Mreža tunela ispod malog sibirskog mesta zauzima površinu od 7.000 kvadratnih metara, što je, ilustracije radi, veće od Bele kuće.
Tuneli se prostiru duboko u sloju permafrosta ispod Novi Porta i predstavljaju podzemni lavirint, koji je relikvija nekih prošlih vremena i trijumf vrhunskog nemačkog inženjerstva u jednom od najnegostoljubivijih delova sveta, piše „Sajbirijan tajms”.
Mreža tunela ispod malog sibirskog mesta zauzima površinu od 7.000 kvadratnih metara, što je, ilustracije radi, veće od Bele kuće.
Neki od podzemnih ledenih tunela dugački
su 140 metara, a zajedno su činili džinovsko
i veoma bezbedno i pouzdano skladište u
kojem je temperatura stalno minus 12
do minus 14 stepeni Celzijusa.
Iskopali su ih i isklesali u zaleđenoj zemlji prinudni radnici, poput Nemca Gustava Bakmana, proterani u Sibir za vreme i posle Drugog svetskog rata. Napravljen pedesetih godina prošlog veka, ovaj intrigantni inženjerski uspeh predstavlja najveće skladište u permafrostu napravljeno ljudskom rukom.
Gustav Bakman (Vikipedija)
Cilj je bio da se očuva tek ulovljena riba pre obrade i izvoza u zapadnu Evropu, tadašnjem glavnom izvoznom tržištu SSSR-a. Ukratko, to je džinovski prirodni zamrzivač. Zadužen za izgradnju tog ambicioznog projekta bio je Nemac Gustav Bakman, koji je kao tridesetogodišnjak bio prognan iz Lenjingrada 1942. godine, dok je trajala surova opsada tog grada.
Bakman je bio potomak istaknute nemačke porodice iz Sankt Peterburga iz perioda carske Rusije, a prognan je da bude radnik u arktičkom postrojenju za obradu ribe u Novi Portu, na ušću reke Ob. Brzo je postao tehničar. Potom i inženjer koji je predložio, a onda i nadgledao gradnju džinovskog zamrzivača.
Pod njegovim budnim okom, danonoćne smene od 15 do 20 ljudi smenjivale su se u kopanju prostranih horizontalnih okana u kao kamen tvrdom permafrostu. Oruđe koje su koristili, poput pijuka, moralo je često da se oštri i popravlja zbog tvrdoće zemlje.
Istoričar Andrej Ogorodnikov objasnio je da su radnici radili u tri smene i da im je trebalo deset godina da završe čitav projekat. Radovi su završeni 1956. godine, tri godine nakon Staljinove smrti.
Neki od podzemnih ledenih tunela dugački su 140 metara, a zajedno su činili džinovsko i veoma bezbedno i pouzdano skladište u kojem je temperatura stalno minus 12 do minus 14 stepeni Celzijusa.
Permafrost je tlo u nlizu površine, koje se nalazi na temperaturi tačke mržnjenja vode (nula stepeni Celzijusa) ili ispod nje u periodu od najmanje dve do nekoliko hiljada godina. Termin je izveden je dve engleske reči –
perma, skraćenica od permanently (trajan) i frost (mraz). Bukvalni prevod na srpski bio bi „trajni mraz”.
(Izvor RTS)
