na preobražaje njihovih obrazovnih sistema. Posebno negativan uticaj imao je na naše visoko obrazovanje.
Neki lični fakulteti, pogotovo u prvim
godinama svog nastajanja, radi ekonomske
efikasnosti i opstanka na tržištu, a
najviše usled lične gramzivosti svojih
vlasnika, postavili su svoje poslovanje
skoro bukvalno kao kupoprodajni odnos
između studenta i fakulteta.
Korenski razlog za prihvatanje novog koncepta počiva u ideološkom uverenju da tržište svojom nevidljivom rukom najbolje usklađuje društvene odnose i da mu zato treba prepustiti i oblast visokog obrazovanja. Na tržištu se vrednosti ponuđene robe ili usluge izražavaju novčanim jedinicama tako da novac postaje univerzalna mera svih stvari koje jesu ekonomski efikasne da jesu, ili koje nisu da nisu. Istovremeno se Protagorin čovek potiskuje u istoriju i vraća u drevna vremena u kojima je mogao da živi. A novac buši i tamo gde ni „amerikaner” ne može.
Dakle, na reforme obrazovnih sistema ulogu ključnog igrača imao je novac koji se u sistem ulaže ili se iz njega dobija. Osnovni podsticaj tzv. bolonjskom procesu bio je interes krupnog kapitala koji u savremenom svetu kontroliše politike državnih organa. Zahtev je bio da se smanje izdaci za obrazovanje koji se daju kroz poreze i doprinose jer tako kapital jača a time se, navodno, povećava i opšte društveno blagostanje. Naravno, to nije eksplicitno navedeno već je zamaskirano imperativom da sistem školovanja mora da bude efikasniji i dodatnom propagandom da mora biti moderniji.
Sadašnji masteri tehničkih nauka, po opšteprihvaćenom iskustvu širom Evrope,
znaju manje ili znatno manje od ranijih diplomiranih inženjera. Ali zato nose novoskovanu titulu master koja skorojevićima, zvuči važnije i modernije.
Traži se da studenti što pre završavaju svoje studije, u najgorem slučaju u roku koji je propisan, a poznato je da je vreme novac. Zatim da se novac kojim se finansira obrazovanje smanji, da se ono što se daje koristi na najefikasniji način i da se novac obezbeđuje ne samo iz državnog budžeta već i iz drugih izvora. To je delimično i postignuto, ali se pri tome kao posledica u svim zemljama koje su sledile duh Bolonjske deklaracije javilo značajno smanjenje obima znanja koje studenti stiču završavanjem svog studijskog programa.
Sadašnji masteri tehničkih nauka, po opšteprihvaćenom iskustvu širom Evrope, znaju manje ili znatno manje od ranijih diplomiranih inženjera. Ali zato nose novoskovanu titulu master koja skorojevićima, usled moćne propagande reformatora, zvuči važnije i modernije. Pogotovo zbog toga što je, navodno, sve urađeno u skladu sa jedinstvenim evropskim sistemom.
Činjenica da se u tržišnoj utakmici, pod ravnopravnim uslovima, ekonomski efikasnije snalaze privatne od državnih kompanija bila je osnova za podsticaj razvoju nedržavnih visokoškolskih ustanova. Kao dodatni argument za obrazloženje privatizacije poslova obrazovanja navođeno je to da se u najbolje svetske univerzitete ubrajaju američki privatni univerziteti, Berkli, Stenford, Prinston i drugi. Namerno ili iz neznanja prećutkuje se činjenica da su u SAD ovi univerziteti nastali kao zadužbine bogatih ljudi i da danas ne postoji jedan vlasnik koji želi ili može da iz tih ustanova izvlači profit radi svog ličnog bogaćenja.
Olako se prešlo preko tradicije da je država novac ulagala u visoko obrazovanje s mudrim ciljem uzdizanja obrazovnog i kulturnog nivoa nacije. Kada su zastupnici stava da tržište najbolje reguliše sve društvene odnose otvorili branu stvaranja fakulteta nastupila je poplava tzv. privatnih fakulteta, visokih škola i univerziteta. Vlasnicima tih ustanova, zbog suštine kapitala i ljudske pohlepe, po pravilu, nije osnovni cilj bilo podizanje obrazovnog nivoa nacije već izvlačenje iz poslova obrazovanja što većeg profita.
Dakle, kod nas je prepoznatljiv sasvim suprotan fenomen od onog koji je karakterističan za eminentne privatne američke univerzitete: nekoliko vlasnika fakulteta, koje bi primerenije bilo nazivati ličnim nego privatnim fakultetima, obogatilo se zahvaljujući obrazovanju i profit uložilo najvećim delom u lično bogatsvo koje je, čak iz zemlje iznošeno.
Neki lični fakulteti, pogotovo u prvim godinama svog nastajanja, radi ekonomske efikasnosti i opstanka na tržištu, a najviše usled lične gramzivosti svojih vlasnika, postavili su svoje poslovanje skoro bukvalno kao kupoprodajni odnos između studenta i fakulteta. Ako student redovno plaća školarinu i izlazi na ispite, fakultet će sigurno završiti uz minimalna ili nikakva znanja.
Takve diplome su legalne, priznate i formalno izjednačene sa onim za koje se danonoćno učilo. Onima koji su te diplome stekli, ništa neće faliti. Oni su od početaka svog „školovanja” bili svesni da je za njihovu karijeru diploma samo formalan uslov za dobijanje zaposlenja i da su za to često najvažnije rođačke ili druge veze koje takođe treba tražiti i naći, dok je znanje praktično nebitno; oni najpošteniji i najvredniji studenti će to poslednji shvatiti.
Dešava se da su fakulteti prinuđeni
da izmiruju troškove poslovanja iz mase
koju dobijaju za plate zaposlenih jer
država ne ispunjava redovno svoje obaveze .
Obrazac „ekonomske efikasnosti”, tržišnog poslovanja na novostvorenom tržištu obrazovanja, preuzeli su, na svoj način i nažalost, delimično ili u potpunosti, neki državni fakulteti uz direktni ili prećutni blagoslov države. To neminovno vodi ka snižavanju kvaliteta obrazovanja i na državnim fakultetima, odnosno, država odustaje od ranije postavljenog svog osnovnog cilja. Opet je ovdje, na drugačiji način, glavnu ulogu odigrao novac, odnosno iz budžeta oskudno finansiranje visokog obrazovanja.
Po pravilu, ono zaposlenima obezbeđuje relativno niske plate kada se uzme u obzir da su kriterijumi zapošljavanja na univerzitetima izuzetno strogi tako da ih mogu ispuniti samo najtalentovaniji i najvredniji studenti. Fakulteti za čijim studentima postoji tražnja primaju i organizovano privlače takozvane samofinansirajuće studente od čijih školarina svim zaposlenim znatno zavise plate. A oni fakulteti kod kojih nema takvih studenata imaju za sličan posao prilično manje plate, čak i nekoliko puta. Dešava se da su fakulteti prinuđeni da izmiruju materijalne troškove poslovanja iz mase sredstava koja dobijaju za plate zaposlenih jer država ne ispunjava redovno svoje obaveze pokrivanja materijalnih troškova poslovanja.
Javlja se začarani krug nepoštenja: država ne ispunjava svoje obaveze prema fakultetima; fakulteti ne ispunjavaju svoje obaveze prema državi jer ne proizvode valjane stručnjake; studenti, da bi bili efikasni, pristupaju prepisivanjima i polaganju ispita po svaku cenu; nastavnici snižavaju svoje kriterijume. Ne zna se ko koga vara.
Dok visokoškolske ustanove budu podsticane ili primoravane da budu profitno efikasne, nade za dobar obrazovni sistem biće izneveravane. On će se dalje urušavati pod dejstvom nevidljive ruke i novca koji može da pokvari sve pa i ono što bacili nisu u stanju.
