РАЗГОВОРНИК

ЗАТО ШТО ЖЕЛИМ ОНО ШТО МОРАМ   

1. Данило Николић (Лична архива)

Данило Николић (Лична архива)

Данило Николић, мастер физике Физичког факултета у Београду а сада докторанд на Универзитету Констанц (Немачка), ради на европском пројекту о квантном транспорту у суперпроводницима. Говoри нам о својим искуствима на студијама и животу у Европи. Оптимистички и аргументовано излажио је своје виђење стања у науци данас, док смо шетали дивним парком поред реке Моравице.

Иван Николић

Галаксија: Започео бих лепим слоганом који чух на једном дружењу родитеља и деце од једне старе учитељице која више није међу нама: „Дете није врећа који треба напунити, већ луча који треба потпалити”. Као млад човек, да ли сте формирали своје животно начело?             

Данило Николић: То је комплексно питање јер живимо у динамичним временима, где се на будућност не може тако јасно гледати. Али постоје одређене максиме које су временски инваријантне, што би физичари рекли или сам ја у заблуди да је тако. Тако да бих кратко одговорио цитирајући Канта: „Могу, зато што желим оно што морам”. Мислим да је ово довољно општа реченица да у себи садржи количину искуства, а са друге стране није претерано општа да се своди на фразеологизам.

Реците нам нешто о себи.

Николић: Рођен сам под обронцима планина западне Србије, где сам одрастао, а затим је како то обично бива живот променио мало свој смер па сам се обрео у Београду, где сам завршио Физички факултет. Па мангупу животу не би ни то довољно него ме поведе преко границе и „посади” у јужној Немачкој, између Шварцвалда и Алпа, баш на обали Боденског језера – у градићу Констанц, где тренутно спремам докторат из физике кондензоване материје.

Ивањица Даниловог детињства

Како сте се обрели у науци?

Николић: Као и о свему, то је питање о коме се може нашироко расправљати и вероватно не рећи на крају ништа, јер у животу за разлику од науке не постоје тако чврсте узрочно-последичне везе. Али, како морам за потребе овог интервјуа да сажмем материју, рекао бих оно што нас хиљадама година тера на неко умовање и креативност – радозналост и покушај разумевањa шта сам и ко сам.

Како је студирати у иностранству?

Николић: Као што сам малопре поменуо докторанд сам на Универзитету Констанц у Немачкој. Констанц је мали универзитет на коме су доминантни департмани за друштвене науке. Што значи да сам ја у понајмањем департману прилично малог универзитета, а то атмосферу чини врло пријатном. Зграда је смештена у шуми тик поред језера, а подно Алпа. Један својеврсни мали рај за рад и активности које нису увек везане за науку и истраживање. Оно што се одмах може приметити јесте значајнија количина средстава од оних која ми у Србији поседујемо. Друга значајна ствар је динамичан проток информација и људи што је од огромног значаја за науку, јер наука се остварује кроз својеврсну комуникацију, што је по Карлу Јасперсу, израз наше тежње ка заједничком циљу, што у овом случају значи – научна истина. Такође, треба запазити да је научни рад као рад у руднику злата – гомиле земље за грам злата, што је својеврсна парафраза Хераклита. Овде се то јасно види, па рад на универзитету личи више на рад у фабрици, него на оно што видимо по популарним филмовима, где идеје саме падају и сви на крају добију Нобелову награду (смех).

Најтежи период у животу?

Николић: Не бих то назвао најтежим, али свакако нелагодан ми је био период привикавања: најпре долазак на студије у Београд, а затим долазак у Немачку на докторат.

Која је најважнија одлука коју сте донели у претходне две године?

Николић: Дефинитивно одлука да напустим свој матични факултет и упустим се у једну суштински непознату авантуру студирања у непознатој средини.


 Успомена из Петнице

У ком смеру желите да развијате своју каријеру?

Николић: Не бих тренутно правио велике планове, јер као што сам поменуо живимо у динамичним временима. Али оно што знам штагод будем радио у животу ослањаће се на физику.

Са студија у Београду (у средини проф. Михајло Ваневић)

Говори се о томе да су нам школе слабо опремљене?

Николић: Сада бих могао то да потврдим. Мада, не треба бити много мудар то увидети. Али није то увек највећи проблем. Добром фокусираношћу може много да се постигне и без најбоље опреме, што је својеврсна парафраза Његоша : „А у руке Мандушића Вука, свака пушка биће убојита”. Тако, ако бих морао да дам коментар, рекао бих већи је проблем мањак Вукова него пушака (смех).

На ком пројекту  радите и какве сте резултате досад постигли?

Николић: Пројекат на коме радим тиче се квантног транспорта у суперпроводним хетероструктурама. Као што је познато, суперповодници су структуре које на довољно ниским темепературама испољавају особину нулте отпорности. То су чисто квантни феномени, па у стурктурама тог типа могу се тестирати све законитости квантне механике. Тако када имамо два суперпроводника доведена у контакт путем неког интерслоја (метал, изолатор, феромагнет итд.), долази до појаве тунел-ефекта, тзв. Џозефсоновог ефекта. Односно може се опсервирати квантни транспорт. Мој пројекат је теоријски опис појава транспорта електрона и топлоте у сличним структурама. Добит је двострука – тестирање квантних закона и практична примена оваквих система у електроници, рецимо.

Густина стања (DOS) у суперпроводник структури (SNS)

Са проф. Хуан Карлосом Куевасом (десно) и др Робертом Хусеином

Има ли разлике изнеђу наше и европске науке?

Николић: Ти појмови нису најсрећније дефинисани, јер не постоји нешто као српска или европска наука. Научна достигнућа су универзална и свакоме припадају. Наравно, разумем питање – постоји ли и каква је разлика између научних истраживања код нас и у Европи. Опет ни за Европу не могу много да кажем, али разлике између Србије и Немачке по питању науке су прилично велике. У једном од претходних питања мање-више сам покушао да их сажмем. Плашим се да све додатно што бих рекао увукло би нас у поље „политичке некоректности” (смех).

Где видите себе за пет година?

Николић: Видећемо. За сада немам чврстих одлука.

Колико се цени знање у данашњем друштву?

Николић: То питање је комплексно. И зависи шта подразумевамо под знањем. Не цени се свуда свако знање подједнако. С тим нисам најсрећнији да признам да је Србија свакако при дну те лествице.

Визија будућности?  

Николић: Аутомобили који лете. (смех) Наравно шалим се. Не бих могао да дам неки конкретан одговор.

Имате ли идоле?

Николић: Немам, јер би то подразумевало идеализацију стварности, али постоји један број узора чије идеје и рад ме инспиришу – Хераклит, Платон, Кант, Јасперс, Достојевски, Јустин Поповић. Приметићете да сам мало шкрт с научницима. Разлог за то је тај што не могу да прихватим свођење читаве реалности само на научни приступ. Генерално, што сам више у њој, то мање могу да прихватим да је то једини начин доласка до истине.

Шта радите у слободно време?

Николић: Шетња у природи (hiking), понека књига, а понекад и кафана.

Најлепша успомена из детињства?

Николић: Све оно кад су ме после седам дана у вртићу исписали и пустили ме да детињство проводим поред бабе и деде (смех).

Шта саветујете младим људима у Србији?

Николић: Да негују критички ум. Да све барем мало доводе у питање и не прихватају оно што чују здраво за готово. Да имају барем елементарни контакт с природом, да читају књиге и да негују пријатељства.

Имају ли у свету сви млади људи исту шансу?  

Николић: Не у потпуности, али у значајној мери да. У поређењу са Србијом, свакако да. Из неких својих разлога та друштва, ипак ,више цене изузетност него наше. Наравно, то има своје разлоге, али ако наставимо упашћемо у замку – политичке некоректности, што сам већ поменуо.

Можете ли дати оцену данашње младе генерације?  

Николић: Насилни индивидуализам, а суштински дубоко мирење с постојећом ситуацијом, недостатак стрпљења и трпљења и, донекле, површност. С друге стране, неговање другарства и одређена доза међусобне емпатије су позитивне ствари.

Колико је она радознала и спремна да крене трновитим путем науке?

Николић: Ако се узме потенцијал који ту лежи, он је приличан, али некако временом се истопи као сапун, па на крају не остане велики број. Али с друге стране то су често сјајни млади људи. Тако да сумирам: проценат омладине који би кренуо, како кажете трновитим путем науке, довољан је за наше стандарде.

Да ли бисте и м препоручили да студирају у иностранству?

Николић: Да. Увек. То је искуство које се не може препричати. С друге стране, на многим универзитетима је студирање готово бесплатно и често докторанди нису на терету својих родитеља, тако да је то својеврсна добитна комбинација – јединствено искуство, ни уз какве личне трошкове.

Пратите ли сајт „Нове Галаксије”?

Николић: Нисам ни знао да поново постоји док ме нисте контактирали. Бацио сам мало поглед и морам признати да имате моје симапатије и подршку.

Желите ли да кажете нешто што нисте питани?

Николић: Желим да вам захвалим што сте ме угостили.

О аутору

Станко Стојиљковић

6 коментара

Оставите коментар