СРИЦАЊЕ ИСТОРИЈЕ

ЗЕМЉА СЕ, ИПАК, ОКРЕЋЕ

Верно оригиналу (Википедија).

Верно оригиналу (Википедија)

На дан 6. јануара 1851, обртање Земље око своје осе експериментално је показано и измерено помоћу славног клатна које је конструисао француски физичар Леон Фуко.

Др Срђа Јанковић

Мада је средином деветнаестог века мало ко искрено сумњао да се Земља уистину окреће око своје осе, аргументи и докази научника у прилог ротације наше планете за многе људе били су исувише апстрактни, те је практична демонстрација била и те како потребна. Огледну поставку са клатном први је још 1661. године применио фирентински физичар Винченцо Вивијани, Галилејев ученик, али је тај оглед вековима остао познат тек сасвим малом броју људи.

Кључно је било слободно вешање које
омогућавало да се раван осциловања
клатна мења како се Земља под њим
окреће. Неколико недеља касније,
Фуко је први пут јавно приказао клатно
истоветне конструкције у згради
Париске опсерваторије.

Тако се Леон Фуко, који је управо био стекао звање физичара Царске опсерваторије у Паризу, подухватио задатка да поново изведе и усаврши Вивијанијев експеримент, који ће управо захваљујући Фукоу стећи светску славу све до наших дана. Премда заснован на једноставном физичком принципу, оглед са клатном није било лако реализовати на задовољавајући начин, јер би свака непрецизност при изради клатна или недовољна спретност при његовом стављању у покрет неизбежно резултирала додатним осцилацијама које би умногоме замаглиле суштински феномен који је Фуко циљао да прикаже што јасније.

Прво Фукоово клатно, које је научник направио у подруму властите куће, састојало се од бронзане кугле тешке пет килограма на крају челичне жице дуге два метра. Кључно је било слободно вешање, које омогућавало да се раван осциловања клатна мења како се Земља под њим окреће. Неколико недеља касније, Фуко је први пут јавно приказао клатно истоветне конструкције у згради Париске опсерваторије.

Најзад, марта 1861, у Пантеону, пред угледном публиком у којој се налазио и сам император Наполеон III, Фуко је пустио у покрет најчувенију верзију својег клатна, сачињену од 28 килограма тешке оловне кугле обложене бронзом, обешене са висине од 67 метара. Ово клатно, праузор многих других којима се данас диче научне и високошколске установе широм света, убрзо је било премештено у Конзерваторијум наука и уметности, где је остало све до 2010. године, када је непоправљиво оштећено јер му је пукла жица. У Пантеону се, међутим, и даље може видети сасвим верна реплика.

Леон Фуко (Википедија)

У складу са овом теоремом, промена
правца осциловања клатна услед
Земљине ротације зависи од географске
ширине, и то по синусној функцији ‒
највећа је на половима, док је на
самом полутару нема.

 

Поред огромне улоге у образовању и активности коју бисмо данас вероватно назвали „научном комуникацијом”, Фукоово клатно допринело је и усавршавању жироскопа ‒ стабилизујућег уређаја којим га је Фуко снабдео како би поједноставио контролне поступке и тиме избегао или ублажио нежељене врсте осцилација. Фукоово клатно је веома погодно да послужи као практична илустрација прецесије или паралелног преноса између два референтна система, појаве коју описује Гаус‒Бонеова теорема.

У складу са овом теоремом, промена правца осциловања клатна услед Земљине ротације зависи од географске ширине, и то по синусној функцији ‒ највећа је на половима, док је на самом полутару нема. Резултат су, између осталог, имали прилике да виде својим очима чланови тима антарктичке истраживачке станице Амундсен‒Скот, након што су конструисали Фукоово клатно на самом Јужном полу.

Фукоово клатно оставило је веома дубок траг у култури, појављујући се у многим делима као симбол научног прегнућа. Задовољићемо се да поменемо два значајна романа из претпоследње деценије двадесетог века: у „Контакту” Карла Сегана (1985), Фукоово клатно постаје позорница за живу и језгровиту расправу главних протагониста о суштинским одредницама научног погледа на свет; представљено је и као снажна визуелна метафора за наше покушаје да систематично схватимо стварност у истоименом роману Умберта Ека (Фукоово клатно, 1988), смештеном у окружење једне измишљене, али илустративне „алтернативне” историје људског рода ‒ историје сличне оној коју ће у наредном, двадесет првом веку, са далеко више комерцијалног успеха, али и неупоредиво мање дубоког размишљања о филозофским темељима науке, учинити општепознатом Ден Браун.

(Извор РТС)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар