ЕКОСОФИЈА

ВЕВЕРИЦЕ ЛЕТЕ, А НЕ ЛЕТЕ

Веома интелигентна (Википедија)

Изузев неколико врста птица, веверице су једине неприпитомљене животиње које деле животни простор са људима од давнина, а да их притом људи углавном не третирају као штеточине. Штавише, веверице се данас могу наћи на свим континентима на којима живе људи, а има их скоро 300 врста.

На нашим просторима, као и у остатку Европе и делу Азије, црвена веверица је одувек представљала доминантну врсту. О њеној популарности и распрострањености говори податак да је у древној Скандинавији црвена веверица по имену Рататоск (у слободном преводу „бургијозуб”) била један од ликова нордијске митологије.

Црвене веверице (Sciurus vulgaris) имају моћне канџице којима могу да се узверу уз свако дрво и да као врхунске акробате одрже равнотежу чак и када ходају по танким гранчицама или скачу са дрвета на дрво. Реп им тада помаже да усмере скок а невероватно снажни ножни мишићи им омогућавају да прескоче раздаљине од више метара. Хране се семенкама шишарки, гљивицама које расту на дрвећу, лешницима, кестењем, бобицама али и стабљикама. Дешава се да поједу и птичја јаја или чак и мале птиће, али то није уобичајено. На сталну потрагу за храном их тера то што им предњи зуби непрестано расту и када не би стално нешто глодали, нарасли би и до два метра током живота.

Када једном схвате да их крзно мачке или
страшило у облику вране неће повредити,
више се не плаше таквих трикова.

Више истраживања је показало да су веверице у начелу изузетно интелигентна створења која могу да реше чак и компликоване задатке попут проласка кроз лавиринт. У исто време су и веома изузетно упорне и радознале. Када једном схвате да их крзно мачке или страшило у облику вране неће повредити, више се не плаше таквих трикова,а када се једном настане у некој зградиобично су замке једини начин да се избаце.


Упорна и радознала (Википедија)

Највећи непријатељи веверица, сове, јастреби и шумски предатори попут ласица, дивљих мачака и лисица, терају их да прилагоде циклусе спавања периодима дана када су ови предатори најмање активни. Проблем им представљају и људишто због сече дрвећа, што због лова, али и због паса који их често прате. Када се томе додају и хладне зиме и недостатак хране, већина црвених веверица не преживи ни прву годину живота, а њихов просечан животни век у дивљини је три године,док у заточеништву могу да живе око десет година.

Борба за воће с мајмунина
У неким државама, попут Велике Британије и скандинавских земаља, црвене веверице су добиле озбиљног конкурента – америчку сиву веверицу, која је крупнија, лакше једе жир, а преносник је и вируса такозваних веверичјих богиња на који је имуна а који убија црвене веверице. То је довело да драстичног пада популације црвене веверице у овим земљама и оправданих страхова да би могле да остану без овог европског симбола кроз неколико деценија.

Најстарији пронађени фосили сивих
веверица потичу из периода холоцена
у ком су настали и први модерни људи.

Сиве веверице се деле на источну (Sciurus carolinensis) и западну (Sciurus griseus) од којих прва насељава источну обалу САД и Канаду, а друга западну обалу САД и Мексико. Источне сиве веверице су генерално прилагодљивије што је довело до њиховог ширења по америчком континенту, али и Европи, а једно време чак и Аустралији. Најстарији пронађени фосили сивих веверица потичу из периода холоцена у ком су настали и први модерни људи.

За разлику од европских и америчких веверица, мање је познато да чак 15 врста ове животиње живи у џунглама југоисточне Азије, а једна од највећих је превостова веверица (Callosciurus prevostii). Попут већине својих азијских рођака храни се воћем а нарочито дуријаном која није свима пријатна и код неких животиња изазива мучнину. Са друге стране, њен блиски рођак, индијска велика веверица (Ratufa indica), мора за своје омиљено воће познато као џекфрут да се бори са локалним макаки мајмунима. Ове веверице не само да представљају једну од највећих веверичјих врста на свету, већ најчешће достижу и величину мањих макаки мајмуна.

У Африци такође постоје бројне врсте веверица, а највећа је свакако велика шумска веверица (Protoxerus stangeri) која живи у шумама Конга и у околним државама. Тамне је боје, храни се плодовима локалног воћа, уљаном палмом и у мањој мери инсектима. Врло ретко силази са дрвећа, а главни непријатељ су јој орлови. Са друге стране, у Аустралији веверица није било док људи нису довели две врсте са собом. Америчка источна сива веверица стигла је у Мелбурн 1880. али као нова врста није могла дуго да опстане за разлику од индијске палмове веверице (Funambulus palmarum), која је стигла у Перт 1898. и била боље прилагођена клими. Ова пругаста веверица у Индији се сматра светом животињом.

Већина пругастих веверица, као и мрмоти и преријски кучићи, спада у веверице које живе на земљи. Међу земљаним веверицама у Европи је највећи алпски мрмот  (Marmota marmota), који је често на мети ловаца због крзна и масти док је у Америци најпознатији члан породице земаљскх веверица преријско куче. Ове животиње су веома друштвене и често и по двадесетак породица живи заједно у рупама које чине мале подземне градове. Завијањем и лајањем позивају једни друге на парење али упозоравају и на непријатеље као што су ласице, јазавци, којоти, орлови и фармери који их виде као штеточине.

Развучена мембрана
Међутим, од свих врста веверица вероватно је многима најфасцинантнија летећа веверица (Pteromyini / Petauristini). У овој групи постоји чак 50 врста које су распоређене готово по читавом свету. Тако се северна летећа веверица (Glaucomys sabrinus) може наћи у Северној Америци, јапанска патуљаста веверица (Pteromys momonga) у Азији, бела сибирска летећа веверица (Pteromys volans) у Русији, док пелова летећа веверица (Anomalurus pelii) живи у прашумама Гане.

Летећа веверица ову мембрану по
потребиможе да развуче и тако
лебди са једног дрвета на друго.

Овај специфични тип веверица, за које се претпоставља да су настале пре око 20 милиона година, упркос свом имену заправо не лети. Оне имају кожну мембрану налик на мали падобран која се протеже од задњих до предњих шапа. Летећа веверица ову мембрану по потреби може да развуче и да тако након скока лебди са једног дрвета на друго.


Од дрвета до дрвета (Википедија)

Летеће веверице имају дебље али краће кости од других веверица, мале израслине са стране оба ”крила” и снажан реп који помаже у навигацији. Другим речима, ове веверице представљају право мало аеродинамичко чудо природе. Читаво тело им је прилагођено лебдењу, а младунци могу да ”полете” из гнезда већ неколико недеља након рођења.

Однос веверица и људи одувек је био компликован. Данас су многе врсте веверица угрожене и законом заштићене а велики проценат људи би их радије имао као кућног љубимца него на тањиру. Међутим, фармери и они који се баве узгојем кестења и сличних веверичјих посластица виде их као штетечине, а у неким деловима САД и Велике Британије још увек постоји традиција коришћења веверица за јело.

(Андреј Самарџија Шушић, ЦПН)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар