VIDIMO REP, NE I LAVA

Pojedini naučnici veruju da je ceo kosmos ogroman hologram, i to je nedavno iznova potkrepljeno. Ne tvrde da je to neka vrsta izmišljene simulacije iz filma „Matriks”, već da bi, iako mislimo da živimo u trodimenzionalnom kosmosu, on mogao imati tek dve dimenzije. Šta je zapisao Albert Ajnštajn?

Kada je Luj XV zatvorio groblje Sen Medar u Parizu, filozof Volter je zajedljivo primetio: „Po naređenju kralja, Bogu je zabranjeno da tamo izvodi čuda”.

Povod za vladarevu odluku bila su masovna okupljanja naroda na grobu Frasoa Pariskog, na kojem su se – kako je zabeleženo – događala čudesna iscelenja. Godinama posle smrti jansenističkog đakona (1. maj 1727.) dolazili su ubogi, kljasti, gubavi i bolesni da potraže spas za svoju muku. I mnogima je, sudeći prema svedočenjima, nekakva nedokučiva sila pomogla.

Istovremeno se odigravalo još jedno neobično zbitije: najverniji sledbenici tobožnjeg čudotvorca doživljavali su najsurovije kažnjavanje, a da nisu poklekli, čak nisu ni zadobili rane kada su ih posekli noževima, mačevima i sekiricama!

Dublje postojanje

Uz mnoštvo sličnih pojava, i ovu je Majkl Talbot (preminuo 1992.) uvrstio u zanimljivu i uzbudljivu knjigu „Holografski univerzum” (izdavač „Artist” iz Beograda), nastojeći da ih rastumači pozivajući se na dvojicu vrhunskih naučnika, fizičara Dejvida Boma i neurofiziologa Karla Pribrama.

Prvi je obelodanio da je univerzum džinovski hologram ili, kako više voli da kaže, (neuhvatljivo) holokretanje, a drugi je na istovetan (holografski) način opisao ljudski mozak.

Naš mozak pamti na srodan
način, dokazano je da je
pamćenje rasuto svuda.

Za Dejvida Boma, navodi se u knjizi, stvarnost svakodnevnog bivstovanja je samo opsena, ispod počiva dublji red postojanja iz kojeg se rađaju predmeti i pojave našeg fizičkog sveta umnogome slični prikazu holograma na holografskom filmu. Duboki je nazvao neraslopljenim ili implikatnim poretkom, a površinski rasklopljenim ili eksplikatnim napisavši da „prošlost deluje u sadašnjosti kao neka vrsta implikatnog poretka”.

Hologram je trodimenzionalna slika, nastala razdvajanjem laserskog zraka, na kojoj je u svakom deliću sačuvana celina. Naš mozak pamti na srodan način; dokazano je da je pamćenje rasuto svuda, što je, najverovatnije, objašnjenje za to kako je moguće u prosečnom životnom veku upamtiti, čak, 280.000.000.000.000.000.000 bita podataka! Na onovu toga je kasnije objašeno tzv. fotografsko (ejdetsko) pamćenje, kakvim se, pored ostalih, odlikovao Nikola Tesla.

Andromeda u noktu

Idući tragom Dejvida Boma, Majkl Talbot zaključuje da se u svakom delu kosmosa nalazi nerasklopljena celina, a to znači da bismo u noktu palca naše leve ruke, kada bismo znali kako, mogli da nađemo galaksiju Andromedu ili da opazimo prvi susret Kleopatre i Cezara. Zato što je „svaka ćelija našeg tela nerasklopljen ceo kosmos”.

I upustio se u odgonetanje maltene svih nerazjašnjenih zbivanja: paralelnih svetova, ludicnih snova, višestrukih ličnosti, čudesnih ozdravljenja, psihokinetičkih moći, astralnih putovanja, rendgenskog viđenja, opažanja aure, vantelesnih iskustava, bliskih susreta sa smrću, momentalnog znanja, skokova ka višoj svesti i tako redom. Uzbudljivo kazivanje začinio je obiljem opisa i pozivanja na proučavanja širom sveta, što je najdragoceniji doprinos budućim tumačima.

Na samom početku Majkl Talbot je priznao da je odabrao gledište s kudikamo više osporavalaca nego pristalica među naučnicima, imajući na umu pretpostavku Dejvida Boma. I pominje da se toj manjini priklonio poznati fizičar i matematičar Rodžer Penrouz. Ukoliko pročitate knjigu „Carev novi um”, shvatićete da on uveliko osporava svaki pokušaj da se izvan naučnih zakona ustanovi ma koje tumačenje stvarnosti i da isključuje ma kakvo zavirivanje u budućnost.

Rodžer Penrouz smatra da će
novom poimanju stvarnosti pomoći
kvantna gravitacija.

Pomenuto delo, naime, predstavlja jedan od najtemeljnijih poduhvata da se – u saglasju s dosadašnjim naučnim saznanjima – dočara neuhvatljiva spona koja spaja duh i materiju. Rodžer Penrouz smatra da će novom poimanju stvarnosti stazu utrti objedinjena teorija pod nazivom – kvantna gravitacija. Tek tada ćemo razumeti u kakvoj su sprezi dva njena sveta – beskonačno veliki univerzum i beskrajno sićušne čestice.

Albert Ajnštajn je zapisao: „Priroda nam pokazuje samo rep lava. Ali ja sam siguran da negde postoji i lav. Čak i ako ne možemo da ga vidimo celog zato što je prevelik.”

Holografsko načelo

Pojedini naučnici, zaista, veruju da je ceo kosmos ogroman hologram, i to je nedavno iznova potkrepljeno. Ne tvrde pritom da je to neka vrsta izmišljene simulacije iz filma „Matriks”, već da bi, iako mislimo da živimo u trodimenzionalnom kosmosu, on mogao imati tek dve dimenzije. Takvo stanovište proizlazi iz teorije koja se naziva – holografsko načelo.

Postoji, dakle, udaljena dvodimenzionalna površina koja sadrži sve podatke potrebne da se potpuno opiše naš svet. Upravo kao kod holograma, oni se projektuju na način da izgledaju trodimenzionalno. Kao likovi koje gledamo na TV ekranu.

Istražujući nepravilnosti u kosmičkoj mikrotalasnoj pozadini, naknadni sjaj „Velikog praska”, teorijski fizičari i astrofizičari pronašli su dovoljno dokaza koji podržavaju holografsko objašnjenje kosmosa. U suštini, ima ih koliko i za tradicionalno tumačenje širenja kosmosa (inflacija).

Zamisao je prvi put predložena devedesetih godina prošlog veka. Holografski kosmos sa svim informacijama koje čine našu trodimenzionalnu stvarnost (plus vreme) sadržan je u dvodimenzionalnoj površini na njenim granicama.

Zamislite da sve što vidimo,
osećamo i čujemo u tri dimenzije
potiče iz dvodimenzionalnog polja.

Na kreditnoj kartici

Profesor matematičkih nauka na Univerzitetu Sautempton, Kostas Skenderis, objašnjava: „Zamislite da sve što vidimo, osećamo i čujemo u tri dimenzije (i vaše opažanje vremena) potiče iz ravnog dvodimenzionalnog polja. Ideja je slična onoj gde da je običan hologram trodimenzionalna slika kôdirana na dvodimenzionalnoj površini, kao što je to hologram na kreditnoj kartici. Međutim, ovaj put je ceo kosmos kôdiran!”

Može se više smatrati kao da gledate trodimenzionalni film u bioskopu. Vidite slike koje imaju visinu, širinu i, što je najvažnije, dubinu, a sve potiče iz s ravnog dvodimenzionalnog platna. U našem trodimenzionalnom kosmosu, za razliku, možemo dotaći tela, „sve što se prikazuje”.

U proteklih nekoliko decenija, zahvaljujući usavršenim teleskopima i osetljivoj opremi, naučnicima su otkriju ogromnu količinu podataka skrivenih u „belom šumi” ili mikrotalasima (delimično odgovornih za crno-bele tačke na TV ekranima), preostalih iz vremana kada je nastao kosmos. I zaključili su da neke od najjednostavnijih teorija kvantnog polja mogu da objasne skoro sva kosmološka zapažanja iz najranijeg kosmosa.

Drugim rečima, naš svet je iluzija, mi svi u „ogromnom i složenom hologramu”. Da li, u stvari, živimo u „Matriksu”? Na prvi pogled, ne postoji ni najmanja sumnja da kosmos izgleda trodimenzionalno. Ali „holografski princip”, jedna od najplodnijih pretpostavki teorijske fizike u minule dve decenije, kazuje da matematički opis kosmosa, zapravo, zahteva jednu dimenziju manje nego što izgleda. Sve što doživljavamo kao trodimenzionalno može biti samo slika dvodimenzionalnih zbivanja na velikom kosmičkom horizontu.

Stanislav Terzinski

Vreme teče sleva na desno. Krajnje levo označava holografsui fazu, pa je slika mutna jer prostor i vreme nisu još dobro definisani. Na kraju ove faze (označeno crnom promenljivom elipsom) ulazi u geometrijsku fazu koja se sada može opisati Ajnštajnovim jednačinama. Kosmička mikrotalasna pozadina emitovana je oko 375.000 godina kasnije. Obrasci utisnuti u njoj nose informaciju o veoma ranom kosmosu i semenu nastanka zvezda i galaksija u kasnom vremenu (krajnje desno). Kredit: Pol Mekfaden.

Potpis: Skica vremenske linije holografskog kosmosa.