KOSMIČKO TKANJE

VANZEMALJCI SA VENERE?

Ilustracija (ESO)

Od šezdesetih godina prošlog veka do danas mnogi su smatrali da bi život mogao opstati negde u oblacima na visinama na kojima bi pritisak i temperatura mogli biti sličniji onima na Zemlji.

Kako bi mogli izgledati vanzemaljci na Veneri?

Otkriće da na Veneri postoji fosfin, PH3, gas koji na Zemlji isključivo stvaraju živa bića, u ponedeljak se proširilo naslovnicama medija i probudilo radoznalost i maštu miliona ljudi širom sveta. Jedno od ključnih pitanja koja su se nametnula jeste kako bi taj život, ako postoji, mogao izgledati i funkcionisati?

Od rajskog vrta do paklenog kotla

Ideja da na Veneri postoji život nije novog datuma. Susedna planeta dugo se smatrala Zemljinom sestrom bliznakinjom, a u nekim drevnim mitologijama naseljenom. Slične je veličine, ima sličnu gravitaciju, sličan sastav, stenovita je, a kruži u zoni koja bi mogla biti nastanjiva. Švedski kemičar i nobelovac Svante Arhenius je početkom prošlog stoleća izneo zamisao da bi na Veneri mogao postojati život sličan životu na Zemlji u doba dinosaurusa s vrućom klimom i bujnom vegetacijom.

No prva ozbiljna istraživanja svemirskim letelicama, poput američkog marinera i ruske venere 1960-ih godina, preokrenula su ovu idiličnu sliku o rajskom vrtu naglavačke. Pokazalo se da je srednja temperatura na Veneri oko 460 Celzijusovih stepeni, što je dovoljno da se rastopi olovo, da je pritisak atmosfere oko 90 puta veći nego na površini Zemlje i da se atmosfera uglavnom sastoji od ugljendioksida i oblaka sumporne kiseline u kojima većina zemaljskih organizama ne bi mogla opstati. Takođe je otkriveno da su vetrovi mnogo brži nego na Zemlji.

Život visoko u oblacima

Uprkos ovim otkrićima, nisu svi naučnici odustali od vanzemaljaca na Veneri. Od tada do danas mnogi su smatrali da bi život mogao opstati negde u oblacima na visinama na kojima bi pritisak i temperatura mogli biti sličniji onima na Zemlji.

„Iako uslovi na površini čine hipoteze o životu kakav poznajemo na Veneri neuverljivima, oblaci na Veneri sasvim su druga priča”, napisali su Karl Sejgan i Harold Morovic u časopisu Nature 1967.

Neki naučnici razvili su modele prema kojima bi vanzemaljci na Veneri mogli biti nastanjeni u oblacima. Oni bi mogli biti mikrobi čiji metabolizam razgrađuje sumporna jedinjenja, mogli bi u njima čak imati i različite životne cikluse na različitim visinama, a neki od njih bi mogli biti u stanju mirovanja.

Naime, iako su kiseli, ti oblaci u sebi sadrže temeljne sastojke potrebne za život – sunčevu svetlost, vodu i organske molekule, a temperatura i pritisak negde na pola visine do koje se oni prostiru slični su onima na Zemlji.

U prilog takvoj mogućnosti govorila su i rana istraživanja koja su pokazala da Venerina atmosfera upija više ultraljubičastog svetla nego što bi se očekivalo. Mada se ova pojava mogla objasniti prisustvom sumpornih jedinjenja, neki naučnici razvili su modele prema kojima bi vanzemaljci na Veneri mogli biti nastanjeni u oblacima. Oni bi mogli biti mikrobi čiji metabolizam razgrađuje sumporna jedinjenja, mogli bi u njima čak imati i različite životne cikluse na različitim visinama, a neki od njih bi mogli biti u stanju mirovanja.

Na Zemlji se u nekim delovima sveta mikroorganizmi, takođe, mogu naći u atmosferi na velikim visinama od desetak kilometara. No na našoj planeti oblaci nisu trajna pojava. Oni brzo nastaju, isušuju se i nestaju tako da ne mogu stvarati stabilna staništa i ekosisteme. Na Veneri je situacija drugačija. Tamo oblaci postoje već stotinama miliona godina.

Naučnici smatraju da je Venera u davnoj prošlosti mogla imati život. S vremenom su se u njezinoj atmosferi nagomilali gasovi „staklene bašte, ona se jako zagrejala, a zagrevanjem se promenila i njena hemija. Stoga bi mogući život na Veneri najverovatnije bio neka vrsta ostatka nekadašnjeg života koji se preselio visoko u atmosferu i onde opstao.

Iskustva na Zemlji pokazala su da ekstremofili, mikrobi prilagođeni životu u ekstremnim uslovima, mogu preživeti u izuzetno negostoljubljivoj okolini, u kiselim vodama gejzira i vulkana. Zašto je fosfin jak indikator postojanja života?


Ilustracija

Prema trenutnim spoznajama, fosfin se na stenovitim planetama kao što su Zemlja i Venera stvara isključivo u živim organizmima ili, pak, u ljudskim fabrikama i laboratorijama. Budući da je vrlo otrovan, u Prvom svetskom ratu koristio se kao hemijsko oružje. Danas se još uvek koristi kao sredstvo za zaprašivanje u poljoprivredi.

Na Zemlji ga uglavnom stvaraju anaerobne bakterije, dakle one koje mogu živeti bez kiseonika. Možete ih naći u tlu, u močvarnim područjima i u crevima životinja.

U slučaju novog otkrića posebno je neobično to što su utvrđene količine fosfina mnogo više nego u Zemljinoj atmosferi. No najčudnije je da fosfin postoji u oksidativnoj atmosferi Venere, u kojoj bi trebalo da oksidira u fosfornu kiselinu.

Za kraj treba istaći da autori studije objavljene u časopisu Nature Astronomy upozoravaju na dve važne stvari.

Prva je da je ovo otkriće toliko neočekivano da ga treba potvrditi nezavisnim istraživanjima, što je uobičajena naučna praksa. Dr Nenad Raos je za Indeks komentarisao da autori naročito ističu činjenicu da o fosfornim jedinjenjima na Veneri ne znamo ništa, a još manje o hemijskim procesima u njenim oblacima”.

„Fosfin je pronađen na visini od 53 do 61 kilometara, gde vlada pritusak od 0,5 bara. Autori su sami testirali čak sedam hipoteza kako bi fosfin mogao nastajati u atmosferi Venere, no nijedna nije mogla objasniti izmerenu količinu fosfina od 20 ppb”, tumači naš hemičar, autor knjige The Cookbook of Life: (New Theories on the Origin of Life).

Konačno, kaže Raos, postoji mogućnost da fosfin na Veneri nastaje u nekom geohemijskom procesu koji ne poznajemo. Dakle, lepo je puštati mašti na volju, no s ozbiljnim zaključcima ipak se treba strpeti.

(Izvor Indeks)

O autoru

Stanko

Ostavite komentar