МЕЂУ ИЗМЕЂУ

ЗЕМЉИН ОПРОШТАЈ

Galaksija Nova

Крај наше планете уследиће раније него што сте у стању да замислите, само нас неће бити. Како? Е ту има много начина. Може се сударити с другом планетом, да је прогута „црна рупа или да је разнесе астероид. И ко зна још колико „судњих дана.

Али један исход је сасвим известан: разориће је напослетку матична звезда око које обиграва. Сваке секунде Сунце сагори у своме језгру 600 милиона тона водоника који се претвори у хелијум. Када се језгро засити хелијумом, смањиће се и убрзаће фузију (спајање лакших у теже елементе). А то знаћи да ће још брже избацивати енергију у околни космос.

 

Земља ће постати врела,
сува и неплодан као Венера.

Сваких милијарду година због тога Сунце постане десет одсто сјајније. Иако то на први поглед није превише, за нашу планету је погубно. У начелу, повећано ослобађање топлоте учиниће да да вода на површини Земље брже испарава, а то значи да ће се у атмосфери гомилати све више водене паре. У том случају, појачаће се учинак „стаклене баште”: заробљаваће се више топлоте и убрзаваће се испаравање.

И пре него што утроши сав водоник, Сунце ће високоенергетским зрацима бомбардовати Земљин гасовити омотач и разбијати молекуле воде, омогућујући водонику и кисеонику да ишчезну. Планета ће се преобратити у огромну пустињу.

За Земљу постоје два исхода:
да умакне као Марс или да је
матична звезда прогута.

Дакле, десет одсто сваких милијарду година значи да ће за три по милијарде година (а то је за милијарду краће од њеног постојања) Сунце бити 40 одсто сјајније, због чега ће прокључати океани, истопити се поларне ледене капе и нестати сва влага из атмосфере. Земља ће постати врела, сува и неплодан као венера.

Једног дана, за четири или пет милијарди година, Сунце ће спалити последњи дашак водоника и почети да сагорева хелијум. Маса ће му се смањити, због чега ће ослабити привлачна сила (гравитација) којом држи планете и оне ће се донекле удаљити. Али кад се претвори у црвеног џина, језгро ће постати изузетно врело и густо, а спољашњи слојеви ће се прилично проширити до садашње Марсове путање и прогутати Меркур и Венеру.

А Марс? Утећи ће пред надуваним Сунцем. За Земљу, међутим, постоје два исхода: да умакне као Марс или да матична звезда прогута. Чак и да утекне, од снажне топлоте преобратиће се у хрскаву и мртву планету. У супротном, наћи ће се у смртном загрљају „црвеног џина”.

А Сунце? Без горива биће нестабилно, почеће да пулсира. Са сваким откуцајем отпадаће му спољашњи слојеви све док не остане хладно и тешко језгро, под именом „бели патуљак”, окружено планетарном маглином. И тако у недоглед док заувек не нестане.

Станислав Врани

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар