УСХОЂЕЊЕ УОБРАЗИЉЕ

УМЕТНИЧКЕ МОЗГАЛИЦЕ

Морис Ешер (аутопотрет)

Морис Ешер (аутопотрет)

Вансеријски цртач и графичар Морис Корнелис Ешер проналазио је инспирацију у Ајнштајновој теорији релативитета и математичким теоремама произашлим из нееуклидовске геометрије, у астрономским посматрањима, теорији еволуције и Фројдовој психоанализи, али и у романтичним крајолицима Италије и у раскошним орнаментима маварске Алхамбре.

Слађана Трајковић

Иако се чувени холандски графичар Морис Корнелис Ешер (1898-1972) никада није бавио математиком, његова чудновата дела која одликују оптичке варке и невероватне перспективе одувек су привлачиле математичаре. Посебно познат по својим представама парадоксалних и немогућих призора.

Холандски графичар, познат је по својим, често математички инспирисаним, дуборезима и литографији. Стварао је немогуће конструкције, истраживао је архитектуру и бесконачност. Рођен је 1898. године у Холандији, као најмлађе дете у породици. Ешер је био један од најизразитијих представника оп-арта и такозване немогуће уметност (impossible art).

Многи популаризатори науке, попут
Карла Сегана, Стивена Хокинга или Роџера
Пенроуза, користили су управо Ешерове
Илустрације како би својим читаоцима
приближили тешко схватљиве научне теорије.

Овај вансеријски цртач и графичар проналазио је инспирацију у Ајнштајновој теорији релативитета и математичким теоремама произашлим из нееуклидовске геометрије, у астрономским посматрањима, теорији еволуције и Фројдовој психоанализи, али и у романтичним крајолицима Италије и у раскошним орнаментима маварске Алхамбре.

„Мада сам апсолутни лаик у егзактним наукама, понекад ми се чини да сам ближи математичарима него својим колегама уметницима”, записао је једном приликом Ешер.

Многи популаризатори науке, попут Карла Сегана, Стивена Хокинга или Роџера Пенроуза, користили су управо Ешерове илустрације како би својим читаоцима приближили тешко схватљиве научне теорије. Један од аутора који је допринео постхумној популарности холандског графичара био је Даглас Хофстатер, аутор бестселера „Гедел, Ешер, Бах – Вечита златна нит“. У том научно популарном делу, објављеном 1980. године, Хофстатер је своју филозофију објаснио анализирајући и упоређујући Ешерово ликовно стваралаштво с математичким теоремама Курта Гедела и музиком Јохана Себастијана Баха.

Истовремено, многи критичари замерали су Ешеру да припада елитној уметности, јер просечни посматрач није кадар да разуме његова дела.

Био је оштроумни мислилац, уметник који, попут Леонарда да Винчија или Албрехта Дирера, изазива дивљење не само мајсторским цртежом, изведеним необично прецизним и стрпљивим потезима леве руке, него и интелектуалном снагом и дубином своје креативности. Цртежи и графике Мориса Ешера представљају уметнички уобличене мозгалице које подстичу интелект да трага за одговорима на најсложенија и најзагонетнија питања универзума.

Немогућа уметност

Током свог раног стваралаштва Ешер је направио неколико десетина пејзажа, углавном дрвореза. Ти пејзажи настали су током путовања по Италији, Швајцарској, Белгији, као и током боравка на Корзици и Малти. Иако су пажљиво исцртани, у апсолутно реалистичком стилу, ти радови се одликују необичним угловима посматрања: призори градова приказани су из птичје перспективе или с веома велике раздаљине.

Заинтересован за топологију, у многим
својим радовима приказивао је такозване немогуће
фигуре, попут Пенроузових бесконачних
степеница или Мебијусове бескрајне траке.

Један од Ешерових типичних радова заснованих на просторном парадоксу јесте „Изложба гравира”, где је визуелним поигравањем створена илузија да призор са једне од слика у галерији припада стварности нацртаног посматрача изложбе. Младића који разгледа изложене радове посматра жена с једне од гравира. Упадљиво закривљеном перспективом Ешер је постигао ефекат тродимензионалности, који ствара утисак да је жена са гравире у истој просторној и временској равни с младим посетиоцем изложбе.

Један од најзначајнијих мотива у Ешеровом стваралаштву јесте метаморфоза, односно

постепени преображај једног облика у други. Инспирацију за ову тему проналазио је у

теорији еволуције и у геометрији.

Заинтересован за топологију, у многим својим радовима приказивао је такозване немогуће фигуре, попут Пенроузових бесконачних степеница или Мебијусове бескрајне траке. Своје оптичке илузије и „немогуће фигуре” стварао је углавном уз помоћ светлости и сенке, а међу најимпресивнијм гравирама заснованим на овим визуелним варкама су „Водопад”, „Белведере”, „Узбрдо и низбрдо”.

Један од најзначајнијих мотива у Ешеровом стваралаштву јесте метаморфоза, односно постепени преображај једног облика у други. Инспирацију за ову тему проналазио је у теорији еволуције и у геометрији, стварајући оригиналне мозаике сачињене од низова геометријских фигура или стилизованих животињских силуета које се мењају детаљ по детаљ и претварају у нове облике, односно живе врсте. Једно од његових типичних геометријских поигравања, инспирисано средњовековним маварским стилом, јесте такозвано поплочавање, односно исцртавање површине сложеним, стилизованим геометријским обрасцима, који се савршено међусобно уклапају тако да не остављају ни трунку празног простора.

Инспирисан чланком канадског математичара Доналда Коксетера о систему образаца који се умањују сразмерно својој удаљености од центра, Ешер је створио и низ радова заснованих на том мотиву.

Његово здравље се током шездесетих година нагло погоршало. Почетком те декаде уметник је преживео једну веома тешку операцију, након чега је дуго лежао у болници, а недуго након тога морао је још једном да се оперише. Неколико последњих година живота провео је у старачком дому јер му је била неопходна стална нега. Његова жена Јета је крајем 1968. године одлучила да се врати у своју домовину Швајцарску, јер никада није била задовољна животом у Холандији. Ешер је умро 27. марта 1972. од рака желуца.

Љубитељ астрономије

Морис Ешер је био и велики љубитељ астрономије, којој се посебно посветио након повратка у Холандију. Био је члан холандског Друштва за метеорологију и астрономију, а код куће је имао неколико мањих телескопа, помоћу којих је посматрао звезде. Астрономске теме доминирају у многим његовим радовима у којима се открива уметникова тежња да истражи везу геометрије и физичког уређења космоса. Таква је, рецимо, графика „Звезде”, на којој су представљени камелеони заробљени у сложеном геометријском објекту налик на звезду.

(Извор Ех та математика)

УМЕТНИК НАУЧНИК

Проучавајући уметнички опус холандског графичара Мориса К. Ешера (1898-1972), откривамо у његовим радовима невероватну визуaлизацију математичких и физичких принципа. Стога не чуди што су његову уметност највише ценили и схватали пре свега научници.

Уметност и наука, два наизглед различита света, спојена су у јединствени свет Ешерових идеја (Maurits Cornelis Escher). Сферична огледала, перспектива, симетрија, конкавни и конвексни облици, полиедри или Мебијусова трака, геометрија ‒ препознају се у његовим радовима. Многи га убрајају међу „уметнике-научнике” попут Леонарда да Винчија, Албрехта Дирера, Пјера дела Франческе, Казимира Маљевича, Василија Кандинског, Пита Мондријана, Јозефа Алберса и других.

Морис Ешер је инспирисао људе из
(научног) академског света попут Стивена Хокинга,
Карла Сегана или Дагласа Хофстатера.

Своју креативност и опсервације утиснуо је у дрворезе и литографије. Одакле је црпео идеје? Примера ради, када је двадесетих година прошлог века посетио Шпанију, био је опчињен геометријским мотивима које је видео у маварском замку у Алхамбри. Тако је уместо апстрактних геометријских фигура почео да формира шаре са мотивима анђела, ђавола, гуштера, риба, птица, инсеката… Те фигуре су биле повезане и графички и концептуално. Да би идеја била јаснија, добро је погледати било који рад из серије „Метаморфозе” 1967-68. године.

Структура кристала је, такође, доприносила комплексном приступу у стварању. Педесетих година прошлог века инспиришу га научни радови канадског математичара Харолда С. Коксетера, који је повезивао математику и музику и развио систем поделе равни. Тада настаје циклус од четири дрвореза „Граница”, 1959. године.

Осим са Коксетером, дугогодишње пријатељство и сарадњу на креативном пољу остварио је и са енглеским математичарем и физичарем Роџером Пенроузом. Резултат њихове размене идеја огледа се у графикама „Пењање и силажење” и „Релативност”, које изазивају посматрачево око на другачије поимање стварног света извртањем перцепције простора налик оптичким илузијама.

Такође, Морис Ешер је инспирисао људе из (научног) академског света попут Стивена Хокинга, Карла Сегана или Дагласа Хофстатера, који су користили његове илустрације за објашњење научних теорија.

(Ивана Ковачевић, РТС)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар