EKOSOFIJA

VILINA BRADA I U SRBIJI

Među stenama (Prirodnjački muzej)

Za razliku od poznatih mediteranskih efedri, naša biljka vodi poreklo iz pustinjskih i polupustinjskih krajeva centralne Azije i pretpostavlja se da je naselila ove krajeve tokom ledenog doba. U Aziji je česta na peščanim dinama, na slanom zemljištu, a i na kamenitom tlu, dok se na području Evrope (Mediteran do Atlantika) uglavnom sreće na peščanim plažama pored obala mora i okeana.

Patuljasta efedra slučajno je otkrivena na svom prirodnom staništu, u maloj populaciji, na obroncima Stare planine u blizini Knjaževca. Efedru je, sasvim slučajno, za vreme prošlogodišnje florističke ekskurzije, pronašao dr Marjan Niketić, muzejski savetnik i ugledni srpski botaničar. Svoje otkriće nedavno je publikovao u naučnom časopisu Botanica Serbica.

Iako je odavno poznato da su efedre rasprostranjene u toplijim i suvljim delovima Balkanskog poluostrva, pa i u susednim zemljama, za postojanje predstavnika tog roda u flori Srbije nije bilo ni nagoveštaja. Patuljasta efedra je otkrivena na svom prirodnom staništu, u podnožju Stare planine, u okolini Knjaževca, na zaštićenom području Parka prirode; na površini manjoj od 200 kvadratnih metara konstatovano je jedva sedamdeset jedinki.

U pitanju je polužbun visine do deset
santimetara koji se oprašuje vetrom,
kod kojeg postoje muške i ženske jedinke
(kao npr. kod ginka, tise i zelenike), od
kojih ženske daju (lažne) crvene bobice
(zapravo semena sa mesnatim omotačem).

Tokom juna 2017. godine stručnjaci Prirodnjačkog muzeja konstatovali su prvi put prisustvo reliktne biljke efedre (Ephedra distachya L.) u Srbiji, ujedno i posebnog razreda (Gnetophyta) kojem pripada. Poređenja radi, u životinjskom carstvu posebnim razredima pripadaju kičmenjaci i insekti. Te neobične zimzelene bezlisne žbunove sa crvenim bobicama, čije grane često vise preko stena, verovatno ste primetili u primorju, gde raste nekoliko vrsta.

I u Rusiji (Vikipedija)

Izvor efedrina

Zajednički latinski naziv (Ephedra L.) poznat je i po lekovitom alkaloidu efedrinu koji se nekada iz tih biljaka dobijao, a danas se proizvodi sintetičkim putem. Efedrin se koristi kao stimulans, supresant apetita, sredstvo za poboljšanje koncentracije, za tretiranje niskog pritiska uzrokovanog anestezijom, kao i za lečenje nosnog zagušenja (dekongestiv). Koncentracija efedrina je veoma mala kod evropskih vrsta, zbog čega se u narodnoj medicini koriste samo još u Kini, gde rastu vrste sa bogatijim sadržajem tog jedinjenja.

U narodu ih zovu vilina brada, metlina, kositernica ili vlasac, a zajednički latinski naziv im je Ephedra L. Pomenuta grupa biljaka kojoj ove vrste pripadaju drevnog je porekla i nastala je pre oko dvesta pedeset miliona godina, što znači da je starija od dinosaurusa, četinara, cvetajućih biljaka, a prema nekim nagoveštajima od te grupe su se čak kasnije odvojili i ginko i cikas palme. U jednom periodu, zbog ekspanzije biljaka cvetnica, čitavoj grupi je pretilo istrebljenje. Ipak, neke vrste su se kasnije promenile i prilagodile, delom zahvaljujući i efedrinu koji ih štiti od insekata, tako da je većina današnjih vrsta nastala nešto pre ledenog doba.

Biljka je u Srbiji nađena na stenovitom
grebenu na kome dominiraju i žbunovi
jorgovana, dok patuljasta efedra raste
na veoma eksponiranim i golim partijama,
gde druge biljke teško opstaju.

Interesantno je da su ti žbunovi često adaptirani na ekstremno sušne uslove sredine, gde druge biljke ne mogu da opstanu. Za potrebe razmnožavanja u pazuhu grana razvijaju se posebne strukture koje se nazivaju lažnim cvetovima, zbog čega je i u naučnim krugovima donedavno postojala pogrešna teorija da i biljke cvetnice vode poreklo od iste linije. U pitanju su zapravo posebni organi koji su tokom evolucije nastali redukcijom čitavog skupa šišarki (tačnije strobilusa) i koji po građi donekle podsećaju na prave cvetove.

Vrste se često oprašuju vetrom, ali za neke od njih postoje posebni moljci koji su aktivni tokom noći, kada se hrane slatkim nektarom, a zauzvrat prenose polen na druge jedinke efedre. Kod jedne primorske vrste nedavno je otkriveno da je lučenje slatkog nektara biljke u potpunom skladu sa mesečevim menama, što znači da je za vreme punog meseca, kada je vidljivost najbolja, najintenzivnije i izlučivanje. Takva pojava dosad nije bila zabeležena u biljnom carstvu.

U pitanju je polužbun visine do deset santimetara koji se oprašuje vetrom, kod kojeg postoje muške i ženske jedinke (kao npr. kod ginka, tise i zelenike), od kojih ženske daju (lažne) crvene bobice (zapravo semena sa mesnatim omotačem). Za razliku od poznatih mediteranskih efedri, naša biljka vodi poreklo iz pustinjskih i polupustinjskih krajeva centralne Azije i pretpostavlja se da je naselila ove krajeve tokom ledenog doba. U Aziji je česta na peščanim dinama, na slanom zemljištu, a i na kamenitom tlu, dok se na području Evrope (Mediteran do Atlantika) uglavnom sreće na peščanim plažama pored obala mora i okeana.

Po ekološkoj prilagodljivosti i tipu rasprostranjenja, ova biljka je svakako jedinstvena u našoj i evropskoj flori. Ponekad zađe i dublje u kontinentalni deo kao npr. u Bugarskoj, gde se nalazi i najbliža populacija, udaljena svega dvadesetak kilometara od granice sa Srbijom. Biljka je u Srbiji nađena na stenovitom grebenu na kome dominiraju i žbunovi jorgovana, dok patuljasta efedra raste na veoma eksponiranim i golim partijama, gde druge biljke teško opstaju.

Otkrivene jedinke zbog prošlogodišnje suše nisu cvetale niti razvile veoma dekorativne bobice. Zbog dugotrajne izloženosti sunčevim zracima uobičajeno je da su grane prošarane crvenkastim do narandžastim nijansama, ali su zbog ekstremne suše neke jedinke skoro dehidrirale, što je dovelo do žute obojenosti. Faktor ugrožavanja je i zarastanje staništa, a potencijalno može biti i sakupljanje. Patuljasta efedra ima status retke i ugrožene vrste. Na osnovu IUCN kriterijuma (IUCN ‒ The International Union for Conservation of Nature) populacija efedre u Srbiji procenjena je kao krajnje ugrožena. U cilju očuvanja ove izuzetno retke i ugrožene vrste i njenog staništa, u saradnji sa nadležnim institucijama, uskoro će biti preduzete i konkretne mere zaštite.

(Izvor Prirodnjački muzej)

O autoru

Vladan Milenkovic

Ostavite komentar