ПОДВИЗАЊЕ УМА

ЗАШТО ПОСТОЈИ НЕШТО

Поглед изван неба (Википедија)

Шта закључити одатле? Да је, можда, на почетку било више материје но антиматерије? Или да сва антиматерија није дошла у додир с материјом, те да се налази сад у неком антикосмосу, изван овог космоса.

tasic milan

Проф. др Милан Тасић

„Зашто постоји нешто, а не, радије, ништа?” (Готфрид Вилхелм Лајбниц). Штавише, „да ли ништа, уопште, постоји?” (Ернст Блох)? То су исконска су питања (чини се) од најраније утиснута кроз еволуцију у свесну материју, а постављају их и деца, и верници, и људи у науци уопште.

Деца док изговарају оно: зашто, зашто… без краја. Верници кад налазе да је свет израз Божје свемоћи и воље. А људи од науке, пак, зато што је свеколика стварност постојећег оно чиме се они иначе баве.

При енормним температурама
Великог праска, било је
онолико изгледа да се сазда
материје колико и антиматерије.

Филозофи су давали пресофистициране – иако уверљиве – одговоре, до којих би се довинули у интуицији или разумским путем, но зашто би трагали за икаквом потврдом, очевидношћу онога што тврде. Имамо тако да за Елеаћане „ништа не постоји, јер се не може оно непротивречно да замисли”, док је Георг Вилхем Фридрих Хегел, каже Ернст Блох, „покушао мислити ништа, тако што га је осветлио с исто тако празним чистим бићем”.

На свој начин ће, потом, несуштаство (шуњата) свега постојећег Буда пропратити речима: „Овај свет је ништа по себи и за себе”, да слично томе читамо и у Светом писму: „Таштина над таштином, вели проповедник, све је таштина”.

Другачије је то у науци. У космологији је домишљен, рецимо, модел универзума – тзв. Велики прасак – који с великом прецизношћу опонаша еволуцију Универзума, али онда када ваља описати „нулту тачку” на тој спирали, као сам његов почетак, модел не казује ништа.

Астрофизичари налазе да је
судар с антиматеријом
„преживела” само једна честица
материје од милијарду.

Тачније, не полази му за руком да се изрази о ономе што претходи времену пре 10–44 секунди од самог почетка, када су температура, густина и закривљеност простора тежили ка бесконачности. Но, авај! Чак и кад не би било тако, питали бисмо, зар не: Шта је било пре тога – и тако до у недоглед.

Јер би и даље одсуствовало (још недомишљено) чврсто и поуздано полазиште, као начело, као закон, од којих би се расуђивало. А уважимо ли потом оно што поставља теорија струна: да се до Великог праска свемир развијао у супротном смеру – дакле, скупљао – само би се померала уназад таква замишљена тачка.

Стога су се физичари, радије, латили одговора на питање: „Зашто постоји нешто, а не ништа – у Универзуму?”, с далеко више среће, чини се, у одговорима. По њима, при енормним температурама Великог праска, било је онолико изгледа да се сазда материје колико и антиматерије.

Међутим, астрофизичари налазе (у огледима) да је судар с антиматеријом „преживела” само једна честица материје од милијарду. (Тад би се обе поништиле, а ослободили би се фотони). Штавише, и тај број од једне честице је милијарду пута већи од оног који предвиђа Стандардни модел, па би, по томе, васиона била готово празна и (тек) с „мало” материје и фотона. Асиметрија коју, додуше, бележе и акцелератори – иако, каже се, имамо милијарду галаксија, с милијарду звезда у свакој од њих.

Шта закључити одатле? Да је, можда, на почетку било више материје но антиматерије? Или да сва антиматерија није дошла у додир с материјом, те да се налази сад у неком антикосмосу, изван овог космоса. Претпоставка која завређује поверење, рецимо, буде ли само доказано постојање антигравитације.

Тог су се задатка латили, управо, истраживачи на пројекту ЕГИДА у Церну (Швајцарска) испитујући деловање гравитације на атоме антиводоника. А буде ли се показало да је она негативна, то би значило да се антиматерија повела за њом и бескрајно удаљила од материје.

А то би, потом, говорило зашто постоји нешто, а не радије ништа, али не, и даље, како је настало све постојеће – из ничег.

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар