U TRAGANJU ZA METANAUKOM

Ako je metafizika (enciklopedijski) zabeležena  kao studija fundamenata uzroka i podvlači (istražuje, MK) prirodu stvari (Webster), a nauka ima opšte značenje iznalaženje zakona prirode, onda ne bi trebalo da bude sporno da su metafizika i nauka kompatibilne, odnosno da ne moraju da budu ni dualne, ni indifirentne međusobom. Metafizika u nauci  je prisutna više nego što izgleda, više nego što je nauka prisutna u metafizici.

Prof. dr Miroljub Kojović

Stereotip mišljenja je da je metafizika izvan nauke, tj. nema joj tamo mesta, (kao nerealna, nestvarna, nedokaziva),  a nauka je iznad metafizike, (kao racionalna, objektivna, istinita), tj. superiorna, tako da prvoj ne preostaje ništa drugo nego da bude samo   infereiorna i kao takva sve manje korisna i sve ređe pominjana kao deo, ili grana filozofije, a u nauci ipak inkognito prisutna. To su relacije i moguće opcije njihovog odnosa, o čemu se inače retko razmišlja, kao da je to nevažno i periferno u intelektualnim razmišljanjima, a u stvari nije, jer naprotiv može biti i centralno pitanje, koje smo na početku postavili kao trilemu, koje sve mogu biti, ili jesu realnost i objektivnost, samo ako o tome promislimo ozbiljno i dublje.

Što se više upućuje u svet
makrokosmosa i mikromaterije
sve je manje nauka, a više metafizika.

Svoj interes za metafizička istraživanja, na koja sam se uputio nakon višedecenijskih naučnih istraživanja multi, inter i transdiciplinarnih u domenu životne sredine, prirode, tehnologije i čovekovog sve težeg i problematičnijeg opstanka, potekao je iz opšte teorije sistema, opšte teorije informacija i komunikacija, saznajne metodologije i naučne i planološke metodologije, kojima se bavim od ranih sedamdesetih, našao sam u skorijem izoštravanju intelektuma kao metafizičke kategorije, s obzirom da je naučno nedovoljno, ili nezadovoljavajuće istražen.

Imanuel Kant (Vikipedija)

Nauka, pak, uprkos sve većih dostignuća i prodora u nepoznato, sve je  manje efikasna u rešavanju egzistencijalnih problema čovečanstva, čak ga i ugrožava. Što se više upućuje u svet makrokosmosa i mikromaterije sve je manje nauka, a više metafizika i to za razliku od metafizike, koja ipak ima neke granice logike i razuma (kantovske rasudne moći uma), sve više se oslanja na vanrazumeske i nelogične imaginacije, tako da posmatrač sa strane može da pomisli da su metafizika i nauka zamenile mesta, tj.prva ostaje logična i razumska, a druga  fikcija i vanrazumska.

Misaoni koncepti koje spoznajemo
kao realnost, spadaju u sferu
metafizike intelektuma.

Ako pogledamo tumačenja najvećih autoriteta nauke današnjice, kako gledaju na kosmos i materiju, naći ćemo potvrdu za ova naša neobična, ili ekstremna tvrđenja; ukoliko uporedimo neka metafizička i mentalna razmišljanja, od drevnih vremena do današnjih dana, sa najsavremenijim naučnim gledanjima,  videćemo da ima mesta da se nauka i metafizika približe i unisano nastave put dalje u kosmos i materiju, više kontrolisano, razumski logično, da nauka nebi apsurdno menjala mesto sa metafizikom, a naučnici bili u zabuni dali su više metafizičari.

Stavovi nauke, kao prihvatljivi za metafiziku, mogu se izdvojiti sledeći:

• Realnost je mentalna slika percepcije naših čula;
• Mozak intrepretira informacije koje potiču od naših čula i stvara model spoljnog sveta;
• Misaoni koncepti su jedina realnost koju o njemu (realnom svetu) možemo spoznati;
• Model kada  uspešno objašnjava pojave, njemu, elementima i konceptima koji mu pripadaju,  pridodajemo atribut realnosti.

Ovi stavovi nisu u koliziji sa metafizičkim mišljenjem i konceptima, pogotovo kada su oni oslonjeni na sistemsko-informatički pristup, a u osnovi su kantovski razumski umstveni. Ni metafizika (kantovska i neokantonovska) nema drugog izbora nego da se osloni na percepciju naših čula i da prihvati njihove informacije i da prepusti mozgu da ih intrepretira i stvara model spoljnog sveta. Misaoni koncepti koje spoznajemo kao realnost, spadaju u sferu metafizike intelektuma, koja ima duboke korene u prošlosti i on (intelektum) evoluira i napreduje sa trendom daljeg razvoja čoveka i čovečanstva.

Intelektum predstavlja još složen i nedokučiv  mentalni proces, koji nas vraća nazad u kosmos i generiše razne dileme (informacione i sistemske). Model kojim se opisuje realan svet postaje realističan ako je uspešan. Sve su to prihvatljivi stavovi, bliski ili ugrađeni u metafiziku intelektuma, kojim se premošćuju prostorno-vremenski mostovi između metafizike i nauke, i tu nije ništa sporno. Stvar je više metoda i pristupa.

Kantovska metafizika se oslanja na razumsko umstvene procese, a u savremenim intrepretacijama metafizika je saznajno obogaćena i podržana savremenim disciplinama (sitematika, informatika, metodika). Nauka se služi modelima realnosti koji se proveravaju i overavaju da bi postali upotrebni. U tome je glavna razlika u odnosu na razumsku metafiziku, koja se zadovoljava misaonim intrepretacijama, dok se nauka oslanja na eksperimente i opite, ali se sve teže i nepouzdanije primenjuje i potvrđuje u makro kosmosu, kao i u mikro sastavu materije.

Međutim, razumska i umstvena metoda niti se mora isključivati iz istraživačkog procesa, niti je nauka mora potcenjivati, jer su se približile u poimanju stvarnosti i imaginaciji nepoznatosti. Ostaje pitanje smanjivanja entropičnosti, koja je zajednički problem.  Ali, nauka u želji daljih prodora u neizvesnost, u cilju smanjivanja entropičnosti, u kreaciji standardnog modela stvarnosti, u stanju je da prevaziđe logiku i realnost i zadre u polja imaginaronosti, čak i dalje i neizvesnije nego metafizika.

Postaje protivirečna i sebi (nauci) i fiktivnija od metafizike, odnosno postaje naučna fantastika. To se odnosi na objašnjenja o večitom pitanju nastanka kosmosa, materije, kao i čoveka. U tom kontekstu stoje neke teže prihvatljive koncepcije i tumačenja.

Teorija „nešto ni iz čega”
odgovara dogmi „dešavanje bez
uzroka”, iako je prva „naučna”
postavka, a druga „teistička”.

Stavovi nauke kao teže prihvatljivi, ili neprihvatljivi, sa aspekta metafizičkog rasuđivanja:, uz opciju približavanja i unisanja, mogu se izdvojiti sledeći:

– „Nešto nastalo ni iz čega”,  „postojanje nečeg preče od ničeg”, „ne postoji zabrana kreacije nečega” itd. To dovodi u zabunu o kom domenu intelektuma se radi, naučnom, ili možda pre metafizičkom, s tim što metafizika ima više šansi uz logiku da objasni pojave, nego što to može  nauka uz komplikovane i skupe opite, kada su u pitanju makro kosmos, ili mikro kosmos. Teorija „nešto ni iz čega” odgovara dogmi „dešavanje bez uzroka”, iako je prva „naučna” postavka, a druga „teistička”, jer iza toga stoji božanska volja i htenje, onda su ovakva (kvazi nauka) i verska dogma kompatibilne i pomirljive, ali mislimo da je još rano za to.

Spoj nauke i metafizike (Vikipedija)

Metafizika, ipak, stoji na stanovištu „uzroka i posledica”, što takođe odgovara dijalektičkom zakonu akcije i repulsije, metafizika i dijalektika se tu približuju. Samo se moderna nauka udaljuje, ide izvan okvira i metafizike i dijalektike i moramo posumnjati u ispravnost takvog stava, pogotovo što za takav stav nema opipljivog dokaza, čak ni nagoveštaja da bi to moglo biti tako, sem intelektualne spekulacije čuvenog autoriteta, Stivena Hokinga.

– Paralelni svetovi, tj. uz realan svet postoji nevidljiv, nedohvatan i nedokučiv anihilacioni svet, koji se odnosi i na na mikro i na makro nivou, proteže od atoma do svemira. U metafizici se govori o nastajanju svetova iz haosa, koji postaje vremenom red i povlače se neke paralele sa naučnim postavkama, ali ne prelaze granice realnog sveta, ne zadiru u polje imaginarnosti.

Ali u pojedinim religijama ima shvatanja o postojanju posle smrti, reinkarnaciji, vraćanju ponovo uživot, oživljavanju itd. To su neka marginalna, izvan opštih i centralnih polja metafizike intelektuma, interesantna i za nauku i za metafiziku, ali sa slabim, ili dalekim izgledima na razjašnjenje i dokazivanje.

– Veliki prasak (ne može biti ni iz čega a pritom biti ateistička, niti metafizička misao koja priznaje uzrok i posledicu), da bi se stvorio kosmos, galaksije, zvezde planete jeste teorija koja se decenijama eksploatiše, više novelira, nego pobija, iako ima više manjkavosti i to u metafizičkom smislu, nego u naučnom, skoro da ne vredi ni tragati za dokazima, ali vredi istaći neke nelogičnosti.

Ako Veliki prasak znači eksploziju
nezamislivih razmera jedne nezamislivo
velike mase, onda okvir nastajanja
kosmosa mora biti kugla.

Prvo, prapočetak u vidu ogromne mase svih mogućih sastojaka budućeg kosmosa, koji se uz veliki prasak raspao i započeo proces stvaranja kosmosa, teško je zamisliv, kao supersimetričan, koji se sastoji iz asimetričnih galaksija i slučajno nastalih astralnih sistema sa njihovim planetama i trabantima i njihovim posebnim sastavima i strukturama, neponovljivim i različitim. Takav pristup supersimetrije samo zato da bi se omogućila definicija standardnog modela, ni metafizika ne bi prihvatila bez pogovora, ako bi ga uopšte primetila.

Takođe je teško prihvatljiva postavka prostorne strukture razvoja kosmosa nakon Velikog praska u vidu jednog sfernog isečka, koji se udaljuje od mesta događaja milijardama godina. Ako Veliki prasak znači eksploziju nezamislivih razmera jedne nezamislivo velike mase, onda okvir nastajanja kosmosa mora biti kugla, unutar koje su nastali segmenti isečci, u kojima su stvarane galaksije i astralni sistemi. Ona je morala dostići neke svoje konačne dimenzije nakon milijardi godina  udaljavanja od centra tog praska.

Konačno se morala zaustaviti, sa oslabljenom početnom energijom, ustaliti se i stabilizovati, tj. ne širiti se dalje. Ako bi se to nastavilo onda bi se i galaksije morale udaljavati, a to bismo mogli opaziti i sa Zemlje, što nije slučaj. Dakle, vasiona bi morala biti monocentričan sistem, sa jednim izvorom energije u središtu kugle. Ali, kako su galaksije svaka za sebe podcentri moći i energije, to je onda policentrični sistem vasione.

Da li se taj sistem oformio konačno, ili je još u tranziciji, pitanje je za diskusiju. To je sve bilo prisutno i prihvaćeno u nauci do skora, a od skora su nastale i druge neobične teorije o nihiliciji postojećeg kosmosa, odnosno o paralelnim svetovima.

Ako se naučno dokaže da su teorije
anihilacije i poništavanja svetova
realna opcija, metafizika će naravno
biti prinuđena da se povinuje i prikloni.

Dakle, ako se teoriji postanja iz Velikog praska, koje je bilo blisko ranijim metafizičkim poimanjima stvarnosti, i drevnim naukama (Kabala, na primer), danas suprostavi anihilistička teorija paralelnih svetova, koja potencijalno vodi poništenju vasione, po zakonima nauke, koje još nismo definisali, ili slučajnošću,  kojima teže naučna neka gledanja i pokušavaju naći odgovori u daljem razbijanju atoma i traženju odgovora u nano svetovima, onda moram reći da prevazilazi maštu metafizike i zaustavlja put približavanja i unisanja nauke i metafizike, odnosno došli smo do presečne tačke dva vektora M i N i sada se kreću dalje u divergentnim pravcima.

Ako se naučno dokaže da su teorije anihilacije i poništavanja svetova realna opcija, metafizika će naravno biti prinuđena da se povinuje i prikloni, ali u besmislu nestajanja svega i nastanku ničega. Odnosno,  nauka će morati da se koriguje i da kaže „nastajanje ničega”, iz nečega je neminovnost, ona nije naručena, ali se eto dogodila. Naravno, to ostaje budućim generacijama naučnika i metafizičara da se time bave. Drugim rečima, savremena nauka je zaplovila nesigurnim i neizvesnim, entropičnim vodama saznanja, u kojima nema uporišta, a nastoji da nas ubedi u svoju ozbiljnost i čvrstinu.

– Iz haosa, rodio se red, iz asimetrije simetrija, iz stohastike, determinizam. To su stereotipi u metafizici i nauci, koji se nastoje da se u nauci prevaziđu novim teorijama i standardnim modelima, ali mi ne deluju ubedljivo. Ako se vratimo na prapočetke kosmologije, nastale u filozofiji i preuzete u religiji, ne vezujući se za dogmu o Bogu svetvorcu, postavljala su  se pitanja, koja se i danas postavljaju, o nastajanju kosmosa, galaksija, planeta i života na njima, kao posledica ponašanja po zakonima prirode.

Nauka danas pokušava da definiše jednstaven prirodni zakon univerzalno primenjiv, koristeći se standardnim modelima i konceptima iz teorije relativiteta i kvantne fizike. Oni još podrazumevaju spregu uzroka i posledica, efekata pod uticajima sila, postojanje energije i njene transformacije, gravitacije. Ali, nastojanje nauke da izađe iz tih stereotipa i to na radikalan način, mislimo da je preuranjeno jer ne raspolaže se još sa dovoljno elemenata da bi se gradila jedinstvena teorija, ili konstruisao standardni model. To je preuranjeno.

Što se tiče mikro istraživanja,
velika očekivanja od LHS da će
razrešiti enigmu subatomske strukture
materije, mislim da su nerealna.

Za izgradnju standardnog modela potrebne su kocepcije o sistemima, zasnovane na teoriji sistema i teoriji informacija, možda nekim novim. Međutim, ja vidim da je opšta teorija sistema ignorisana, i ne vidim da je evoluirala u protekle dve decenije, niti napredovala, što je problem per se, u sferi komercijalizacije nauke, dok je teorija informacija evoluirala, ali je još nekonzistentna i puna praznina da bi bila primenjiva u istraživanjima makro i mikro svetova. Otuda vidim ozbiljne teškoće u izgradnji jedinstvene teorije univerzuma i modeliranju sistema. Nedostaju informacije i saznanja iz dalekih svetova, što će naredne decenije astronomskih istraživanja možda nadoknaditi i smanjiti entropiju.

Što se tiče mikro istraživanja, velika očekivanja od LHS da će razrešiti enigmu subatomske strukture materije, mislim da su nerealna, odnosno možda će ona biti samo uvod u nova dubinska istraživanja materije, ali ne i definitivan odgovor o sastavu i prirodi materije, koja je nastajala tokom milijardi godina evolucije svemira. Tu stoje dva pitanja, metafizičko „čemu i zašto” i naučno „kako”.

S druge strane, oslanjanje na antičke matematičke modele, tražeći u njima ključ za strukture i ponašanja materije na atomskom i molekularnom nivou (Fibonačijev niz i zlatni presek), i dovođenje u korelaciju sa savremenim saznanjima o zakonitosti nastajanja ljudskog organizma, prvo na molekularnom, pa na atomskom i sada na nano nivou (materije), takođe ne izgledaju ubedljivo, kao i pokušaj ilustracije zakonomernosti sadejstva osnovnih činilaca u nastajalju ljudskog organizma, putem šahovske table i glavnih nosioca igre.

Poštujući pravila ove drevne igre za glavne nosioce ove igre i dajući određenu valentnost šahovskiih polja,   nastoji se da se dokaže da igra funkcioniše po zakonomernosti Fibonačijevog niza brojeva. Međutim, pokušaj je varka, koja je izvedena putem arbitrarne dodele valentnosti poljima. Ona su tako određena da se na kraju dobije efekat samerljiv sa Fibonačijevim nizom.

Drugi je  primer primene zakona „zlatnog preseka”. „Oscilatorni proces kovalentne vodonične veze i kiseonika u molekulu vode, zatim u molekulima vode i u materiji sa vodoničnim vezama odvija se po zakonu ,zlatnog preseka`”. Ovo otkriće deluje vrlo privlačno, ali izaziva znatiželju da se to egzaktno dokaže.

Meni su poznati i Fibonačijevi nizovi i zlatni presek u ispitivanju i kreiranju harmonije proporcija u antičkoj  arhitekturi i kasnije u renesansnoj, kojima sam se bavio pre više decenija, takođe korišćeni  u savremenoj predmodernoj, ali odavno napušteni u sadašnjoj postmodernoj arhitekturi, koja je napustila klasične principe redova samerljivih sa čovekom, proporcije prema ljudskom telu, simetrije i harmonije i lako razumljive kreacije i uplovila u potpuno suprotno polje metafizike intelektuma, negacije reda, simetrije, harmonije, kao vrh intelektualne posebnosti, nerazumljivosti i nedokučivosti.

Zaključak

Metafizika u nauci  je prisutna više nego što izgleda, više nego što je nauka prisutna u metafizici. To je objektivno i realno, ali nije uočljivo i time se retko ko bavi. Cenimo da je došlo vreme za metanauku, tj. za njihovo povezivanje i unisanje, što bi imalo prednost, u oba pravca, doprinelo da oba polja istraživanja budu više i bolje kontrolisana, samim tim i realnija i objektivnija. To je prelomni trenutak u daljem razvoju i nauke i metafizike i bilo bi vrlo važno da se to sada uoči.