АРГУСОВ ПОГЛЕД

ТРИ РИМА И ВЕЛИКИ ИНКВИЗИТОР

Христов монограм из Константинопоља (Википедија)

Христов монограм из Константинопоља (Википедија)

Име Византије смислили су први византолози, професори Сорбоне у 16 веку, по имену мале античке грчке колоније која се налазила на месту Новог Рима основаног почетком 4 века (324. године) од стране римског императора Константина Великог. Овај потцењивачки ономастички анахронизам, свакако, није настао случајношћу, он је одраз конфесионалног западног прозелитизма који је од средњег века обележавао однос Запада према једином легитимном и непосредном наследнику Римске империје.

Проф. др Бошка Бојовића

Проф. др Бошка Бојовића

Назив Византија настаје око један век после нестанку ове хиљадугодишње империје коју су њени житељи називали Римским царстрвом, док се је на Западу његово друго име било Источно римско царство. Име Византије су смислили први византолози, професори Сорбоне у 16 веку, по имену мале античке грчке колоније која се налазила на месту Новог Рима основаног почетком 4 века (324 године) од стране римског императора Константина Великог.

„Константинова даровница”,
фалсификат који настаје под
окриљем папске курије, како
је указано још у 8. веку.

То је нешто као кад би на сто или више година после нестанка европске цивилизације историчари у будућности називали историјску Француску по имену античког града који је постојао на месту Париза, Лутеција, или Србију по имену Сингидунума, града који се у старом веку налазио на месту Београда.

Овај потцењивачки ономастички анахронизам свакако није настао случајношћу, он је одраз конфесионалног западног прозелитизма који је од средњег века обележавао однос Запада према једином легитимном и непосредном наследнику Римске империје. Чињеница да је император Константин преселио у нову престоницу његове империје, не само Сенат и остале државне институције, него су пресељене и све патрицијске породице које су саградиле нове палате и резиденције по угледу на оне које су имале у староме Риму, као да никада није заборављена, још мање опроштена од стране западних, пре свега црквених елита и хијерархија.

Папски фалсификат

Стога је без сумње и настала такозвана „Константинова даровница”, фалсификат који настаје под окриљем папске курије, како је указано још у 8. веку и чији апокрифни карактер је доказао Лорензо Вала у 15. веку[1]. Констанин је према тој лажној даровници даровао римском папи Силвестру духовно старање и политички ауторитет над западним делом царства, што је у сваком погледу супротно духу и поретку римске империје, али је свакако било потребно папској курији у њеној борби да се наметне и одржи црквена и политичка доминација на полуварском Западу и не само Западу.

Руски православни философ
Алексеј Хомјаков је нови раздор
окарактерисао као дихотомију
„јединства без слободе”.

Полагање права на доминацију је у папском Риму напуштеном од стране царста наслеђено из порива за доминацијом која је снажна пратећа појава ове велике античке цивилизације. Пентархија као вишецентризам првобитне Цркве тако је жртвована монархијском и империјалном схватању Цркве с папом као аутократским монархом неподељене власти над свим црквеним па и световним ауторитетима.

Ако се у тешким и конфузним временима после варварских најезди на европски Запад може разумети потреба за веспостављањем староримског поретка и папског ауторитета, временом је аутократски поредак у Цркви показивао све више погубних последица, као што је био велики раскол наметнут од стране Рима источној Цркви 1054, тако и реакцијом углавном германског дела западног дела Цркве, када Лутерова Реформа дефинитивно разбија њену монолитност у 16 веку.

Руски православни философ Алексеј Хомјаков је овај нови раздор окарактерисао као дихотомију „јединства без слободе”, због којег настаје „слобода без јединства”, стога што је у првом случају нарушен исконско начело и поредак древне Цркве: „Јединство у слободи”[2].

Хелен Арвајлер, као шеф најстарије катедре византологије, на Сорбони, питањем упућеним католичким учесницима симпозијума „Први – Други – Трећи Рим”, које гласи: „Ако је историјски Први Рим пагански – Други Рим (Константинопољ) хришћански – а Трећи Рим Москва, који сте ви дакле број ?”[3], указала је на апсурд и нелогичност римокатоличке претензије на црквену хегемонију.

Историја и остала проблематика везана за историју такозване Византије не може се свести, дакако, на догматска или квази догматска питања, иако је и њих потребно познавати ако се жели разумети и објаснити једностраност и пристрасност са којом су ту историју тумачили западни, па и остали историчари под утицајем западне византологије. Посебно стога што византијско духовно и културно наслеђе припада цивилизацији источног хришћанства чије познавање и разумевање представља услов за превазилажње хипотека прошлости унутар општехришћанског света.

Спорна хронологија

Назив Византија и Византијци за житеље Источног Римског или тачније Хришћанског Римског Царства, који су себе називали Ромејима и никако другачије, симболише искључивост фундаметалистичког прозелитизма без чијег се одустајања тешко може замислити даље приближавање између два дела хришћанства.

Преостали трагови узурпираног имена најблиставије цивилизацијске синтезе задржали су се упркос свему у југоисточној Европи где је њено зрачење остало најдуговечније и најприсутније.

Део западних историчара још
почиње хронологију Византије
од шестог, седмог или осмог века.

Турски назив за Балкан увек је био Румелија, од арапског назива Рум за Рим и Римско царство, као што је Румунија део истог семантичког и цивилизацијског наслеђа, које је велики римунски историчар Николае Јорга назвао „Византија после Византије”[4].

Осим самог назива, хронологија је, такође, спорна у западној историографији хришћанског Рима. Део западних историчара, наиме, још почиње хронологију Византије од шестог, седмог или осмог века[5], чиме се посредно продужава тежња конфесионалног прозелитизма да се први део историје Новога Рима узурпира у име умишљеног латинског карактера царства у том периоду.

Латински језик јесте био у том првом периоду равноправан са грчким као службени језик царства, иако је грчки још од ране и нарочито позне антике био већински говорни језик као и језик културе и писане речи Источног Медитерана, привредно и цивилизацијски најразвијенијег и најнастањенијег дела империје.

Позивање на правно и административно наслеђе старога Рима, на који се институционално најлегитимније непосредно продужава историја хришћанске империје, само зато да би се за пар векова скратило и окрњило њено једанаестовековно трајање, такође показује једнострану и пристрасну интерпретацију њене триконтиненталне историје.

Чињеница да је и хришћански Нови Рим доживео бројне најезде варвара, али је за разлику од западног дела царства успевао да те нове и паганске народе интегрише и асимилује својом моћном цилилизацијском гравитацијом и хришћанском мисијом, за шта је на латинском Западу стицајем историјских околности било потребно неупоредиво више времена уз низ регресивних последица по једва делимично одржавање и континуитет урбане класичне цивилизације.

Тако је суровост паганског Рима са симболом латинском ареном у којој је проливање људске крви једно од основних упоришта стварања масовне еуфорије и друштвеног концензуса, дијаметрално супротна хеленској олимпијади спортског и витешког надметања слободних људи и ратника. Није случајно што се на Западу вековима одржава најокрутнија пракса Свете инквизиције, упоредо са не мање окрутним крсташким редовима и њиховим освајањима, не само нехришћанских земаља, у којима свештена лица без зазора и устезања нештедимице убијају и учествију у проливању људске крви, све оно што је било и остало незамисливо за јудео-хеленско наслеђе хришћанског Истока.

Источни дијалог

Однос према културном и концептуалном наслеђу, писаној речи, философији и хришћанској литургијској пракси и догми био је, такође, битно ако не и дијаметрално различит.

Хришћанска империја умела је
не само да придобије и веже уз
Цариград бројне и велике народе,
него и да од њих начини моћну
полугу свога хиљдугодишњег трајања.

Док је на Западу Римска курија диктирала папоцезаристичко једноумље утерујући путем Инквизиције насилно једноумље и верску искључивост, на Истоку се одржава плодан дијалог или бар коегзистенција хришћанског и позноантичког погледа на свет, исихастичке духовности и хеленског неоплатонизма – како суптилна испреплетаност,  тако и оштрија дихотомија[6] – уз толеранцију каква се на Западу све до Хуманизма и Ренесансе тешко могла и замислити.

Хришћанска империја умела је не само да придобије и веже уз Цариград бројне и велике народе, него и да од њих начини моћну полугу свога хиљдугодишњег трајања и даљег зрачења на неупоредиво већим пространствима. Тако је било у првом реду са словенским морем које је преплавило европске провинције Царства, да би га његова духовна и цивилизацијска мисија претворила у стварање Трећег Рима над чијим небом никада сунце не залази.

Трагом цунамија словенских маса које допиру до Крита, па и до Египта нешто касније, време доласка Срба и Хрвата за време цара Ираклија, збиља означава почетак најважнијег и најзрелијег, класичног периода хришћанске Романије на Балкану и у Малој Азији у првом реду. Превелик степен урбанизације надокнађују масе словенског и српског живља које цариградски василевси насељавају широм Мале Азије. Тако настају слободни сељаци и војни обвезници – стратиоти, који плаћају порез и обезбеђују војничке ресурсе који ће вековима одржавати виталну супстанцу његовог дугог трајања.

Када је реч о земљишним односима у оквиру феудализма[7], овај систем земљишне и војне самодрживе међуузрочности између слободног сељаштва и Царства био је својевремено предмет корисног и продуктивног спорења између француске и српске византологије, тачније између водећих ауторитета Сорбоне и Београдског унивезитета, Пола Лемерла и Георгија Острогорског.

Док је западна историографија још између два светска рата феудализам усвајала као заштитни знак евроцентричне самобитности и надмоћи западног модела, ова се историозофска флоскула за врeме Хладног рата додатно инструментализовала све до јапанског феудализма коме се приписује западноевропски карактер, док је та привилегија била оспоравана за Византију и њено наслеђе, за које је била резервисана Маркс-Енгелсова квалификација „источне деспотије”[8].

Крсташко разарање

Кулминација селективног анимозитета насталог из хроничног комплекса према неупоредивом сјају и престижу хришћанског Рима био је први пад Константинопоља под ударом IV крсташког похода. Тада је хришћанско варварство тријумфално нарушило трајање највеће хришћанске цивилизације и на пресудан начин поткопало њене темеље[9].

Према сведочењу западних хроничара, приликом освајања и беспримерне оргије разарања, пљачке и крвопролића, крсташи су запалили и разорили један кварт Цариграда који је сам био већи од заједно три највећа француска града.

Ромејско царство се није могло
у потпуности опоравити од
латинске окупације и све милитантнијег
верско-идеолошког прозелитизма.

За време више од полувековне окупације Константинопоља, они тај део града нису покушавали да обнове, а то им није ни било потребно јер је мајка свих градова царства, у којој су делом на неки начин камповали, била за њихове потребе превелика. Окупација је завршена тако што је 1261 мање одељење византијске војске у пролазу недалеко од моћних одбранбених зидина случајно сазнало да је већи део посаде привремено изашао, ушло у град, протерало крсташе и повратило василевсу који је столовао у Никеји древну престоницу Ромејске империје.

Симтоматичан је двоструки аршин којим је папа казнио крсташе који су, на захтев Венеције, узурпирали првобитну намену похода тако што су за рачун венецијанског дужда најпре освојили католички град угарског краља, Задар, пре него су то учинили са Константинопољем. У првом случају су били кажњени папском дисциплинском мером, док је за разарање престонице хришћанске империје, осим благог прекора, казна папске курије изостала.

Ромејско царство се није могло у потпуности опоравити од латинске окупације и све милитантнијег верско-идеолошког прозелитизма.

Губитак монетарне хегемоније у 11 веку после више од седам векова непрекинуте и неподељене стабилности монетарне економије пре тога су најавили опадање Ромејске империје у корист привредног и економског успона Запада и венецијанске таласократије. Значајан војнички и територијални успон у време династије Комнена привредно и финансијски је исцрео ресурсе Царства.

Привредни успон Никејског и културни процват смањене империје у време Палеолога нису више могли зауставити опште опадање под ударима турских и османлијских освајача са Истока, а и трговинске колонизације западних поморских република. Идеолошко-верски и конфесионални радикализам као узрочно-последична појава експанзије источне и западне доминације доводи царство Ромеја у процеп супростављених непомирљивости.

Као највећа и најтрајнија синтеза хеленског и латинског Истока и Запада, јудејско-семитског азијско-афричког и европског југа и севера медитеранског басена, хришћанска империја стварана у знаку цивилизацијске синтезе и културног еклектизма постаје плен све наглашенијим партикуларизмима и идеолошким поларизацијама[10]. Народи који још нису били довољно културно и институционално интегрисани као бугарски Словени и Срби на Балкану иду ка афирмацији сопствених државних и црквених установа.

Културни и верски партикуларизми на истоку слабе фронт отпора исламској најезди, настојања у дисциплиновању малоазијског конфесионалног партикуларизма доприносе отуђењу јерменске компоненте без које анадолијски простор постаје све рањивији. Разграђивано унутрашњим супротностима и под ударом спољњих предатора, Царсто опада привредно и демографски док се упоредо са смањењем територије претвара у све више моноетничку грчку државу, све док не постане град-држава чија престоница остаје све несразмернија у односу на све суженију територију.

Душанов неуспех

После неуспелог Симеоновог покушаја да створи бугарско-римску синтезу, Душанов пројекат грчко-српске балканске империје пропада добрим делом због неспремности Васељенске патријаршије да учини неопходне уступке. Подршка Венеције и њене флоте изостаје, јер је за меркантилну поморску доминацију погодније слабљење Царства од настанка нове балканске синтезе.

Адмирал Лука Нотарас:
„Боље и турски турбан,
него латинска охола обрва”.

Када су посланици последњег, још неосвојеног ромејског града у западној Малој Азији, Филаделфије, послали посланике папи у Рим тражећи војну и осталу помоћ коју ослабљени василевс Ромеја није био у стању да им пружи, добили су недвосмислен одговор да ће, кад приме римокатоличку вероисповест, сам Бог бити на њиховој страни те да им тада ни људска помоћ више неће бити потребна[11].

Ништа није променила Лионска, а ни Флорентијска изнуђена црквена унија, као последње узалудно настојање за придобијање западне помоћи, осим што је још више подвојено преостало становништво Романије и додатно ослабиљен његов отпор Османлијама. Из времена када је Мехмед Освајач претио кончином Царства и његове престонице, остаје да се памти изјава последњег великог друнгарија, адмирала Луке Нотараса, „боље и турски турбан, него латинска охола обрва”. Последњи слободни Ромеји били су наиме стављени пред немогућ избор: жртвовати вероисповест слободи или политичку слободу верској и културној припадности.

Мехмед и остали султани су на свој начин поштовали тај избор, Васељенски патрјарх је из Константиновог града управљао свим православним хришћанима новог царства на Босфору које се поново протезало на три медитеранска континента. Као етнарх свих православних он је био више него верски поглавар хришћанског милета Османлијске империје и исламског калифата[12]. Последњи потомци православних Римљана су на тај начин сачували веру када нису могли одржати царство.

Оно је посредством те вере, као и владарске и државне идеологије, читав век после пада Цариграда, ипак, обновљено на далеком североистоку новоримског конфесионалног и цивилизацијског круга, у виду Трећег Рима – Москве. Обновом Новога Рима православно словенско царство наставља своју историјску и духовну мисију, упркос свим настојањима да се спречи његово ширење и утицај.

За три века од царице Катарине Велике, рођене Анхалт фон Сербст, па све до цара Александра, руска је империја водила 12 победоносних ратова против османских султана и њихове империје чији је коначни пораз спречила Берлинским конгресом 1878. Европа предвођена Британском, Немачком и Аустроугарском империјом[13]. Све док је најспорније Источно питање заокупљало односе великих сила и Источна криза претила пуцању равнотеже њихових снага, европске силе су на челу с Енглеском будно чувале „болесника на Босфору” како је називана Турска, одржавајући његово погубно наслеђе на Балкану.

Еманципација његових народа под геслом „Балкан балканским народима”, није стекла подршку великих сила, све док Балкански савез није окончао безакоње турске мањинске окупације Југоисточне Европе. Касније проглашен предигром Великог рата, Балкански савез и рат није био по вољи европских хегемона.

Трусни Балкан

Данас је Балкан, под еуфемизмичним смоквиним листом или префиксом Западни, најспорнији и најтруснији део европског континента, запуштена и препуштена сива зона као енклава протектората и доминиона на периферији евроатланског простора. Константа геополитике великих сила остаје на подели интересних зона на југоисточном делу Европе, све док нагомилане противречности, кад дође време за преструктурацију односа њихових снага, не пукну поново по леђима његових житеља.

Балкански федерализам, конфедерација
или царинска унија нису имали подршку
великих сила у 19, као ни у 20. и 21. веку.

Све док ЕУ не буде имала способности, капацитета и политичке воље да интегрише квазидржавне енклаве такозваног западног Балкана, чијој је позној и недовршеној транзицији у највећој мери допринела, оне ће бити извор нестабилности и потенцијал ризика за најопасније расплете.

Балкански федерализам, конфедерација или царинска унија нису имали подршку великих сила у 19, као ни у 20. и 21. веку. Препуштен сопственој стихији, склерози ЕУ регулативе и посусталих институција, надметању интересних зона великих и све више регионалних сила, балкански синдром као узрочно-последична законитост прети балканизацијом европског пројекта.

Категорички императив доминације као ирационалне опсесије, која је сама себи сврха и стереотипска таутологија, доводи до светских ратова и поновне милитаризације међународних односа. Западни комплекс Византије, уз наменску мистификацију и идеологизацију њене историје, указује на антиномију синтезе и доминације као два супротстављена цивилизацијска и когнитивна концепта. Искључивост и једностраност, митоманско једноумље монопола лажне савести[14], доводе до сумрака западног модела и система вредности у које његови протагонисти све мање верују, док га све агресивније намећу осталом човечанству[15].

Материјални и квантитативни прогрес по цену девастације биотопа и деструктурације човечности и елементарних друштвених и људских вредности доводи до дебаланса на путу самоуништења. Цивилизација која три века није произвела духовну креацију, како констатује један познати западни музиколог, вапије за духовним садржајем и открићем трајно отуђеног наслеђа. Духовним наслеђем још сачуваним тамо где је готово свака секуларна установа насилно одстрањена из историје, као што је случај са такозваном Византијом, појмовно и когнитивно запретеном нивелацијом западне нетолеранције, искључивости и непомирљивог прозелитизма.
[1] Иако позната као један од најфлагрантнијих фалсификата, како је доказао хуманиста Лоренцо Вала у делу објављеном 1442, „Даровница“ ће још дуго имати своју мистификаторску функцију (L. Valla, La Donation de Constantin. Sur la donation de Constantin, à lui faussement attribuée et mensongère, trad. et comm. J.-B. Giard, Les Belles Lettres, Paris, 1993), Б. И. Бојовић, Византија – Балкан – Европа. Припадност и оностраност, Службени гласник, Београд 2014, стр. 366, ф.-н. 62.
[2] В истории подлинный идеал церковной жизни сохраняет только православие, гармонически сочетая единство и свободу и тем самым реализуя центральную идею Церкви – идею соборности. Напротив, в католицизме и протестанти- зме принцип соборности исторически нарушен. В первом случае – во имя единства, во втором – во имя свободы (А. С. Хомяков, Сочинения богословские, СПб, 1895).
[3] Hélène Ahrweiler, „Constantinople Seconde Rome: le tournant de 1204“, Roma Costantinopoli Mosca Da Roma alla terza Roma, Studi I, Napoli 
1983, стр. 304-315; Б. И. Бојовић, Византија – Балкан – Европа. Припадност и оностраност, Београд 2014, стр. 366.
[4] N. Iorga, Byzance après Byzance, Balland, Paris 1992.
[5] G. Jehel, B. I. Bojović, Vassa Conticello, Le monde byzantin (VIIIe-XIIIe siècle). Economie et société, Editions du Temps, Paris 2006.
[6] Vassa Conticello, G. Jehel, B. I. Bojović, Le monde byzantin (VIIIe-XIIIe siècle). Economie et société, Editions du Temps, Paris 2006, стр. 148-169.
[7] B. I. Bojović, G. Jehel, Vassa Conticello, Le monde byzantin (VIIIe-XIIIe siècle). Economie et société, Editions du Temps, Paris 2006, стр. 87-146.
[8] Донекле је непримерено овом стереотипу писање Фридриха Енгелса средином 19 века: „Полуострво које сe назива европском Турском природна је баштина јужнословенске расе. Од дванаест милиона, седам милиона становника припада тој раси. Дванаест векова она је у поседу тог простора (…) њихови конкуренти су турски и арнаутски варвари, који су се показали као тврдокорни противници сваког напретка. Насупрот томе, јужни Словени у унутрашњости земље искључиви су носиоци цивилизације. Они додуше још нису једна нација, али имају у Србији једно већ снажно и сразмерно просвећено језгро. Срби имају своју посебну историју, сопствену књижевност. Њихова унутрашња аутономија настаје из храбре борбе против вишеструко надмоћног непријатеља. Током последњих двадесетак година брзо су напредовали у културном и цивилизацијском погледу уопште. Хришћани Бугарске, Тракије, Македоније и Босне виде у Србији стожер окупљања за предстојећу борбу за њихову независност”, F. Engels, „Was soll aus der europäischen Türkei werden?“, у Marx–Engels, Werke, bd. 9, Berlin 1960, стр. 33, упоредити са: Б. И. Бојовић, Косово и Метохија – етничко насиље у служби доминације великих сила, ΠΑΙΔΕΙΑ, Београд 2016, стр. 97 ф.н.108, стр. 123 ф.-н. 174.
[9] B. Bojović, Le millénaire byzantin (324-1453), « Ellipses », Paris 2008, str. 172.
[10] I. Biliarsky, Hierarchia l’ordre sacré. Etude de l’esprit romaïque, Fribourg 1997; E. Patlagean, Un Moyen Age grec. Byzance IXe–XVe siècle, Paris, 2007, стр. 57–60.
[11] H. Ahrweiler, „La région de Philadelphie au XIVe siècle (1290–1390), dernier bastion de l’Hellénisme en Asie–Mineure“, Académie des Inscriptions et de Belles-Lettres, Paris, 1983, стр. 175–197 ; Б. И. Бојовић, Византија – Балкан – Европа. Припадност и оностраност, Београд 2014, стр. 361.
[12] P. Ş. 
 Nǎsturel, « Denys II de Constantinople “empereur et patriarche” (1546) », Etudes balkaniques. Cahiers Pierre Belon. Recherches interdisciplinaires sur les mondes hellénique et balkanique 4 (1997), стр. 135-146.
[13] Б. И. Бојовић, ”Балканы между евроатлантическими интеграциями, их препятствиями и задержками – Восточный вопрос – от развязки до
новых путаниц  (1878-2011)”, Зборник радова Међународног научног скупа : Россия и Балканы в течение последних 300 лет – Русија и Балкан током последња три стољећа, Москва-Подгорица 2012, стр. 127-142.
[14] B. Bojović, ”The Balkans – an indicator and anticipation of euro-atlantic contradictions”, National Reconciliation, ethnic and Religious Tolerence in the Balkans. Reconciliation and Human Security, Center for Peace and Developement of the University for Peace established by the United Nations, Belgrade 2013, стр. 31-49 ; Id., ”L’hybris d’une fausse conscience. La guerre pour la domination globale mène à la guerre globale”,  Bulletin des sciences sociales n° 12, Ed. L’Harmattan (2015), стр. 87-98.
[15] Б. Бојовић, ”Монтезумин поредак – кардиоктомиа као колатерални бизнис у хуманитарном рату”, Војно дело, јесен 2013 (3) LXV, стр. 271-279 ; Id., ”Надмоћ насиља лажне савести”, Политика (фељтон), 17-26 јануар 2016.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар