ZAGONETKA JEDNOG POTPISA

Po svedočenju Abrahama Jofea, slavnog ruskog fizičara, koji je na početku 20. veka bio član izdavačkog saveta časopisa „Anali fizike”, u kome je objavljen rad o relativitetu, na rukopisu je bio potpis „Ajnštajn-Marić”. Kako je u časopisu nestalo prezime Mileve Marić?

Mr Radmilo Ivanković

Fizičari su 1905. godinu proglasili čudesnom. Razlog tome je objavljivanje četiri rada i doktorat Alberta Ajnštajna koji su promenili tada važeće shvatanje fizičke realnosti. Teorija Braunovog kretanja, zakon o efektu fotoelektriciteta, konačno, dva rada o teoriji relativiteta objavljena su u „Analima fizike” te 1905. godine. Sam Ajnštajn je prokomentarisao da su to „plodovi našeg zajedničkog rada”. Čijeg? Istoričari nauke nedvosmisleno ističu Milevu Marić, a u to vreme već udatu za Alberta Ajnštajna, kao najbližeg saradnika u formulaciji tog novog pogleda na fizičku realnost koja nas okružuje.

Da se podsetimo. Mileva Marić je rođena pre 142 godina u Titelu (19.12.1875. godine) od oca Mihaila i majke Marije Marić. Devojčica je rođena sa deformacijom levo kuka i zbog toga će celog života biti hroma. U to vreme ta pojava nije bila retkost, pa ni u porodici Marić. Porodica je pripadala onim graničarima od kojih je Austrija stvorila svoju Dunavsku flotilu od šajki (jedna vrsta malih plovila). Po tome je ceo deo Bačke dobio ime Šajkaška.

Sam Albert Ajnštajn u pismu Milevi
(iz 1900. godine) piše: „Kako ću samo
biti srećan i ponosan kada zajedno
budemo usprešno priveli kraju naš
rad o relativnom kretanju” (Specijalna
teorija relativiteta).

Mileva, hroma devojčica krupnih crnih očiju, odvajala se od vršnjakinja svojom živom maštom, velikim interesovanjem za zbivanja i, konačno, izuzetnom inteligencijom. Imala je urođeni smisao za ritam i muziku. Prve godine života provela je u Titelu uz baku sa majčine strane, a posle u Kaću na imanju svojih roditelja. Početak školovanja bio je 1882. godine u Sremskoj Mitrovici. Isticala se po brzom i razumnom shvatanju, a naručito u matematici i fizici.

Posle trećeg razreda nastavlja školovanje u Rumi. Građansku školu je završila 1890. godine, sve sa odličnim uspehom. Za dalje školovanje morala je preći u Srbiju, jer se u to vreme u Austrougarskoj monarhiji ženska deca nisu mogla dalje školovati. Svesna svoje mane u hodu, počela je da se povlači u sebe, a zbog izetnog uspeha u školi drugarice su počele da se udaljavaju od nje.

Neslaganje s mentorom

Visoko obrazovanje je obavila u Cirihu, gde je došla 1896. godine. Ciriški Univerzitet je bio prvi na nemačkom jezičkom području koji je dozvolio devojkama upis na studije. Studirala je matematiku i fiziku kao jedina žena na tom odeljenju. Bilo ih je upisano petoro, a ona je bila najstarija. Najmlađi student je bio Albert Ajnštajn (rođen 1879. godine). Bio je omiljen u društvu studenta zbog svoje muzikalnosti (svirao je violinu), duhovitosti i otvorenosti. Prijateljstvo Mileve i Alberta ubrzo je prerastalo u ozbiljniju veze, bez obzira na različite karakterne crte. Mileva je bila preduzimljiva, praktična i uvek svesna onog šta želiAlbert je uvek bio u snovima, neodlučan i kolebljiv. Međusobna osećanja su uzimala maha.

Da se od njih odbrani, Mileva je 1897. godine napustila Cirišku politehniku i prešla u Hajdejberg (Nemačka) da nastavi studije. Nakon pet meseci se vratila u Cirih svesna da su osećanja prema mlađem kolegi, Albertu, veoma snažna. U njegov talenat za fiziku i nauku uopšte, ona nikad nije posumnjala i snažno ga je podržavala u radu.

Zajedno su učili. Albert je diplomirao leti 1900. godine, a već sledeće, 1901. i doktorirao. Stalno zaposlenje je obezbedio tek 1902. godine. kao tehnički ekspert u Saveznom zavodu za patente u Bernu. Početkom sledeće godine su se venčali i nastavili zajednički život u Bernu.

Zbog neslaganja sa mentorom, profesorom Veberom, Mileva povlači svoj, praktično završen rad i odustaje od završetka školovanja. U Bernu, kao supruga Alberta radi na matematičkim problemima koje rešava zajedno sa snjim. Ona je bila toliko privržena svom suprugu da sebe nije nigde posebno isticala. Tako, na jednom radu o metodi merenja malih količina elektriciteta nije želela da se njeno ime posebno istakne, rekla je „Zašto kad smo oboje samo Ajnštajn” (U nemačkom jeziku to sadrži igru reči sa značenjem da su jedan kamen).

Pre stupanja u brak, rodila im se kći Lizerl 1902. godine. Sudbina tog deteta je nejasna. O njoj nema podataka šta se desilo, da li je dato na usvajanje ili je preminulo. U braku su dobili dva sina i to Hans Alberta 1904. godine i Edvarda 1910. godine.

Sa starijim sinom Hansom (Vikipedija)

Porodica Ajnštajn se vratila u Cirih 1909. godine, kada je Albert postavljen za vanrednog profesora teorijske fizike na Univerzitetu. Mileva je od njihovog doma stvorila stečište pametnih glava i dobrih muzičara. Radi popune kućnog budžeta, Ajnštajnovi su deo stana izdavali studentima. Jedno kraće vreme kod njih je stanovao i sin profesora Vladimira Varićaka iz Zagreba. (Profesor Varićak je napisao jednu od prvih knjiga o teoriji relativiteta). Zajednički rad Mileve i Alberta opada zbog sve većih Milevinih kućnih obaveza. Inače, Mileva nikada nije učestvovala u naučnim diskusijama koje su gosti vodili sa Albertom.

Povratak u Švajcarsku

Albert, već međunarodno poznat naučnik 1910. godine je pozvan za redovnog profesora na nemačkom Univerzitetu u Pragu. Ponudu je prihvatio i početkom 1911. godine s porodicom prelazi u Prag. Vrlo brzo počinju neslaganja u braku. Već sledeće godine se vraćaju u Cirih gde Albert preuzima katedru fizike na Politehnici. Mileva i deca su zadovoljna jer vole taj grad i Švajcarsku.

Na proleće 1914. godine. Albert prelazi u Berlin gde je imenovan za redovnog člana fizičko-matematičkog odeljenja Kraljevske akademije nauka. Mileva sa decom je ostala u Cirihu. Preživljavala je dajući časove matematike i klavira. Početak Svetskog rata je otežao kontakte članova porodice. Albert se u Berlinu približava svojoj sestričini Elzi, a sve se više udaljava od Mileve. Konačno joj predlaže razvod braka.

Mileva poboljeva, ima česte srčane napade. U više navrata je bila hospitalizovana. Počinje pobolevati i mlađi sin, ima psihičke smetnje. Početkom 1919. godine Milevin i Albertov brak je razveden sa obrazloženjem „neslaganje priroda”. Deca su ostala sa Milevom. Albert ih je povremeno posećivao, iako je zasnovao novi brak sa sestričinom Elzom. Stariji sin se opredelio za tehniku, a mlađi za medicinu bez obzira na sve izraženije zdravstvene probleme.

Albert Ajnštajn je dobio Nobelovu nagradu 1922. godine za „zasluge na polju teoretske fizike, naručito za teoriju fotoelektičnog efekta”. Novčani deo nagrade predao je Milevi, koje je od tih sredstava kupila stanove u Cirihu. Izdavanjem dva stana ostvarivala je prihod neophodan za njeno i dečje preživljavanje. Međutim, bolest mlađeg sina i visoki troškovi lečenja ubrzo su je primorali da deo tog imanja proda.

Stariji sin, Hans Albert, diplomirao je i postao inženjer. Ubrzo je prešao u Ameriku. Mileva, sve bolesnija, ostala je sama sa takođe veoma bolesnim mlađim sinom. Godine 1948. Mileva je doživela moždani udar (leva strana oduzeta), oboje su prebačeni u bolnicu. Mileva je preminula avgusta 1948. godine u 73. godini. Edvard, bolestan od šizofrenije bio je smešten u odgovarajući azil, gde je preminuo u 55. godini.

Bratovljevo svedočenje

Naučna javnost sve veći interes pokazuje za ulogu Mileve u njegovim grandioznim ostvarenjima u nauci. Ajnštanovi biografi skoro da nisu pominjali Milevu i njen eventualni značaj u njegovom naučnom radu. Među prvima „otkriva” naša Desanka Đurić-Trbuhović (knjigu „U senci Alberta Ajnštajna” izdala „Bagdala” iz Kruševca 1969. godine, a potom 1995. godine „Klub NT” iz Beograda).

Ova knjiga, u stvari Milenina biografija, prevedena je na nemački i francuski jezik i na taj način počinje da se saznaje za njen tragičan život i eventualni doprinos naučnom radu Alberta Ajnštajna. Više naučnih skupova posvećeno je Milevi. Pominju je kao eventualnog idejnog nosioca nekih naučnih ostvarenja. Tako je američki fizičar Voker izneo pretpostavku o velikom Milevinom udelu u najznamenitijim otkrićima Alberta Ajnštajna.

Mileva u starosti (Vikipedija)

Po svedočenju Abrahama Jofea, slavnog ruskog fizičara, koji je na početku 20. veka bio član izdavačkog saveta časopisa „Anali fizike”, u kome je objavljen rad o relativitetu, na rukopisu je bio potpis „Ajnštajn-Marić”. U časopisu odštampan tekst u potpisu imao je samo „Ajnštajn”. Sličnih svedočenja ima puno u prepisci koju su vodili Albert i Mileva sa prijateljima.

Milevin brat, Miloš Marić navodi Ajnštajnove reči prilikom posete Novom Sadu 1905. godine. „Moja žena meni sve matematičke probleme rešava”. Konačno i sam Albert u pismu Milevi (iz 1900. godine) piše: „Koliko sam srećan što sam u tebi pronašao srodno stvorenje koje je isto snažna i samostalna kao i ja”. Ili (1901. godine): „Kako ću samo biti srećan i ponosan kada zajedno budemo usprešno priveli kraju naš rad o relativnom kretanju” (Specijalna teorija relativiteta).

Milevi je prevashodno bio značajan uspeh Alberta Ajnštajna, nije želela da ističe svoj udeo u otkrićima. Da li će se ikada saznati prava istina o Milevinom doprinostu kolosalnom uspehu Alberta Ajnšstajna u nauci 20. veka? Verovatno neće, to će ostati kao neizmiren duh duhovnog i civilizacijskog napretka kojim je obeležen minuli vek. Ipak, treba da se trudimo da što ispravnije pozicioniramo doprinos nauci naše Mileve Marić-Ajnštajn, jer narod koji svojevelikane ne poštuje, nije ih ni dostojan.