ТЕСЛИАНУМ

ТЕСЛИНА МЕХАНИКА

Teslina mehanika с4

У машинству је оставио 13 регистрованих патената. (од укупно 309 регистрованих: у Америци је добио 112, а у осталим земљама још 197 патената). Разматрајући их долазимо до закључка да су области његовог интересовања и у електротехници и у машинству биле сличне и обухватале су проблеме осцилација, нарочито високофреквентних, вибрација, резонантних услова, кружног и вртложног кретања и коришћења енергије таквих кретања у за то посебно направљеним уређајима. Одакле овако снажан интерес за механику и машинство?

Др Бранимир Јовановић

Механика је област којој, по резултатима и дужини трајања, припада друго место у Теслином истраживачком раду, одмах иза електротехнике. Да бисте стекли бар приближну слику о проблемима који су га занимали у тој области, прођимо редом кроз његове патенте. У периоду од 1890. до 1900. Тесла интензивно ради на струјама високих напона и учестаности које је производио својим електричним осцилаторима. Паралелно испитује и механичке осцилације и њихово дејство уз помоћ механичких осцилатора. Године 1894. добија два патента под називом Reciprocating Engine и Steam Engine – два механичка осцилатора – уређаја чији клип може да осцилује више стотина, па и хиљада, пута у минути.

Од приближно 1908. године Тесла се бави истраживањем новог начина преноса енергије са флуида на флуид. Силе адхезије и вискозности, које су дотадашњи конструктори тежили да избегну, Тесла користи као погонске. У специфично конструисаним роторима његових турбина и пумпи ствара се нека врста флуидног обртног поља. Два патента из ове области, под називом Fluid propulsion и Turbine, добио је 1913. године. И овде као и у претходном случају можемо да повучемо паралелу са радом у електротехници. Следећих година патентирао је више различитих врста брзиномера у којима је био отеловљен већ поменути метод новог преноса енергије флуида.

Teslina mehanika с1

Године 1920. добио је патент за флуидну диоду, цев са залисцима без покретних делова, која има особину да само у једном правцу пропушта флуид под притиском. (Флуидна диода је слободан превод патента чији је тачан назив Valvular Conduit No 1.329.559 од 3. 2. 1920., и одговара примени коју је овај уређај нашао 60-тих година у флуидици, када је примењен као елемент меморије пнеуматских рачунара. Тесли је одато признање за проналазак принципа). Разматрао је особине ове справе нарочито при употреби снажних изохроних флуидних импулса високих фреквенција.

Интересовање за машинство

Тесла је у машинству оставио укупно 13 регистрованих патената. (Тесла је оставио укупно 309 регистрованих патената: Америци је добио 112, а у осталим земљама широм света добио је још 197 патената). Разматрајући их долазимо до закључка да су области Теслиног интересовања и у електротехници и у машинству биле сличне и обухватале су проблеме осцилација, нарочито високофреквентних, вибрација, резонантних услова, кружног и вртложног кретања и коришћења енергије таквих кретања у за то посебно направљеним уређајима. Одакле код Тесле, који је уопштено био познат и признат као електротехничар, тако снажан интерес за механику и машинство? Одговор на ово и слична питања можемо да потражимо у мање познатим радовима објављеним у разним стручним и популарним часописима, или у његовим интимним белешкама. Известан број механичких аналогија које је Тесла оставио за собом посебно су вредне. Оне нам говоре да већ запажена сличност, у избору тема и приступу електротехници и машинству, није случајна.

Теслине механичке аналогије
можемо поделити у три
главне групе: дидактичке,
демонстративне и хеуристичке.

Теслине механичке аналогије можемо поделити у три главне групе: дидактичке, тј. оне које је користио као средство за боље објашњење и разумевање одређене проблематике у електротехници, демонстративне, тј. оне које је користио као доказ или при доказивању одређених хипотеза и тврдњи и хеуристичке, тј. оне које су за њега биле извор нових открића у механици. Ова подела није строга у том смислу што скоро свака од аналогија које ће бити наведене садржи неке особине аналогија из друге две групе. То је разумљиво с обзиром да Тесла није користио аналогије систематски, увиђајући њихов значај у појединим случајевима односно недостатке у другим. Управо известан недостатак систематичности у коришћењу чини их погодним за анализу генезе и трансформације креативног процеса мишљења око настанка одређене научне хипотезе. Оваква подела нам помаже да јасније сагледамо различите сврхе у које је Тесла користио аналогије.

Прве аналогије Тесла помиње већ у фебруару 1893. у предавању у Френклиновом институту, али оне у овом прегледу неће бити излагане хронолошким редом већ по областима Теслиног интересовања тј. по наведеним групама, јер је хронологију њиховог појављивања с једне стране тешко утврдити из већ поменутог разлога „несистематичности”, а опет извесно је да их је Тесла релативно често примењивао.

Размотримо прво неколико примера дидактичких аналогија. Крајем 80-тих година прошлог века Тесла је патентирао више врста мотора наизменичних струја, који су били веома брзо прихваћени и примењени у пракси. Разумевање рада таквог мотора било је знатно олакшано једном хидрауличном аналогијом коју ћемо означити са Н1 (приказана у Electrical Experimenter-y, фебруара 1919). На доњем делу сл. 1. приказана је шема рада једног двофазног индукционог мотора, а на горњем његова механичка аналогија.

Подешавање појави

Наизменични флуксеви представљени су млазевима воде са истим односима фазе, амплитуде и смера, Магнетни поларитет ротора представљен је телом тако обликованим да се у односу на млазеве понаша баш као и ротор у односу на полове. Комплетност ове аналогије допуњава чињеница да фазном померају између притиска и струје флуида одговара разлика у фазама између електромоторне силе и струје.

Ово је једна од најбољих аналогија из групе која је означена као дидактичка. Помоћу ње можемо да сагледамо невидљиве и тешко схватљиве процесе у двофазном систему, али је заправо њена права вредност у комплетности. Свакој електричној величини придружена је једна механичка: електрицитету – флуид, притиску – електромоторна сила, јачини струје – ток флуида, и више од тога, односима између електричних величина и њиховом учинку на ротор мотора одговара однос механичких величина са сличним дејством на ротор механичке аналогије.

За Теслу је овај експеримент
био изузетно важан: извео га је
1891. и представљао је, како је
сам сматрао, важан корак ка
потврди чињенице да се електрична
струја може проводити кроз Земљу.

Као највећи број осталих Теслиних аналогија, и ова припада групи аналогија са „вештачком основом” (analogies with an artificial basis). То су, заправо, модели који се подешавају и прилагођавају одређеној појави док се не дође до сличности оног степена која се жели постићи. Таквој врсти припадају и две следеће аналогије N2 i N3 објављене такође у časopisu Electrical Experimenter маја 1919. а приказане су на сликама 2 и 3.

Teslina mehanika с2

На првој, затворено коло у коме се налазе алтернатор и потрошач Тесла представља једним хидрауличним системом који се састоји од цеви различитог попречног пресека. Клип који осцилује у једној од цеви представља рад алтернатора, велике цеви представљају проводнике малог отпора а сићушни канал је механичка аналогија сијаличног влакна. Очигледно је да ће и мале осцилације клипа довести да флуид великом брзином јури кроз сужени канал, када ће практично сва енергија кретања трењем бити претворена у топлотну слично као што се то дешава у сијаличном влакну.

Сада, да бисмо разумели како се проводи електрична струја кроз једну жицу без повратка, погледајмо другу аналогију. (За Теслу је овај експеримент био изузетно важан: извео га је 1891. и представљао је, како је сам сматрао, важан корак ка потврди чињенице да се електрична струја може проводити кроз Земљу). Капацитет терминала представљен је еластичним резервоаром. Осцилације клипа изазивају ширење и скупљање еластичног резервоара, док флуид великом брзином јури кроз сужени канал загревајући га. Теоретски, у оба случаја ефикасност претворене енергије је иста.

Постоје сличности и разлике између овог пара аналогија и оне претходне. Као и у претходном случају и овде смо у могућности да лако и брзо сагледамо проблем, овог »пута рад затвореног и отвореног струјног кола. У последњем случају Тесла се не задовољава једним моделом већ даје два. Друга аналогија произилази из прве. (Н3 из Н2), као што идеја о провођењу струје кроз једну жицу произилази из идеје затвореног струјног кола. Дидактичка вредност аналогије дате у пару је на тај начин увећана.

С друге стране ова аналогија није тако комплетна као претходна. Нарочито у делу приказаном на сл. 3, Тесла се не труди да неком аналогиском величином прикаже на пр. уземљење, или на који начин ширење и скупљање еластичне лопте опонаша емитовање електромагнетних таласа. Он се концентрише на збивања унутар електричног система и у том ограниченом смислу ова аналогија је вредна.

Бежични пренос енергије

Следећа аналогија, (означимо је са Н4) надовезује се на претходну. Са овом аналогијом долазимо до интересантнијег и провокативнијег дела Теслиног истраживачког рада – до проблема бежичног преноса енергије. (Тесла је са неколико аналогија покушао да објасни своју замисао о бежичном преносу енергије. Оне нису све овде наведене). Аналогија коју је дао на веома очигледан начин објашњава његову замисао о коришћењу земљине кугле као џиновског електричног резонатора, тј. велике лопте испуњене електрицитетом.

На слици 4 приказан је механички модел који Тесла овако описује: „Замислите да је Земља гумена лопта испуњена водом, чији се мали део периодично упумпава и испумпава клипном пумпом, као што је приказано. Ако је пумпа подешена да ради у интервалима од један сат и четрдесет осам минута, што је довољно за пренос импулса кроз целокупну масу, лопта ће се ширити и скупљати и одговарајућа кретања биће саопштена вентилима за мерење притиска или покретним клиповима са истим интензитетом, независно од удаљености… Ово је груба али коректна представа мог бежичног система у коме ја, у сваком случају, прибегавам различитим побољшањима.”

Тесла је с правом опрезан у постављању ове аналогије. Ипак он недвосмислено објашњава свој став. Гумена еластична лопта представља површину Земље, флуид одговара електрицитету а раду електричног осцилатора одговара осцилаторно кретање клипне пумпе. Идеју о преносу енергије Тесла заснива на стационираним таласима и могућностима резонанце (Откриће стационираних таласа Тесла је описао у својим забелешкама из Колорадо спрингса 4. јула 1899. и како је сматрао, ово је била важна потврда његове идеје да се Земља може искористити за бежични пренос енергије).

Чињеница да је механичким
моделима изнео своју замисао
у највећем степену јасности не
умањују тешкоће које настају
када покушамо да одговоримо
на постављено питање.

Овом аналогијом Тесла напушта једно уско и специјално подручје електротехнике на коме опробава дидактичку вредност механичке аналогије и скуп веома сложених појава покушава да представи „грубом али коректном” представом. За разлику од претходних примера, он аналогијом не представља електричне моторе, кола или појаве (за које знамо да су извесне), већ свој концепт могућности коришћења одређених физичких закона за које чак и не знамо да ли су могући. Због тога овај модел нема само дидактичку сврху. Тесла га користи да би нас уверио у исправност свог начина мишљења па би ова аналогија делимично могла да припадне и другој групи аналогија које смо означили као демонстративне.

Teslina mehanika с3

У ком смислу би ова аналогија могла да буде исправна тешко је оценити али већ сама чињеница да Тесла приказује веома сложене појаве једноставним моделом неминовно значи осиромашење и чини се, умањује њену дидактичку вредност. Али не упуштајући се у оцену њене ваљаности размотримо неке од проблема и аспеката које ова аналогија отвара.

Пре свега из досадашњег кратког излагања могла би се стећи погрешна слика о површности којом је Тесла разматрао поменути проблем бежичног преноса енергије, што би било сасвим погрешно. Тесла је врло интензивно и студиозно радио на томе од приближно 1890. до 1905. Резултати које је при томе остварио били су веома значајни. Открића „Теслиног трансформатора” или осцилатора којим је испитивао струје високих учестаности и напона, система четири резонантна кола 1893. којим је показао практичну могућност бежичног преноса сигнала, стационарних таласа 1899. чије је постојање на приближно истим учестаностима потврђено тек 1960. и друга, недвосмислено указују да је Теслин увид у одређене природне феномене био веома импресиван.

Почевши са испитивањем сасвим специјалних области наизменичних струја, Тесла је десетогодишњи период свог истрајног рада завршио једном смелом а уопштеном хипотезом да је могуће практично користити земљин електрични потенцијал. Питање које би нас у овом раду могло интересовати а у вези са настанком и оправданошћу ове хипотезе јесте колико нам ова и сличне механичке аналогије, као и Теслини механички концепти општих природних појава, могу помоћи у тумачењу њеног постанка, трансформације и генезе.

Приближавање питању

Чињеница да је Тесла механичким моделима изнео своју замисао у највећем степену јасности не умањују тешкоће које настају када покушамо да одговоримо на постављено питање. Заправо на њега се не може одговорити без детаљне студије свих елемената, који су навели Теслу да дође до једне овакве замисли, при чему мислим не само на предавања и патентне у којима је изложио материју, већ пре свега на до сада необјављене и непознате чињенице експерименталног и теоретског карактера, које се налазе у рукописима.

Механичке аналогије нам помажу, ако не да одговоримо, онда барем да се приближимо овом за проучавање врло интересантном и вредном питању. Ипак, оставимо тај закључак за крај овог прегледа, јер и следеће аналогије које ћемо разматрати дају неке елементе за коначан одговор.

Заокружимо овај преглед дидактичких аналогија, једном која се разликује од претходних не само садржином већ и наменом. Тесла је, видели смо, користио аналогије да на популаран начин објасни читалачкој публици одређене проблеме, али и у сопственом креативном процесу. На примере таквих аналогија вероватно ћемо тек наилазити проучавајући Теслине рукописе, а овде можемо да изнесемо аналогију коју је користио у свом Дневнику из Колорадо Спрингса и коју ћемо означити са Н5.

Бележећи своја запажања у вези са електричним осцилатором Тесла је писао: „Додатни калем је, као што је то запажено на Њујоршким апаратима, одлично средство за добијање прекомерне електромоторне сле. Али чудно је то што за развијање независних вибрација таквог калеме његов момент треба да је веома велики у односу на саопштене вибрације… То је исто као у механици. Клатно са великим моментом у односу на саопштени момент клати се строго својим периодом али када је саопштен момент веома велики оно је релативно ометено и саопштени мање више доминира.”

Ако је аналогије Н(1-4) Тесла користио у контексту објашњења, онда је аналогија Н5 пример коришћења у контексту провере. Чињеница да клатно са наметнутим механичким осцилацијама, које су слабије од сопствених, осцилује према сопственој периоди, тј. када су наметнуте осцилације снажне оне доминирају над сопствену, за Теслу је потврда сличних запажених феномена у вези са електричним осцилацијама.

Месечево ротирање

Другу групу аналогија означили смо као демонстративне – и то су оне употребљене у контексту доказа (analogy as argument). Њих Тесла ређе користи. Овде ће бити изнесен само један карактеристичан пример иако, мање или више наглашено, Тесла и неке дидактичке аналогије (на пр. Н4) користи у овом смислу. Област Теслиног интересовања у примеру који следи јесте небеска механика. У чланку Famous Scientific Illusions објављеног у Electrical Experimenter-у фебруара 1919. Тесла доказује да је једна од тих чувених научних илузија претпоставка да Месец ротира око сопствене осе.

Механички модел није
веродостојан у доказном
поступку и да су и савремена
мерења и истраживања показала
да Месец заиста ротира
око своје осе.

Да би показао да је ово заблуда, Тесла се позива на цртеже приказане на слици 5. Задржимо се на десном делу, јер је на њему приказан механички модел који Тесла користи у контексту доказа: „Али још убедљивији докази се могу пружити да се месец не окреће и да се не може окретати око своје осе. Са овим циљем у виду, позваћемо се на слику на којој су оба, и сателит М и Земља Е приказани уграђени у чврсту масу М1 (означену тачкицама) за коју се »претпоставља да ротира тако да месецу саопштава његову нормалну транслаторну брзину. Очигледно када би лунарна лопта могла да ротира као што се то обично мисли, ово би важило и за било који други део масе М1, какав је сфера М2, приказана цртичастом линијом, и тада би заједнички део оба тела требало да се окреће истовремено у супротним правцима.”

 

Teslina mehanika с4

 

У настојању да докаже да је ротација Месеца заблуда, Тесла полази од претпоставке да је Месец настао од Земље и, као изворе својих разматрања он наводи три теорије о постанку Месеца:

  1. Кантову (коју је развио Лаплас у свом делу Mechanique Celèste);
  2. Математички доказ Џорџа Дарвина да се Месец одвојио од Земље, и
  3. Теорију непознатог порекла коју је коментарисао W. H. Pickeriog у Popular Astronomy of 1907.”

Тесла не помиње Касинијеве законе о ротацији Месеца из 1693. године, нити касније Даламберове, Ојлерове и Лагранжеве математичке потврде ових закона, за које је овај последњи добио награду Париске академије наука 1764., што може да говори да му ови подаци нису били познати. Констатујмо само да Теслин механички модел није веродостојан у доказном поступку и да су и савремена мерења и истраживања показала да Месец заиста ротира око своје осе.

Механички осцилатор

Трећа група аналогија — означена као хеуристичка — јесте најзанимљивија за анализу и за Теслу је била најплоднија. И ту можемо да размотримо посебне случајеве.

Прво ту су аналогије које је Тесла непосредно користио да на популаран начин објасни одређене појаве па, увиђајући вредност одређених принципа у створеном механичком моделу, усавршава га претвара у нов проналазак.

Затим ту су проналасци произашли из општијих, филозофских ставова који су имали подлогу у механици и разним механичким моделима.

И на крају, у стваралачком процесу за Теслу постоје две, за истраживање подједнако интересантне, области: електротехника и механика. Полазећи од специфичног проблема једне од њих и тражећи у оној другој сличности, у тим сличностима види нове изворе идеје; њих примењује враћајући се на прву област и тд.

Ту долази до вишеструке и сложене рефлексија идеја и мисли у којој су нова открића, концепти и хипотезе могући и на једној и на другој страни.

Teslina mehanika с5

 

Размотримо сваки од ових случајева посебно. Пример који добро илуструје први случај јесте Теслин механички осцилатор. Патентирао га је 1894. и мада нигде није стриктно написао да је тај проналазак настао као механичка аналогија електричног осцилатора, скоро са сигурношћу можемо да тврдимо да је то извесно. Механичку аналогију свог трансформатора Тесла је објавио тек 1919. у мајском броју Electrical Experimenter-а, али основну идеју аналогије налазимо већ у предавању у Philadelphia Institution из 1893. године. Аналогија из 1919. приказана је на сл. 6.

У трансформатору извор електрицитета пуни кондензатор и кад разлика потенцијала на стезаљкама кондензатора достигне претходно одређену вредност акумулирана енергија се празни под резонатним условима путем варница а као резултат се јавља серија изохраних импулса.

Ритам осциловања одређује
инерција покретних делова.

Тражећи механички модел који би верно приказао ову појаву Тесла је направио модел приказан на доњем делу: слике. Клипна и центрифугална пумпа представљају генераторе наизменичних односно једносмерних струја, вода замењује електрицитет а цилиндар са еластично ограниченим клипом представља кондензатор. Инерција покретних делова одговара самоиндукцији електричног кола а отвори на странама цилиндра кроз које може да истиче вода одговарају ваздушном процепу који се премошћује варницом. Вода покретана пумпом пуни цилиндар и помера клип на горе, он потискује опругу и, у тренутку када се отвори ослободе, вода излази напоље, притисак у цилиндру пада и под дејством опруге клип се враћа да би се цела операција поновила. Ритам осциловања одређује инерција покретних делова. Природни период еластичног система биће исти као период природно подешених осцилација и тада је енергија кретања највећа.

Декартов аутомат

Размотримо сада следећи пример који добро илуструје други случај хеуристичких аналогија.

Развијајући стару Декартову мисао да је човек аутомат покретан спољним утицајима, Тесла долази до веома плодног и вредног резултата. Године 1898. приказао је у Њујоршком заливу модел брода покретан даљинским, електричним, бежичним путем и за тај проналазак добио патентно право.

У питању је „…не само проста механичка направа која садржи полуге, завртње, точкове, спојнице и ништа више, већ машина у којој је отеловљен виши принцип који ће јој омогућити да обавља своје задатке као да има интелигенцију, искуство, моћ размишљања, просуђивања, једном речју – ум”.

Теслин телемеханички аутомат је изванредан пример проналаска насталог из једне механичке аналогије у ширем смислу и штавише може се сврстати међу Теслина врхунска проналазачка достигнућа. Три године пре него што је Маркони пренео радио-сигнал из Европе у Америку, Тесла не само да својим системом четири резонантна кола има готову технологију преноса сигнала бежичним путем, већ ту технологију примењује на једном вишем ступњу да би једној машини »позајмио разум« и тако још крајем прошлог века предсказао улогу и значај који ће електротехника одиграти у развоју вештачке интелигенције.

Трећи случај је најинтересантнији за анализу и тумачење. Заправо са њим улазимо дубље у проблематику процеса стваралачког начина мишљења. Потребно је зато нешто више рећи о основама за тврдњу да су за Теслу сличности између механичких и електричних појава и рад на аналогијама били полазна основа за развијање таквих хипотеза каква је била она о бежичном преносу енергије. Какви су елементи за овакву тврдњу? Погледајмо чињенице.

Тесла проналази електрични осцилатор 1891. Три године касније патентирао је механички осцилатор. У предавањима и чланцима популарише идеју да се високофреквентне струје употребе у медицини. Паралелно испитује дејство механички вибрација на организам и предлаже њихову употребу у медицини. Око 1900. године износи хипотезу да се Земља користи као електрични резонатор и прави у том циљу неколико механичких аналогија. На једној таквој аналогији и употреби механичког осцилатора, пред крај живота, заснива бежични пренос енергије механичким путем.

Тврди, чак, да би такав начин преноса био ефикаснији од оног електричним путем. (Године 1940. Тесла је предлагао компанији „Вестингхаус” пројекат у коме би се механички осцилатори користили за откривање рудних богатстава у земљиној површини и указивао је на предност његовог система у односу на тадашњи Лукасов метод коришћења експлозива у исте сврхе. Тесла је сматрао да се и енергија на овај начин може ефикасно преносити).

Турбина трења

Очигледно је, дакле, да је у Теслином делу постојао обострани утицај механике и електротехнике. Управо су механичке аналогије биле најочигледније средство на којима се тај утицај огледао. Оне су биле веза између те две области било да је ишао од прве ка другој или обратно.

Још два интересантна примера из Теслиног рада могу се навести као илустрација трећег случаја хеуристичких аналогија. Већ поменути проналазак турбине трења, који је Тесла патентирао 1913. година, и на његовом усавршавању и примени радио преко 20 година, настао је у покушају да се, аналогно индукционом мотору у електротехници, направи идеалан мотор у механици.

Теслина представа (у основи
један механички модел) да је
човек аутомат лепо то показује.

У једном од својих извештаја о турбини трења Тесла о томе директно пише: „Прва концепција овог погонског мотора везана је за откриће обртног магнетног поља и проналазак индукционог мотора који представља идеално једноставно средство за електро-динамичку трансформацију енергије. Пошто сам интензивно био заинтересован за механику, професионално и на други начин, природно се појавила мисао да би се термо-динамичка конверзија могла остварити на један аналоган начин и тако обезбедити топлотни мотор сведен на елементарне принципе пројектовања.”

Други пример је Теслин проналазак флуидне диоде из 1919. године, механичке направе у облику цеви са залисцима у којој се остварује вентилско дејство. У то време била је већ позната и у употреби електрична диода – вакуумски испражњена цев у којој се врши емисија електрона са катоде на аноду па се тако струја проводи само у једном правцу, тј. остварује се вентилско дејство. (У историји електротехнике сматра се да је Џон Амброз Флеминг проналазач електричне диода, коју је и патентирао 1904. Још није довољно проучен Теслин допринос овој области. Тесла је у периоду 1890-1900. извршио велики број експеримената са различитим електронским цевима). Теслина флуидна диода или вентилски вод, како је он назвао свој проналазак, механичка је аналогија електричне диоде и са успехом је примењена 60-их година у флуидици као део аутоматских машина (сл. 7).

(Не)корисне аналогије

На крају треба рећи да бежични пренос енергије, било електричним или механичким путем остаје централни проблем на коме би разматрање механичких аналогија могло да има своју најинтересантнију примену. Размотримо зато резултате приказа све три, групе Теслиних механичких аналогија са посебним освртом на проблем бежичног преноса.

Теслине дидактичке аналогије примењене непосредно на проблеме какви су приказ рада индукционог мотора, разних врста осцилаторних кола (Нл, Н2, Н3) итд., имају несумњиву вредност. Што се више удаљава од своје основне струке и механичке аналогије примењује на општије природне појаве, њихова дидактичка вредност све више долази у питање. Издвојимо из ове групе аналогију Н4, чија је дидактичка вредност дискутабилна али која би могла да буде корисна у хеуристичком смислу, тј., могла би да буде основ за даљи развој и проверу одређених Теслиних ставова и идеја.

 

Teslina mehanika с6

 

Видели смо даље да је аналогија која је била дата као пример групе демонстративних, без доказних вредности. Очигледно је да сличност једног модела ма како он био усавршен и ма како верно приказивао одређене природе законитости не може имати доказну снагу једног математичког апарата.

У хеуристичком смислу употреба механичких аналогија је највреднија. Чини се да ма како једна механичка аналогија била непотпуна у приказу електричних или других појава она потенцијално увек може да буде изненађујући основ за ново откриће. Теслима представа (у основи један механички модел) да је човек аутомат лепо то показује.

Дакле, аналогија у контексту објашњења може бити двострука, корисна или опасна за употребу, већ према томе где је примењујемо. У контексту доказа она не вреди, док је у контексту открића она веома драгоцена.

Чини се да механичка аналогија нема само вредност у процесу настанка једне идеје већ и у процесу њене реконструкције, дакле не само за научника већ и за историчара науке. Хронологија појављивања механичких аналогија, уколико су оне коришћене несистематски, као што је то био случај код Тесле, може да буде добар путоказ у праћењу генезе једне научне хипотезе. Даља истраживања Теслиних рукописа у овом смислу могла би да нам укажу на нове важне моменте везане за овај проблем.

Teslina mehanika с7

О аутору

Станко Стојиљковић

1 коментар

  • Поштовани,
    Радује ме што је светлост дана угледао један овакав часопис, али ме не радује што се појављују омашке које часопис оваквог „калибра“ не би требао да има, а поготово што га уређује један од прекаљених уредника новинарства. Летимичан поглед на овај чланак показује нетачан податак, цитирам: „… хидрауличном аналогијом коју ћемо означити са Н1 (приказана у Electrical Experimenter-y, фебруара 1919).“
    Аналогија је приказана у наведеном часопису, али у априлу 1919. године !
    Оно што заиста смета је то што су фотографије необележене, без коментара и расуте по тексту без икаквог реда.
    Не знам шта ћу још да запазим приликом детаљног ишчитавања, али толико за сада и надам се да ће редакција узети у обзир ове примедбе у наредним бројевима и чланцима.
    Сретно, уз срдачан поздрав,
    Радомир Путник

Оставите коментар