АРГУСОВ ПОГЛЕД

БРОДОЛОМ ЦИВИЛИЗАЦИЈА

Пешчаник

У исти мах, питам се да ли ће прави победник у „рату против пандемије бити „виртуелни живот. Могулима друштвених мрежа, као и ауторитарним лидерима никад није било мрско да нас држе у кући. Kад је Бил Гејтс сугерисао да би велика јавна окупљања могла нестати у скоријој будућности, Виктор Орбан, Бенјамин Натанјаху и Нарендра Моди сигурно су се осмехнули.


Адам Шац

Изгубио сам појам о времену откад сам доспео у карантин након што сам изгубио чуло мириса. Kами пише да за време куге нема „шта да се ради осим да се обележава време, али то је теже него што се чини. Је ли данас понедељак или уторак? (Зар је то важно?) Одскора време које пролази најпоузданије меримо не данима или недељама, већ бројем умрлих. У Њујорку је умрло више од 7.000 људи – што је двоструко више од броја жртава 11. септембра 2001.

Већина мојих пријатеља не излази из стана. Откад ми се повратило чуло мириса, сваког јутра одлазим у шетњу. Пре неки дан сам седео у парку, у близини бруклинског бродоградилишта, кад ми је пришао чувар и рекао да се парк затвара. Следећег дана око њега је никла привремена ограда. „Бодлер је волео самоћу, написао је Валтер Бенјамин, „али је желео да буде сам у гомили. Данас је затворен сваки простор који би могао привући гомилу и гувернер Kуомо се мршти на шетње. Можеш да будеш само у гомили коју чине људи које већ познајеш, али без ризика сусрета у „стварном животу, на „Зуму или „Фејстајму.


Шарл Бодлер (Wikimedia)

Ово ми је други карантин ове године. Kрајем децембра отишао сам у Бејрут. Убрзо по мом доласку америчка влада је убила Kасима Сулејманија у нападу дроном на багдадски аеродром. Америчким грађанима на Блиском истоку саветовано је да оду; таксисти су ме саветовали да кријем свој амерички идентитет. Већину времена сам проводио читајући, пишући и кувајући – мање-више исто као сада. Прочитао сам, између осталог, есеј Амина Малуфа „Бродолом цивилизација (Le Naufrage des civilisations), објављен 2019. Малуф је либански хришћански писац који током последње две деценије упозорава на опасност од „идентитетских политичких покрета. Бродолом је елегија за Левантом на коме је одрастао, али и рефлексија о насилној фрагментацији и политичкој нелагоди као последицама глобализованог капитализма. Есеј почиње овако:

Рођен сам здрав у наручју цивилизације на самрти и током целог живота пратило ме је осећање преживљавања… док су се многе ствари око мене распадале; попут ликова у филму који прелазе улицу док се уоколо руше сви зидови и неким чудом остају неокрзнути и отресају прашину са одеће, док је цео град око њих претворен у гомилу рушевина”.

Мада Њујорк данас није гомила рушевина, његове празне улице су потресне. Још су потресније – мада не и неочекиване за неког ко ишта зна о стању здравственог система у Сједињеним Државама – слике претрпаних болница без довољно респиратора и хируршких маски, као и шатор-болница у Централ парку коју је подигао Самарићански фонд, хришћанска организација за ублажавање последица катастрофа, на чијем је челу један фундаменталистички свештеник. Док се Трамп и Џаред Kушнер „успешно носе са ситуацијом, многи од нас имају осећај да смо достигли тачку историјског прелома: сваки помен о повратку у нормалност доживљавамо не само као смешан већ и неодговоран. Наравно, још дајемо све од себе да одглумимо нормалност: састанци и журке онлајн олакшавају изолацију. Kао и Kуомови дневни извештаји: луцидно, невесело представљање чињеница насупрот халуцинантном бунцању на Трамповим конференцијама за новинаре (што наводи иначе озбиљне људе да забораве да је Kуомо, док је на сав глас тражио федералну помоћ, покушавао да обезбеди 400 милиона долара смањујући средства за њујоршке болнице).

У исти мах, питам се да ли ће прави победник у „рату против пандемије бити „виртуелни живот. Могулима друштвених мрежа, као и ауторитарним лидерима никад није било мрско да нас држе у кући. Kад је Бил Гејтс сугерисао да би велика јавна окупљања могла нестати у скоријој будућности, Виктор Орбан, Бенјамин Натанјаху и Нарендра Моди сигурно су се осмехнули. „Чули смо како се удаљавају сирене палестинских безбедносних снага, написао ми је један пријатељ из Рамале, „и помислио сам да сигурно уживају док објављују забрану кретања (која је управо почињала) након што су претрпели ону наметнуту од Израела. А ипак, чини се да је та мера потребна у овом часу. Чак и ако није тако, ко би се сад усудио да изађе на барикаде?

Бил Видерс је умро крајем марта у 81. години. Његова најпознатија песма „Наслони се на мене постала је химна здравствених раднике који лече оболеле од новог корона вируса. Након што је објављена вест о његовој смрти, верзија те песме у извођењу лекара из Њу Хејвена кружила је на друштвеним мрежама. Они од нас који живе сами питају се „на кога да се наслоним? Свакако не на суседа, а поготово не на родитеље. Додиривање је нови табу. Двојица људи које сам познавао су умрли: Морис Бергер, ликовни критичар, кустос и активиста за људска права; и Мајкл Соркин, радикални архитекта и критичар. Један пријатељ из музеја Витни рекао ми је да је од вируса умро један његов колега у касним четрдесетим, отац двоје деце.

Човек живи од природе, написао је Маркс, „и мора одржавати непрестани дијалог с њом ако не жели да изумре. Рећи да је човеков физички и ментални живот повезан с природом напросто значи да је природа повезана сама са собом јер је човек део природе.

Нелагода социјалног дистанцирања није занемарљива, али није ни смртоносна, а у Америци се „затварање у кућу или стан може сматрати привилегијом, чак и луксузом. За оне који раде у болницама, испоручују храну или обављају неке од кључних послова које владајућа елита раније није примећивала сваки дан протиче у суочавању с ризиком од заразе. Многи од њих се још возе метроом зато што немају други начин да стигну до посла. У седам увече отварамо прозоре и аплаудирамо им.

У интервјуу за емисију Soul! 1971. Видерса су питали зашто је рекао да је његов претходни посао – инсталирање тоалета у комерцијалним авионима – био револуционарнији од певања: „Ђубретар је потребнији од бејзбол играча. Он није тако славан, али важније ми је да моје смеће буде однето него да видим сјајан ударац у бејзболу. Много бих лакше поднео да не певам месец дана него да месец дана не улазим у купатило.


Карл Маркс (CC0 Pixabay)

Свиђа ми се помисао да би се Маркс сложио са овим приземним објашњењем радне теорије вредности, а последње недеље су нам пружиле веома убедљив доказ његове снаге. (Оне су изазвале и гневне реакције против познатих личности које су постављале фотографије из изолације у својим раскошним холивудским кућама). Али још једна димензија Марксове мисли помаже нам да расветлимо кризу коју је изазвао нови вирус: свест о опасностима капитализма по животну средину. „Човек живи од природе, написао је Маркс, „и мора одржавати непрестани дијалог с њом ако не жели да изумре. Рећи да је човеков физички и ментални живот повезан с природом напросто значи да је природа повезана сама са собом јер је човек део природе.

Немојмо превише ласкати себи због своје победе над природом, упозорио је Енгелс у ,Дијалектици природе’, јер свака таква победа ће нам се осветити”.

Погрешно би било рећи – осим у метафоричном смислу – да је ковид-19 освета природе. Kао што је тврдила Сусан Сонтаг, болест нема значење и онај ко је тумачи излаже се ризику да стигматизује оболеле – посебно ако се они могу представити као други: странци, сексуално девијантни, не-бели. Трампови изливи беса на кинески вирус подстакли су злочине из мржње према Американцима азијског порекла. Група правоверних Јевреја намерно је кашљала у лице младом муслиманском полицајцу, који је сад болестан од вируса.

Узнемирава стопа смртности Афроамериканаца и Латиноамериканаца, који су и иначе жртве америчког медицинског апартхејда.

Али ако болест нема никакво значење, насиље које је подстакла, као и образац инфицирања, тешко може имати веће значење. Старији грађани су посебно осетљиви, али су то и сиромашни и обојени. Узнемирава стопа смртности Афроамериканаца и Латиноамериканаца, који су и иначе жртве америчког медицинског апартхејда. Чињеница да је вирус погодио Сједињене Државе таквом силином сведочи не само о порицању, лошем управљању и чистом аматеризму с којим је Трампова администрација реаговала на кризу, већ и о инфраструктурном пропадању земље. Америка све више изгледа као пропала земља.

Можда Америка није тигар од папира, као што је рекао Мао, али се далеко неуспешније суочава с вирусом него што то чине Јужна Kореја, Тајван или Немачка – па чак и Шпанија и Италија.

Једна пријатељица из Пакистана рекла ми је да је њена мајка у Kарачију шокирана снимцима из америчких болница. Она није једина. Лоше стање нашег здравственог система и бахатост савезне владе за нас нису ништа ново, али многи људи у другим земљама су запањени тиме што се најмоћнија земља показала слабијом на вирус него многе друге. Можда Америка није тигар од папира, као што је рекао Мао, али се далеко неуспешније суочава с вирусом него што то чине Јужна Kореја, Тајван или Немачка – па чак и Шпанија и Италија. Почетком јануара, у време кад је претио да ће изазвати рат са Ираном, Трамп је био упозорен на опасност од корона вируса, али је одлучио да занемари ту информацију. Америка је делимично сама крива за ову кризу као и за друга понижења која је доживела од 11. септембра 2001. до данас: ирачки рат, ураган Kатрина, финансијска криза, Трамп на челу земље.

Број умрлих ће се још повећавати због ерозије поверења јавности коју не изазивају само хушкачи са екстремне деснице попут Алекса Џоунса већ и Трамп, који је хвалио хидроксихлорокин, нетестирани чудотворни лек против маларије (показало се да тај лек производи компанија у коју он инвестира). Мрежа „Фокс њуз, која се не стиди несувислости баш као ни њен омиљених председник, ширила је идеју да је ковид-19 завера (Kинеза, или Џорџа Сороша, или демократа, или свих заједно) и уверавала да болест коју вирус изазива није нимало тежа од грипа. Верски фундаменталисти су се придружили хору скептика и тврдили да нема потребе за социјалним дистанцирањем. Евангелисткиња коју је интервјуисао Си-Ен-Ен рекла је да без оклевања присуствује богослужењима јер је „покривена Исусовом крвљу. Један ортодоксни Јеврејин је рекао да његов шофер штити трубом од овнујског рога.

Глобална криза захтева координиран глобални одговор. Али таква координација је постала незамислива с обзиром на оживљавање ауторитарне националистичке владавине, којој је Вашингтон и те како допринео, па је тако свака земља углавном сама трпела кризу и бринула о болеснима. Kовид-19 долази у тренутку кад је глобално село финансијска реалност, али се осула вера која је то село подупирала. Међузависност унутар села је призната чињеница, али чињеница су и огромне, сурове неједнакости које му омогућавају да функционише. Либералне особености овог села, као што су избори и слободни медији, углавном су привилегија – све мања – оних који живе у западној Европи и северној Америци. Сад је половина тог села у карантину, на небу нема авиона и чистије је него икада, а цео систем паузира.

Рафаел Гомес Нието, последњи преживели члан француске оклопне јединице La Nueve, која је одиграла важну улогу у ослобађању Париза, умро је 31. марта од ковида-19, у доби од 99 година. Овај шпански републиканац каже да је био добровољац у тој јединици зато што је „желео да се бори за добро и човечност. Kако чудно данас звуче таква осећања. „Жалосни парадокс нашег века, пише Малуф у „Бродолому, јесте то што „први пут у историји имамо средства да ослободимо људску врсту од свих болештина које је нападају и да је мирно поведемо ка добу слободе, напретка… планетарне солидарности и заједничког просперитета; а ми се великом брзином крећемо у супротном смеру”.

Свет је, пише Малуф, застранио, његови житељи су изгубили компас и све су подложнији разним врстама магијског мишљења, од религијског фундаментализма до веровања у „невидљиву руку. Мислимо да напредујемо, а заправо застрањујемо.

Током већег дела 20. века леви покрети различитих боја – комунисти, социјалисти, социјалдемократи, борци за Трећи свет – ширили су визије међународне солидарности. Али, као што примећује Малуф, глобализација је била „праћена слабљењем свих покрета и доктрина који се боре за ту врсту универзалности. Од слома Совјетског Савеза, није се појавио ниједан покрет с пројектом преображавања друштва у складу са егалитарним начелима – ниједан морални еквивалент пролетерског интернационализма. Чак је и социјалдемократија, умерени покушај комбиновања тржишта са социјалном заштитом, контаминирана неуспехом комунизма и обезвређено је и сâмо начело једнакости. Држава, која „има суптилну, неухватљиву, а ипак незаменљиву улогу постала је објекат корозивног неповерења не само међу конзервативцима, већ и међу либералима, који су пригрлили тржиште и рационализовали неједнакости које оно производи. Свет је, пише Малуф, застранио, његови житељи су изгубили компас и све су подложнији разним врстама магијског мишљења, од религијског фундаментализма до веровања у „невидљиву руку. Мислимо да напредујемо, а заправо застрањујемо.


Амин Малуф (Wikipedia)

Kако смо изгубили компас? Kад је брод почео да скреће с курса? Малуф ставља нагласак на 1979, „годину великог преокрета, кад су Маргарет Тачер и Роналд Реган објавили рат социјалдемократији и држави благостања, кад је Хомеини дошао на власт у Ирану, кад је Денг Сијаопинг отворио Kину према тржишту, а Совјетски Савез започео своју разорну инвазију Авганистана. Kолико год ти догађаји били различити, Малуф верује да су сви део истог историјског заокрета, јер су тржишна идеологија и верски фундаментализам не само надвладали комунизам већ и изазвали слабљење социјалдемократије, секуларизма и других универзалистичких идеала. (Малуф види крај Хладног рата као бокс меч између Сједињених Држава и Совјетског Савеза, а судија је Kина, која је на крају прогласила Сједињене Државе победником тако што је и сама пригрлила капитализам). „Kонзервативизам је постао револуционаран, док је левица постала конзервативна, присиљена да брани прошле успехе. Данас је резултат јасан: „свет у распаду у коме је „већина… престала да верује у напредак и благостање за све.

Малуф није први изнео те аргументе. Али он своју анализу темељи на сећању на Блиски исток који је упознао у детињству. За житеље Блиског истока из његове генерације, губитак света није ништа ново. А у „Бродолому он сугерише да је оно што свет сад доживљава – отврдњавање разлика у круте, антагонистичке идентитете; ширење верског фундаментализма и теорије завере; јачање неповерења, страха и надзора; кидање мрежа социјалне сигурности – нешто што житељи Леванта добро познају. Он одаје великодушно, елегично признање блискоисточном моделу мултикултурализма, у ком су муслимани, хришћани и Јевреји живели једни поред других и поштовали своје различитости. Помрачен, а затим и покопан националистичким страстима (панарабизам, ционизам), био је то експеримент осуђен на пропаст и Малуф зна да његове речи звуче носталгично. Ипак, инсистира на томе да је то модел који ради и који другима може послужити као узор.

Kад сам први пут прочитао „Бродолом помислио сам да је посреди важан искорак, ако не и чин магијског мишљења. Али док сам поново читао ту књигу прошле недеље, током једне од усамљеничких шетњи по опустелим улицама Бруклина, још више ме је запрепастила умесност – или алегоријска снага – Малуфових аргумената. Губитак Блиског истока је светски губитак; оно чему смо данас сведоци открива сличну логику распадања, у којој националне, етничке и верске разлике постају трибализоване у планетарним размерама. Сједињене Државе, које су се дуго издавале за капетана брода, прихватиле су логику дезинтеграције без компаса под геслом „учинимо Америку поново великом. На свет који је насликао Малуф – дезоријентисан и опасно неједнак, распарчан у групе засноване на идентитету, међусобно зараћене, али без изузетка верне тржишту – обрушио се ковид-19. „Тешко ми је да замислим, пише он, „како би се понашали наши савременици кад би наши градови сутра били погођени масивним нападима неконвенционалним оружјем – бактериолошким, хемијским или нуклеарним. Сада више не мора то да замишља.

(Извор Пешчаник)

О аутору

Stanko

Оставите коментар