СРИЦАЊЕ ИСТОРИЈЕ

ЗАГОНЕТКА ЈЕДНОГ ПОТПИСА

Милева и Алберт на венчању (Википедија)

Милева и Алберт на венчању (Википедија)

По сведочењу Абрахама Јофеа, славног руског физичара, који је на почетку 20. века био члан издавачког савета часописа „Анали физике”, у коме је објављен рад о релативитету, на рукопису је био потпис „Ајнштајн-Марић”. Како је у часопису нестало презиме Милеве Марић?

Мр Радмило Иванковић

Физичари су 1905. годину прогласили чудесном. Разлог томе је објављивање четири рада и докторат Алберта Ајнштајна који су променили тада важеће схватање физичке реалности. Теорија Брауновог кретања, закон о ефекту фотоелектрицитета, коначно, два рада о теорији релативитета објављена су у „Аналима физике” те 1905. године. Сам Ајнштајн је прокоментарисао да су то „плодови нашег заједничког рада”. Чијег? Историчари науке недвосмислено истичу Милеву Марић, а у то време већ удату за Алберта Ајнштајна, као најближег сарадника у формулацији тог новог погледа на физичку реалност која нас окружује.

Да се подсетимо. Милева Марић је рођена пре 142 година у Тителу (19.12.1875. године) од оца Михаила и мајке Марије Марић. Девојчица је рођена са деформацијом лево кука и због тога ће целог живота бити хрома. У то време та појава није била реткост, па ни у породици Марић. Породица је припадала оним граничарима од којих је Аустрија створила своју Дунавску флотилу од шајки (једна врста малих пловила). По томе је цео део Бачке добио име Шајкашка.

Сам Алберт Ајнштајн у писму Милеви
(из 1900. године) пише: „Kако ћу само
бити срећан и поносан када заједно
будемо успрешно привели крају наш
рад о релативном кретању” (Специјална
теорија релативитета).

Милева, хрома девојчица крупних црних очију, одвајала се од вршњакиња својом живом маштом, великим интересовањем за збивања и, коначно, изузетном интелигенцијом. Имала је урођени смисао за ритам и музику. Прве године живота провела је у Тителу уз баку са мајчине стране, а после у Kаћу на имању својих родитеља. Почетак школовања био је 1882. године у Сремској Митровици. Истицала се по брзом и разумном схватању, а наручито у математици и физици.

После трећег разреда наставља школовање у Руми. Грађанску школу је завршила 1890. године, све са одличним успехом. За даље школовање морала је прећи у Србију, јер се у то време у Аустроугарској монархији женска деца нису могла даље школовати. Свесна своје мане у ходу, почела је да се повлачи у себе, а због изетног успеха у школи другарице су почеле да се удаљавају од ње.

Неслагање с ментором

Високо образовање је обавила у Цириху, где је дошла 1896. године. Циришки Универзитет је био први на немачком језичком подручју који је дозволио девојкама упис на студије. Студирала је математику и физику као једина жена на том одељењу. Било их је уписано петоро, а она је била најстарија. Најмлађи студент је био Алберт Ајнштајн (рођен 1879. године). Био је омиљен у друштву студента због своје музикалности (свирао је виолину), духовитости и отворености. Пријатељство Милеве и Алберта убрзо је прерастало у озбиљнију везе, без обзира на различите карактерне црте. Милева је била предузимљива, практична и увек свесна оног шта желиАлберт је увек био у сновима, неодлучан и колебљив. Међусобна осећања су узимала маха.

Да се од њих одбрани, Милева је 1897. године напустила Циришку политехнику и прешла у Хајдејберг (Немачка) да настави студије. Након пет месеци се вратила у Цирих свесна да су осећања према млађем колеги, Алберту, веома снажна. У његов таленат за физику и науку уопште, она никад није посумњала и снажно га је подржавала у раду.

Заједно су учили. Алберт је дипломирао лети 1900. године, а већ следеће, 1901. и докторирао. Стално запослење је обезбедио тек 1902. године. као технички експерт у Савезном заводу за патенте у Берну. Почетком следеће године су се венчали и наставили заједнички живот у Берну.

Због неслагања са ментором, професором Вебером, Милева повлачи свој, практично завршен рад и одустаје од завршетка школовања. У Берну, као супруга Алберта ради на математичким проблемима које решава заједно са сњим. Она је била толико привржена свом супругу да себе није нигде посебно истицала. Тако, на једном раду о методи мерења малих количина електрицитета није желела да се њено име посебно истакне, рекла је „Зашто кад смо обоје само Ајнштајн” (У немачком језику то садржи игру речи са значењем да су један камен).

Пре ступања у брак, родила им се кћи Лизерл 1902. године. Судбина тог детета је нејасна. О њој нема података шта се десило, да ли је дато на усвајање или је преминуло. У браку су добили два сина и то Ханс Алберта 1904. године и Едварда 1910. године.

Са старијим сином Хансом (Википедија)

Породица Ајнштајн се вратила у Цирих 1909. године, када је Алберт постављен за ванредног професора теоријске физике на Универзитету. Милева је од њиховог дома створила стечиште паметних глава и добрих музичара. Ради попуне кућног буџета, Ајнштајнови су део стана издавали студентима. Једно краће време код њих је становао и син професора Владимира Варићака из Загреба. (Професор Варићак је написао једну од првих књига о теорији релативитета). Заједнички рад Милеве и Алберта опада због све већих Милевиних кућних обавеза. Иначе, Милева никада није учествовала у научним дискусијама које су гости водили са Албертом.

Повратак у Швајцарску

Алберт, већ међународно познат научник 1910. године је позван за редовног професора на немачком Универзитету у Прагу. Понуду је прихватио и почетком 1911. године с породицом прелази у Праг. Врло брзо почињу неслагања у браку. Већ следеће године се враћају у Цирих где Алберт преузима катедру физике на Политехници. Милева и деца су задовољна јер воле тај град и Швајцарску.

На пролеће 1914. године. Алберт прелази у Берлин где је именован за редовног члана физичко-математичког одељења Kраљевске академије наука. Милева са децом је остала у Цириху. Преживљавала је дајући часове математике и клавира. Почетак Светског рата је отежао контакте чланова породице. Алберт се у Берлину приближава својој сестричини Елзи, а све се више удаљава од Милеве. Kоначно јој предлаже развод брака.

Милева побољева, има честе срчане нападе. У више наврата је била хоспитализована. Почиње поболевати и млађи син, има психичке сметње. Почетком 1919. године Милевин и Албертов брак је разведен са образложењем „неслагање природа”. Деца су остала са Милевом. Алберт их је повремено посећивао, иако је засновао нови брак са сестричином Елзом. Старији син се определио за технику, а млађи за медицину без обзира на све израженије здравствене проблеме.

Алберт Ајнштајн је добио Нобелову награду 1922. године за „заслуге на пољу теоретске физике, наручито за теорију фотоелектичног ефекта”. Новчани део награде предао је Милеви, које је од тих средстава купила станове у Цириху. Издавањем два стана остваривала је приход неопходан за њено и дечје преживљавање. Међутим, болест млађег сина и високи трошкови лечења убрзо су је приморали да део тог имања прода.

Старији син, Ханс Алберт, дипломирао је и постао инжењер. Убрзо је прешао у Америку. Милева, све болеснија, остала је сама са такође веома болесним млађим сином. Године 1948. Милева је доживела мождани удар (лева страна одузета), обоје су пребачени у болницу. Милева је преминула августа 1948. године у 73. години. Едвард, болестан од шизофреније био је смештен у одговарајући азил, где је преминуо у 55. години.

Братовљево сведочење

Научна јавност све већи интерес показује за улогу Милеве у његовим грандиозним остварењима у науци. Ајнштанови биографи скоро да нису помињали Милеву и њен евентуални значај у његовом научном раду. Међу првима „открива” наша Десанка Ђурић-Трбуховић (књигу „У сенци Алберта Ајнштајна” издала „Багдала” из Kрушевца 1969. године, а потом 1995. године „Kлуб НТ” из Београда).

Ова књига, у ствари Миленина биографија, преведена је на немачки и француски језик и на тај начин почиње да се сазнаје за њен трагичан живот и евентуални допринос научном раду Алберта Ајнштајна. Више научних скупова посвећено је Милеви. Помињу је као евентуалног идејног носиоца неких научних остварења. Тако је амерички физичар Вокер изнео претпоставку о великом Милевином уделу у најзнаменитијим открићима Алберта Ајнштајна.

Милева у старости (Википедија)

По сведочењу Абрахама Јофеа, славног руског физичара, који је на почетку 20. века био члан издавачког савета часописа „Анали физике”, у коме је објављен рад о релативитету, на рукопису је био потпис „Ајнштајн-Марић”. У часопису одштампан текст у потпису имао је само „Ајнштајн”. Сличних сведочења има пуно у преписци коју су водили Алберт и Милева са пријатељима.

Милевин брат, Милош Марић наводи Ајнштајнове речи приликом посете Новом Саду 1905. године. „Моја жена мени све математичке проблеме решава”. Kоначно и сам Алберт у писму Милеви (из 1900. године) пише: „Kолико сам срећан што сам у теби пронашао сродно створење које је исто снажна и самостална као и ја”. Или (1901. године): „Kако ћу само бити срећан и поносан када заједно будемо успрешно привели крају наш рад о релативном кретању” (Специјална теорија релативитета).

Милеви је превасходно био значајан успех Алберта Ајнштајна, није желела да истиче свој удео у открићима. Да ли ће се икада сазнати права истина о Милевином доприносту колосалном успеху Алберта Ајншстајна у науци 20. века? Вероватно неће, то ће остати као неизмирен дух духовног и цивилизацијског напретка којим је обележен минули век. Ипак, треба да се трудимо да што исправније позиционирамо допринос науци наше Милеве Марић-Ајнштајн, јер народ који својевеликане не поштује, није их ни достојан.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар