МЕЂУ ИЗМЕЂУ

ЗАШТИЋЕНИ УЧЕСНИК

Призор из филма (Википедија)

Призор из филма (Википедија)

Више због обима посла, него због теоретске опасности да вирусе преко одеће пренесем својој ситној деци, скоро месец дана сам спавао ван куће, углавном у карантину „Младост”, пише проф. др Зоран Радовановић).

Ослањајући се на догађај који је остао у колективном сећању Југословена, било да су његови савременици, било да су га доживели кроз култни филм Горана Марковића, доајен српске епидемиологије др Зоран Радовановић у књизи „Вариола Вера” издавачке куће „Хеликсˮ, даје скице за портрет једне епохе и њених главних актера.

Књига почиње као путопис у коме аутор приказује фрагменте из сопствених формативних година и стицања искуства на путoвањима фићом до Индије. Вештим наративним стилом Радовановић излагање неосетно преводи у стручан, али популарно написан текст о вариоли, њеном узрочнику и мерама заштите.

Сплетови околности ‒ одломак из књиге

Када се, 22. марта 1972, сазнало за епидемију вариоле у Београду, једини сам међу епидемиолозима био заштићен од ове заразе. Ефекат вакцинације, наиме, званично је трајао три године, а ја сам две године и осам месеци пре епидемије успешно вакцинисан ради одласка у Индију. Уз то, међу првима сам ревакцинисан и додатно заштићен инјекцијом готових антитела, хиперимуним гамаглобулином (hiperimunim gamaglobulinom).

За сваког младог човека је стручни изазов да тек стечена знања примени у пракси. Разумљиво је да ни епидемиолог не пропушта такву прилику, као што се не очекује да поручник бежи из рата или фудбалер од лопте. Професионална знања налажу лекару како да се чува, утолико пре ако му се вакцина „примила“, за шта је доказом сматрана кожна промена на месту где је гребањем (скарификацијом) или плитким убодима нанет живи сој вакциналног вируса.

Када се, на крају првог дана сузбијања епидемије, поставило питање дежурства током ноћи, спремно сам прихватио да останем у Градском секретаријату за здравство и социјалну политику, претвореном у Градски штаб за борбу против карантинских болести и путем радио-станице координирам активности, уз повремене изласке на терен. Ујутру сам држао све конце у рукама о догађајима протекле ноћи, знао имена новооболелих особа, њихово кретање и контакте које су остварили до тренутка изолације. Наредних неколико седмица није било одмора.

Градски штаб за борбу против карантинских болести окупљао је представнике свих служби које су могле да допринесу сузбијању епидемије, од пуковника полиције до шефа ватрогасне бригаде. Сазиван је релативно често, а најуже оперативно тело, које је било у сталном међусобном телефонском и/или радио контакту, уз свакодневне сусрете, обично на почетку и пред крај радног дана, чинили смо командант Штаба др Борислав Антић, социјални медицинар др Александра Банковић, шефица Епидемиолошке службе Градског завода за здравствену заштиту и ја.

За важне одлуке слали смо ауто по управника Института за епидемиологију Медицинског факултета у Београду, професора др Слободана Крајиновића, али смо га штедели, јер је преживео тежак инфаркт децембра 1971. У тим случајевима посебно смо рачунали на др Љубинка Стојковића, директора Института „Торлак”. Често је био присутан и др Радомир Јоцић, као социјални медицинар задужен за сарадњу са здравственим организацијама и координацију активности.

Нас четворо, др Антић, др Банковић, др Јоцић и ја, провели смо потом недељу дана у Старом здању у Аранђеловцу, како бисмо написали „белу књигу“ о дешавањима у Београду током епидемије. Два-три пута су нас посетила и три преостала аутора те књиге, градски функционери др Предраг Довијанић, др Ратомир Ђулаковић и др Александар Прелић.

Више због обима посла, него због теоретске опасности да вирусе преко одеће пренесем својој ситној деци, скоро месец дана сам спавао ван куће, углавном у карантину „Младост”, али и у Градском секретаријату за здравље и у санитетском возилу које сам све време имао на располагању. Требало је искористити сваки тренутак да се, макар на парче, сакупи по неколико сати сна.

(Извор РТС)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар