ЗОВ БУДУЋНОСТИ

ВЕШТАЧКО СУНЦЕ НА КОРАК

Поглед из ваздуха

Заговорници нуклеарне фузије и овог пројекта се надају да ће тиме обезбедити климатски прихватљив, безбедан и готово бесконачни извор енергије. Kритичари кажу да је то скупа играчка и да развој технологије сувише дуго траје како би се зауставило загревање Земље.

Све стратешки важне компоненте су ту: огромни магнетни калеми, контејнер за вакум, топлотни штит. Огромна зграда реактора од армираног бетона је завршена ове године, а у марту су радници коначно поставили и огромну дизалицу која се користи за померање појединих компонената, од којих су неке тешке и стотине тона на њихову позицију у реактору.

Пандемија короне није прекинула, али је успорила рад на великом градилишту на југу Француске – пре свега због отежаног међународног саобраћаја. Очекује се да ће монтажа потрајати четири и по године. Kада све буде монтирано – биће то највећи фузиони реактор токамак на свету! Реч је о јединственом међунардном научном подухвату чији је циљ истраживање могућности добијања енергије путем нуклеарне фузије, по узору на наше Сунце.

ИТЕР – на латинском значи стаза.

За сада инжењери и научници желе само да докажу да је технологија фузије погодна за стварање чисте енергије. Ако би ИТЕР остварио циљ, човечанство би испунило свој сан о бескрајном, чистом извору енергије – без угљеника. Цело постројење – Међународни експериментални термонуклеарни реактор, познатији је под скраћеницом ИТЕР гради се у месту Сан-Пол-ле-Дуран, 60 километара североисточно од Марсеља. Почетак монтаже кључног дела постројења – реактора токамак – јесте историјски тренутак, изјавио је шеф ИТАР-а Бернар Биго, а на церемонији која је превасходно била симболична прекретница која показује напредак грађевинског пројекта.

Попречни пресек постројења

Јер ИТЕР је годинама био под оправданим притиском због експлозије трошкова и кашњења. Ипак, најтежи део посла и даље тек предстоји: изградња реактора може да се упореди са огромном тродимензионалном слагалицом, која мора да се састави по стриктном временском распореду, рекао је Биго.

Следеће фазе: 2025. и 2035.

Реактор токамак је идеја совјетских научника из педесетих година, а први реактор су направили 1962, подсетио је шеф пројекта Биго. И зато је име реактора скраћеница од руских речи тороидальная камера в магнитных катушках, а значи тороидална комора са аксијалним магнетским пољем. Више од 200 токамака широм света утрло је пут за ИТЕР који је замишљен као последњи експериментални корак за доказивање изводљивости фузије као огромног извора чисте енергије.

Биго је објаснио да би прва плазма водоника у реактору требало да почне да се користи 2025. Тада би физичари могли да започну експерименте. А за 2035. је планирано да се почне са покушајима да се ствара енергија. За оне које жеље неке детаље о функционисању реактора: Да би се то постигло, плазма водоника треба да се загреје на невероватних 150 милиона степени Целзијуса. Фузијом језгара изотопа водоника деутеријума (Д) и трицијума (Т) ствара се једно језгро хелијума, које се зове и алфа честица” – и један неутрон.

Научници се и даље боре са проблемима, попут питања како безбедно уклонити топлоту из реактора и снабдети га свежим горивом. Међутим, није предвиђено да овај реактор произовди електричну енергију, већ би требало да утре пут будућим фузионим електранама које би производиле електричну енергију.

Језгро хелијума, који носи 20 процената енергије произведене реакцијом фузије, наелектрисано је и на месту га држе магнетна поља токамака, док неутрон бежи. Топлота коју обезбеђују ове алфа честице доприноси одржавању температуре плазме и смањује потребу за спољашњим загревањем. Kада грејање језгрима хелијума (алфа грејање”) износи преко 50 процената, каже се да плазма гори”.

Приказ токамака

То је агрегатно стање материје која никада није произведено на контролисан начин на Земљи. Научници се и даље боре са проблемима, попут питања како безбедно уклонити топлоту из реактора и снабдети га свежим горивом. Међутим, није предвиђено да овај реактор произовди електричну енергију, већ би требало да утре пут будућим фузионим електранама које би производиле електричну енергију. То је нешто што би могло да се оствари у другој половини овог 21. века.

Почело је пре 35 година

ИТЕР је покренут на самиту две суперсиле САД и СССР-а у новембру 1985. у Женеви. На том првом сусрету Михаила Горбачова и Роналда Регана, генерални секретар Совјетског Савеза изнео је америчком председнику идеју о међунардној сарадњи на развоју енергије фузије у мирољубиве сврхе. Утицајни научници који су заговарали енергију фузије, како са Истока тако и са Запада, у време хладног рата годинама су позивали на такву политичку иницијативу.

Годину дана касније, 1986 постигнут је договор: Европска унија (Еуратом), Јапан, Совјетски Савез и САД заједнички ће радити на дизајнирању великог међународног фузијског постројења, ИТЕР. С концептом се почело 1988, а 2001. чланице су одобриле коначни пројекат. Kина и Јужна Kореја придружиле су се пројекту 2003, а потом 2005. Индија. Одабир локације за ИТЕР био је дуготрајан поступак који је закључен 2005, када је усвојен предлог ЕУ – да се постројење гради на југу Француске, у близини највећег европског центра за експерименте са нуклеарном енергијом у Kадарашу.

Уследили су даљи преговори, успостављен је споразум о детаљима изградње, експлоатације и разградње постројења, а и о финансирању, организацији и особљу – и 24. октобра 2007. организација ИТЕР је званично основана. Први тимови стигли су на лице места у Сан Пол-ле-Дуран, у Француској, још крајем 2005. а изградња зграде реактора је почела 2010.

Чланице ИТЕР-а чине половину светске популације

ИТЕР је мамутски пројекат у којем учествује више од 30 земаља и на којем широм света раде хиљаде људи. Kао што обично случај са међународним истраживачким пројектима, појединачне земље не уплаћују новац, већ пружају техничке компоненте, услуге истраживања и инжењеринга. Свака чланица пројекта је створила домаћу агенцију како би испунила своја задужења за ИТЕР. Те агенције запошљавају своје особље, имају сопствени буџет и директно склапају уговоре са индустријом. ЕУ сноси највећи део трошкова 45,6 посто, а остали партнери по 9,1 одсто.

Од првобитно планираних пет милијарди евра, сада се процењује се да ће пројекат коштати више од 20 милијарди евра. Организација ИТЕР је склопила споразуме о техничкој сарадњи са земљама које нису чланице – Аустралијом 2016. и Kазахстаном 2017. Заговорници нуклеарне фузије и овог пројекта се надају да ће тиме обезбедити климатски прихватљив, безбедан и готово бесконачни извор енергије. Kритичари кажу да је то скупа играчка и да развој технологије сувише дуго траје како би се зауставило загревање Земље.

(Извор Б92)

Илустрације (ИТЕР)

О аутору

Stanko

Оставите коментар