U naše vreme situacija je daleko složenija, ali izvesne konstante iz prošlosti kao da ostaju. Znanje, kritička misao i angažovanost na društvenoj sceni suprotstavljeni su parcijalnim interesima onih iz carstva cesara. Posmatramo li proces reforme školstva kod nas tokom poslednjih pola veka, od 1968. lako se zapaža da se predmet filozofija manje ili više sistematski istiskuje iz škola, pa čak i iz gimnazija.
Prof. dr Radomir Đorđević
Reforma školstva je, može se reći, permanentan proces. Ona je oduvek predstavljala predmet sporova. Danas taj problem ima mnostvo aspekata, posebno u našim uslovima. Podsetimo se da je i u prošlosti svako prelomno doba imalo nove klasifikacije nauka i organizacije školstva. Od vremena Frensisa Bekona bilo je sasvim jasno da je znanje o prirodi i društvu obezbeđivalo brži razvoj društva.
Građanske revolucije razbijale su pređašnje feudalne dogme, oslobađajući proizvodne snage i odnose, menjajući drustvene institucije uopšte i obrazovanje posebno. Francuski filozofi prosvetitelji, narocito enciklopedisti, formulisali su novi pogled na svet, koji je vreme već odavno iziskivalo. Oni su imali uticaj širom sveta.
U kritičkom duhu filozofije videla se
sve više opasnost za postojeći poredak
pa se to ogledalo i u odgovarajućim
reformama školstva; rezerve prema toj
disciplini kao da se uvećavaju danas.
Vekovni spor između carstva uma i carstva ćesara dobijao je nove aspekte. Filozofija je imala veliki, reklo bi se prevratnički karakter, jer se nije ogranicavala na postoječe, nego je stvarala sliku budućnosti i time težila promeni postojećeg. Sve više se iskazivala razlika između onih koji su za status quo vođeni svojim posebnim interesima, i onih koji su težili promeni. U kritičkom duhu filozofije videla se sve više opasnost za postojeći poredak pa se to ogledalo i u odgovarajućim reformama školstva; rezerve prema toj disciplini kao da se uvećavaju danas.
Frensis Bekon (Vikipedija)
Posle Napoleonovog pohoda na Rusiju talas prosvetiteljstva dopro je i do feudalne Rusije, u kojoj su, ne samo dekabristi nego i kasnije mnogi pokreti, zahtevali promene državnog uređenja po ugledu na Evropu. Kada je reč o gledanju na filozofiju ilustrovaću to jednom indikativnom situacijom iz tog vremena.
Sredinom pedesetih godina devetnaestog veka bilo je upražnjeno mesto profesora filozofije Moskovskog univerziteta. Rektor se obratio ministru prosvete knezu Sirinski-Sihmatovu s molbom da se to mesto popuni, obrazlažući to zapaženim povećanim interesovanjem kod studenata za tu disciplinu. Nakon nekog vremena ministar je odgovorio rektoru, isticući da korisnost filozofije nije dokazana, a da je štetnost njena ocigledna.
Ministar je ubrzo doneo dekret kojim
Se ukida rad katedara fllozofije na
univerzitetima carske Rusije; od 1850.
do 1860. bila je dozvoljena nastava samo
iz logike i empirijske psihologije i nju su
mogli izvoditi samo profesori bogoslovi.
Ministar je dalje isticao da su svuda u Evropi na čelu raznih buna ljudi koji se bave tom disciplinom. Ministar je ubrzo doneo dekret kojim se ukida rad katedara fllozofije na univerzitetima carske Rusije; od 1850. do 1860. bila je dozvoljena nastava samo iz logike i empirijske psihologije i nju su mogli izvoditi samo profesori bogoslovi. (1)
Početkom jula ove godine više od trideset profesora filozofije Srbije zatražilo je od Uprave Srpskog filozofskog društva da organizuje raspravu o statusu filozofije u srednjim stručnim školama i gimnazijama o sve izrazitijoj tendenciji eliminisanja filozofije iz nastave u školama. Na tom sastanku govorilo je više profesora srednjih škola i gimnazija, više clanova Upravnog odbora Srpskog filozofskog drustva, i predstavnik SFD u Prosvetnom savetu Srbije Veroljub Ilić. Svi ulesnici u raspravi ukazali su na nedopustivost eliminacije filozofije iz školskih programa.
Ta tendencija nije nova. Jadranka Pešti, član Uprave Srpskog filozofskog društva u svojoj studiji „Nastava filozofije u srednjim skolama Srbije od 1990. do 2000. godine” podrobno je prikazala tendenciju istiskivanja sadržaja filozofije iz nastave, ilustrujući to i brojnim statističkim podacima, što svedoci da se nastavlja taj proces, reklo bi se, ubrzano negde od 1968. godine. (2)
Ono što zabrinjava jeste i činjenica da se uporedo sa tim nastoji da se marginalizuje Prosvetni savet Srbije kao najviši organ, što sve nije bez uticaja iz sfere politike. Tome, bez sumnje, treba da se suprotstavi, i to energično, celokupna intelektualna javnost.
U naše vreme situacija je daleko složenija, ali izvesne konstante iz prošlosti kao da ostaju. Znanje, kritička misao i angažovanost na društvenoj sceni suprotstavljeni su parcijalnim interesima onih iz carstva cesara.
Seneka (Vikipedija)
Primer koji sam naveo iz sredine devetnaestog veka iz carske Rusije podseca nas, na neki način, na opasnost od eliminacije filozofije kao slobodne i kritičke misli.
Sudbina Platona u staroj Grčkoj koga je
Dionisije Stariji progonio sa dvora pa
je kasnije bio i prodat kao rob – i Seneke u
starom Rimu kome je Neron na kraju sam dobeo
konopac da bi ovaj okončao svoj život –
paradigme su procesa koji su transepohalni.
Posmatramo li proces reforme školstva kod nas tokom poslednjih pola veka, od 1968. lako se zapaža da se predmet filozofija manje ili više sistematski istiskuje iz škola, pa čak i iz gimnazija.
Još u antičkom svetu i to ne samo u drevnoj Grčkoj i Rimu odnos između mudrih i moćnih (carstva duha i carstva ćesara) bio je ispunjen tragikomilnim događajima. Filozofi su nastojali da upućuju vladare ka boljem svetu; vladari su ih povremeno tolerisali a potom kažnjavali. Sudbina Platona u staroj Grčkoj koga je Dionisije Stariji progonio sa dvora pa je kasnije bio i prodat kao rob – i Seneke u starom Rimu kome je Neron na kraju sam doneo konopac da bi ovaj okončao svoj život – paradigme su procesa koji su transepohalni.
Iz stoleća u stoleće odnos uma i moći je sve složeniji, pun protivrečnosti. Sigurno je da u tom procesu ne treba idealizovati filozofe. O tome imamo dovoljno svedočanstava još iz drevne Grčke u izuzetnom doksografskom delu Diogena Laerćanina „Životi i mišljenja istaknutih filozofa”.
Tokom vekova filozofi su najčešće mislili da mogu moćne da iskoriste u realizaciji svojih snova o boljem svetu. Moćni su, opet, koristili umne samo dok su im služili, odmah posle toga su se odnosili prema njima surovo. U tom pogledu istorija se neprekidno ponavlja i iz nje se ništa ne uči. U dvadesetom veku gotovo da nije bilo diktatora kome pojedini filozofi nisu nosili skute i gradili kultove o njima. Neshvatljiv zanos Hajdegera Hitlerom i njegov odnos prema nacionalsocijalizmu eklatantan su primer tragedije filozofa i građanina.
Filozofi koji su bili i ostali neka vrsta
heroja duha bili su ili usamljenici, sužnji,
lišeni mogućnosti da utiču vidnije na
zbivanja. Danas takve heroje duha, koji su
može se reći retkost olićava jedan od
najvećih filozofa i naučnika našeg vremena
Noam Čomski (1928) koji već godinama
ukazuje na pogubnost savremenih društvenih
institucija, posebno onih u SAD, na
opasnost od imperijalnih pretenzija SAD
i njihove opasnosti po čovečanstvo.
Univerziteti i akademije nauka jedva da su bili dostupni onima koji zadržavaju manje ili više građansku nezavisnost, o drugim ustanovama kao što su škole da i ne govorimo.
Noam Čomski (Vikipedija)
Filozofi koji su bili i ostali neka vrsta heroja duha bili su ili usamljenici, sužnji, lišeni mogućnosti da utiču vidnije na zbivanja. U dvadesetom veku u svojevrsne heroje duha spadao je francuski filozof i pisac egzistencijalističke orijentacije Žan Pol Sartr (1905-1980). Dobitnik Nobelove nagrade koju je odbio da primi jer je smatrao da je građanski svet neprihvatljiv i nedostojan ljudskog bića. On se otud angažovao i kao publicist, istupao u javnom životu Francuske i Evrope, posebno 1968. godine.
Danas takve heroje duha, koji su može se reći retkost olićava jedan od najvećih filozofa i naučnika našeg vremena Noam Čomski (1928) koji već godinama ukazuje na pogubnost savremenih društvenih institucija, posebno onih u SAD, na opasnost od imperijalnih pretenzija SAD i njihove opasnosti po čovečanstvo.
Žan Pol Sartr (Vikipedija)
U našem društvu proces eliminacije predmeta filozofija u reformama školstva nije nimalo slučajan. Analize pokazuju da je taj proces odmakao do te mere poslednjih decenija da je već na samom kraju. Na filozofiju se gleda ili kao nepotrebno spekulativno umovanje daleko od prakse ili kao na opasnost, jer ona kao kritička misao može ugroziti interese enormno naraslih parazitskih slojeva u sferi politike, koji su u uslovima slabih institucija uzurpirali ogroman deo materijalnih sredstava društva i sa pozicija moći razaraju društvo u potpunosti. Tako se nastavlja vladajući košmar u školstvu koji će produžiti agoniju našeg društva uopšte.
1. N. O. Loski jedan od najpoznatijih ruskih filozofa 20. veka tvorac intuicionističkog sistema, pisao je o stavu prema filozofiji ondašnjeg ministra kneza Sirinskog-Sihmatova koji je, zapravo, na jedan način lucidno zapazio opasnost od filozofije kao kritičke misli za svaki poredak koji ne dopusta promene u pravcu novih vizija koje daje upravo filozofija. Upor. N. O. Losski Histoire de la philosophie Russe des origines a 1950. ed. Payot, Paris, 1954, p.174. Videti prevod Branislava i Marije Marković, CID Podgorica, IC Cetinje, 1995, str. 233.
2. U Srpskom filozofskom društvu je već poodavno zapažena sve izrazitija tendencija eliminacije predmeta filozofija u srednjim školama i gimnazijama. Jadranka Pešti, profesor filozofije STS „Mileva Marić” iz Titela, član Izvršnog odbora SFD bavi se godinama izučavanjem procesa eliminacije predmeta filozofije u srednjim školama i gimnazijama Srbije. Objavila je značajan rad o tome gde se prikazuje navedeni proces i statističkim podacima i tabelama. Videti Jadranka Pešti „Nastava filozofije u srednjim školama Srbije od 1990. do 2000. godine” – Istorija srpske filozofije, I, priredila Irina Deretić, Evro Giunti, 2011, str. 541-552 .
