Kalif Ebu-Bekr, prvi od četiri pravedna kalifa, rekao je o utorku nešto slično: „Toga dana krv se ne zgrušava lako”. Ne znam da li su s tim bili upoznati knez Lazar i njegovi savetnici? Verovatno jesu, ali to više nikom nije ni važno.
Miodrag Ivanišević
Došlo je vreme da u „Misterije” uvedem moju pokojnu babu Stanu, očevu majku, od koje sam na neki neobjašnjiv način i pokupio sav taj ogroman fundus svega i svačega. Još mi nalete stvari koje sam mogao čuti samo od nje, jer mi to niko drugi nije ni znao reći, niti sam ja to negde pročitao. Jednostavno mi to tako dođe.
Pre neko veče sam s prijateljima gledao „omiljeni porodični kviz” i kada je voditeljka upitala kandidate na koji dan u nedelji se odigrala Bitka na Kosovu, kao iz topa sam uzviknuo: Utorak! Naravno, bio je to tačan odgovor. Prisutni su me gledali u čudu ne shvatajući otkuda mi taj podatak, jer to se još nigde ne uči.
„Bilo je isto ovako krvavo nebo i kad
su ono naši izginuli o Vidovdanu!”
Nastavili smo da sedimo u tišini.
A kako sam ja to znao? Pa, rekla mi jednom ta moja baba. Stavila bi me u krilo i dugo, dugo pričala stare narodne priče ili bi deklamovala naše junačke pesme i sve ono što je i nju njena baba nekad naučila, a ona pamtila da prenese nekome od svojih kada to dođe na red. „I moj unuk, došo ti tako crni Arapin pod avliju i izazivlje bolesnika da siđe na megdan. On boleći, a đe će od sramote da ne iziđe. Tada mu kaza njegova seja da će ona mjesto njega sići i bogami ti ona tako i učinje. Navuče oni oklop, skupi ruse kose pa ti sve strpa pod šljem, zapasa sablju i zajaha bratova dorata.”
„Ih, moja baba”, prekinuo sam je tada, „hoće li to baš tako biti? Kako je ona mogla staviti bratov oklop preko… ”, i tu sam joj raširenim rukama pokazao pozamašne grudi koje su devojci iz pesme sigurno morale predstavljati nepremostiv problem.
Dojke preko ramena
„E, moj Miomire, Rosa ti je prepametna đevojka bila. Fino je jednu sisu vako, a drugu ovako, i uvukla se taman. Valja li ti sad, huncute nijedan?” Jasnim pokretima baba mi je pokazala kako se snalažljiva devojka spakovala prebacući dojke preko ramena, jednu po jednu. Posmatrala me lukavo ispod oka pokušavajući dokučiti koliko sam je mogao pratiti. Ama, baba, ako sam mali nisam dete!
Sedeli smo tako jednom ispred stare kuće, ona i ja, i gledali kako se crveni nebo nad Popovim poljem. Imao sam desetak godina i već naučio od starijih da su „od crvenine ujutru mokrine”. Kada je iz širokog pojasa izvukla metalnu kutijicu sa istucanim duvanom, i počela da prevrće u ruci, očekivao sam onu njenu predstavu kojom nas je dovodila do ludila – da uzme prstohvat praha i prinese ga desnoj nozdrvi, a da levim kažiprstom snažno pritisne levu. Tada bi malo zabacivala glavu, zatvarala oči i najjače što je bila u stanju ušmrknula, a mi maleni, njeni unuci i radoznala deca iz komšiluka, poput sudije u ringu, brojali bi na prste vreme između ušmrkavanja i eksplozije u najavi.
Da, bio je utorak i po svemu običan
radni dan. Baba mi je prišla, pogledala
šta radim, i blago rekla: „Nemoj to, sine,
ostavi se šićke igle – šnjom se danas ne radi.”
Ne postoje odgovarajuće reči kojima bi se moglo opisati gromoglasno kijanje izazvano burmutom, ali baba bi nakon svake te akcije, iako sa suznim očima, postajala znatno raspoloženija.
Mogu samo da nagađam o čemu je sve razmišljala te večeri, tek posle nekih desetak minuta prestala je da se igra s kutijicom i vratila je na njeno mesto. Popravila je maramu i dopila ono malo kafe što je ostalo u fildžanu, pa se ponovo zagledala u nebo. Dugo smo ćutali, a tada mi se primakla i jedva čujno izgovorila: „Bilo je isto ovako krvavo nebo i kad su ono naši izginuli o Vidovdanu!” Nastavili smo da sedimo u tišini.
Jedanput sam u polju stao na draču, pa sam potražio iglu da to pokušam sâm izvaditi. Seo sam na sećiju i podvio „ranjenu” nogu da joj bolje mogu prići. Da, bio je utorak i po svemu običan radni dan. Baba mi je prišla, pogledala šta radim, i blago rekla: „Nemoj to, sine, ostavi se šićke igle – šnjom se danas ne radi. Ne valja.”
„Baba, a zašto se to danas ne radi?”, upitao sam je kriveći vrat.
„Zato, moj unuk, što je bio utornik kad se puno krvi prolilo na Kosovu”. Da li sam već rekao da je moja baba previše znala?
Sporija koagulacija
Prošle su otad godine i godine, ali još dosta pamtim od tih njenih priča. Ponekad nađem vremena pa odem na internet da proverim neke od tih mudrih beseda, a tamo piše da su, preko svojih izaslanika, srpsko i tursko rukovodstvo na krajnje civilizovan način dogovarali, odnosno birali dan kada će se vojske sudariti. Vodilo se računa, iz poštovanja prema protivniku, da to ne bude u petak – „turski svetac”, ali ni u hrišćansku svetu nedelju. I pao je dogovor da se vojske sukobe u utorak „koji prvi dođe”.
Znatno brojnijoj turskoj vojci je, iz nekog razloga, odgovarao utorak. Prorok Muhamed je rekao: „U utorak ima jedan zao čas, pa ako bi u tom času pustio krv, čovek bi umro i zato u utorak ne puštajte krv!” Da, baš tako piše u „Kuranu”. Kalif Ebu-Bekr, prvi od četiri pravedna kalifa, rekao je o utorku nešto slično: „Toga dana krv se ne zgrušava lako”. Ne znam da li su s tim bili upoznati knez Lazar i njegovi savetnici? Verovatno jesu, ali to više nikom nije ni važno. Savetnici su i tada služili više za reklamu.
Ali zašto je samo utorak izdvojen kao
kritičan dan? Da li je moguće da se Prorok
posekao jednog utorka, i to za punog Meseca,
i primetio da mu se krv neobično sporo zgušnjava?
Utorak, krvavi utorak! Kako je Prorok znao da je utorkom sporija koagulacija i da li je pri tom mislio samo na ljudsku krv? To je za mene postala prvorazredna misterija i trudio sam se da pronađem bilo kakvo logično objašnjenje, a da to ne bude ono: „Prorok uvek sve zna, jer inače ne bi bio to što jeste!” I tražeći bilo kakvu korisnu informaciju, po mojim i tuđim izvorima, došao sam do saznanja da danas veliki broj cenjenih hirurga izbegava da operiše pacijente za vreme punog meseca! Ne po mesečini, da se odmah razumemo, već se misli na period četvrte mesečeve mene i uticaj Meseca na sve vodene površine na Zemlji, a samim tim i na sve tečnosti te tako i na našu krv.
Najpoznatija dijeta za brzo skidanje dva suvišna kilograma, pred odlazak na godišnji odmor, od kojih se jedan već sutradan vraća, zasniva se na privlačnoj sili Zemljinog prirodnog satelita. Mesečeva dijeta traje u proseku dvadesetak sati, i zasniva se na strogom postu u precizno proračunatim terminima. Za to vreme se ništa ne jede, a od tečnosti je dozvoljena obična voda ili čaj od nane. U trenucima krize, kod početnika, dozvoljeno je uzeti pola grejpfruta.
Ali zašto je samo utorak izdvojen kao kritičan dan? Da li je moguće da se Prorok posekao jednog utorka, i to za punog Meseca, i primetio da mu se krv neobično sporo zgušnjava? Možda se, nakon nekih tridesetak dana, ponovo posekao i shvativši da mu se krv opet sporo zaustavlja, prisetio da je već imao isti problem? Kada je uvideo da je opet u pitanju utorak na brzinu je zaključio da tu nečeg ima i da se tog dana ne bi trebalo laćati nikakvih oštrica. Ko će još misliti na vezu sa mesečevim menama?
Mudri Ebu-Bekr je samo ponovio ono što je čuo od svog zeta i nije postavljao pitanje otkuda proističe veza između jednog dana u nedelji i slabog zaustavljanja krvi prilikom povrede. Uzeo je to zdravo za gotovo, kao i sve pre toga.
Još živi kosovski mit, ali se sve manje poštuje stari običaj da se utorkom ne koriste oštri predmeti. Tada se ne bi smelo brijati niti rezati kosa, ne seku se nokti, ne kosi se niti se žanje, na taj dan se ne venčava… „To ne valja!”, rekli bi naši stari.
To nije bilo sve, moja baba, kao glavnokomandujuća u kući, nije dozvoljavala ni da se šiljati predmeti okreću prema detetu ili prema bilo kome. Dobro, za to postoji donekle logično objašnjenje, jer bi se dete moglo slučajno nabosti na tako ostavljen nož ili na makaze, pa i na vreteno – poput lepe Trnoružice, ali očito je u pitanju bilo nešto drugo. Vratićemo se na ovo…
Nedugo posle našeg razgovora o crvenom nebu moja baba je otišla na obećano joj bolje mesto i svestan sam da nikada u knjigama neću pronaći ni mali deo od onoga što mi nije stigla ispričati. Prolazile su godine i ja sam rastao, čitao sam, bolje reći gutao sam sve što mi je dolazilo do ruku. Koristeći brojne izvore dolazio sam do hiljada različitih informacija i onda ih filtrirao na neki moj krajnje neobičan način uporno tražeći bilo kakvu logiku. I uvek sam nekako uspevao da nađem, mada često prikrivenu, vezu s mojom babom Stanom i njenim poučnim pričama!
Od nje sam jednom čuo i ovo: „Kada zapneš na topraku, vrati se u kuću – nije tvoj dan!” Ako niste znali, toprak je kućni prag. Znali ste? Odlično! To je ono što smo dotad prekoračili bezbroj puta, ali tog jutra zapesmo o njega jer nam je, iz nekog krajnje nerazumljivog razloga, odjednom postao potpuno stran. Kao da se nalazio na neočekivanom mestu! Ako nam je rođeni kućni prag predstavljao problem šta li nas tek očekuje tamo kuda smo se tog jutra zaputili – negde daleko u nepoznato okruženje. Koliko ćemo puta zapeti dok se ne snađemo u novoj sredini?
Naopako – naoposlo
Od koga je moja polupismena baba mogla čuti za negativnu dnevnu psihofizičku fazu? „Nije tvoj dan!” Znači, znala je za taj famozni bioritam, i šta još? „Ne okreći to prema malom! To ne valja!” Jasno vam je da ono što ne valja podrazumeva da to nije ispravan postupak? To ne bi trebalo tako da se radi, iz nekog razloga za koji mora da postoji valjano objašnjenje. Tako, recimo, hleb ili pogača, nikada, ali baš nikada ne bi trebalo da stoji na stolu naopako, već uvek naoposlo! Naopako – naoposlo! Tako ne valja, a ovako valja! Neispravno – ispravno! Minus – plus! Negativno gledanje – pozitivno gledanje! Jin – Jang!
„Čekaj malo baba, kako da ja znam šta je to naoposlo?”, pitao sam je jednom prilikom, a njen odgovor je glasio: „Moj Miomire, naoposlo je onako kako Bog zapovjeda. A ti gledaj kako ćeš. E!” Dakle, i taj feng-šui se baš dobro primio u našim Veličanima. I to odavno!
„Ne okrećite ni bananu vrhom prema detetu!”, opominju nas dušebrižnici s raznoraznih portala. Nije smešno – to je samo nastavak one priče o vrhu noža ili makaza, koje nikada ne bismo smeli okrenuti ni prema kome. Reč je o usmerenom zračenju štetnog negativnog, odnosno patogenog naboja, preko vrha oštrog ili duguljastog predmeta, koje dovodi do pada imuniteta, odnosno slabljenja organizma „na nišanu”.
Pored toga, vodeći svetski psiholozi uporno nam predočavaju kakve sve posledice na psihu mladog bića ostavljaju krajnje negativne asocijacije izazvane predmetima čije su osnovne funkcije klanje, rezanje, kidanje, čupanje ili ubadanje. Tako dolazimo do neizbežne priče o željenim i neželjenim konotacijama. Čuli ste već za termin „negativni predmeti”?
Ma, sve to imate na internetu, pa pročitajte kada stignete.
Ali, kako je to mogla znati baba moje babe? I njena baba… Kako?
