ZOV BUDUĆNOSTI

ŽIVOT SA ANDROIDIMA

Pexels

U narednih nekoliko decenija bićemo svedoci razvoju neverovatnih, ali i zastrašujućih tehnologija, koje su do juče bile samo tema naučne fantastike. Da li bi zaista trebalo da se zabrinemo?

Strah od tehnologije iz budućnosti potiče još iz vremena industrijske revolucije. Još tad su se ljudi bojali novotarija poput struje, automobila ili vozova. Ipak, trebalo je da stasa samo jedna ili dve generacije da bi svi ovi strašni izumi postali deo svakodnevice. Svaka tehnološka inovacija ima sposobnost da nanese štetu, ali se napredak tehnologije, uopšteno, smatra dobrom stvari. Ovo možda važi i za neke koje izazivaju najveće kontroverze, i čija primena predstavlja ozbiljnu etičku i filozofsku dilemu. Nekih se ne treba plašiti, nekih treba, a neke već uveliko oblikuju našu stvarnost.

Krionika

Uprkos tome što deluje kao iz filma naučne fantastike, krionika se koristi već neko vreme. Postoje kompanije koje nude da vas odmah po smrti zamrznu, da bi mogli da vas vrate u život kada medicina i tehnologija budu dovoljno napredovale i ljudi postali besmrtni.

Neke poznate ličnosti su se već podvrgle ovoj proceduri – Džejms Bedford, Ted Vilijams, Džon Henri Vilijams – a sličan plan imaju i Britni Spirs, Sajmon Kauel i Lari King. Još uvek je neizvesno kada će ovi ljudi biti odmrznuti, a i sam proces zamrzavanja još uvek je nesavršen i sam po sebi nanosi nepopravljivu štetu telu. Takođe, održavanje tela u ovakvom stanju nije jeftino. Ipak, iz ugla gledanja ljudi koji su se opredelili za krioniku, oni nemaju ništa da izgube, i jako malu šansu za veliki dobitak.

Donošenje odluka

Korporacije poput „Gugla i „Fejsbuka već sakupljaju ogromne količine ličnih podataka koji se upotrebljavaju u sistemima za preporučivanje. Da li će uskoro doći dan kada će nam veštačka inteligencija preporučivati i optimalne odluke vezane za naš lični život? Da li će uskoro situacija u kojoj provodimo sate u mučnom premišljanju postati prevaziđena?

Neki tvrde da je ovakva budućnost bliža nego što se čini – skandal Kembridž analitike otkrio je da zabrinjavajuće malo znamo o tome kako se naši lični podaci koriste za indirektno upravljanje našim odlukama.

Veštačka umetnost

Godine 2018. slika koju je naslikala veštačka neuronska mreža je prodata na aukciji za 432 hiljade dolara. U pitanju je posebna vrsta generičke neuronske mreže koja se koristi za rešavanje kreativnih zadataka, kao što je komponovanje, proizvodnja lažnih vesti ili fotografije ljudi koji ne postoje. Šta god ljudi mislili o kvalitetu ovih „umetničkih dela“, u nekim slučajevima ljudi nisu uspeli da utvrde da li je njihov autor čovek ili mašina. Drugim rečima, generičke neuronske mreže mogu da prođu umetnički Tjuringov test.

Ljudi smatraju umetnost nečim što je nužno vezano za emotivne i intuitivne procese, nešto što se ne može simulirati korišćenjem matematičkih formula. Ipak, ljudi imaju i veliku korist od samog bavljenja umetnošću i šanse da će veštačka inteligencija uništiti taj poriv kod ljudi prilično su slabe.


Oči u oči sa androidom

Roboti za seks

Prva seksualna pomagala su starija i od zemljoradnje i od prvih sedelačkih društava – čak 28.000 godina. Od nastanka čovečanstva, pored osnivanja gradova, jezika i nauke, ljudi se bave smišljanjem pomagala za samostalno zadovoljavanje seksualnih potreba. Zbog toga nije teško pretpostaviti da će ovo biti jedna od prvih upotreba tehnologije za razvoj čovekolikih robota.

Postoji mogućnost da će ovi roboti na oko biti potpuno identični ljudima, dok ubrzani razvoj veštačke inteligencije otvara mogućnost formiranja ne samo seksualne, već i emocionalne veze sa androidima. Štaviše, već se radi na razvoju robota za seks koji imaju različite ličnosti.

Glavni strahovi vezani za pojavu ove tehnologije su mogućnost hakerskih upada u „mozak robota, kao i mogućnost da će traženje živih partnera postati prevaziđeno i preveliko maltretiranje u poređenju sa kupovanjem robota koji može da zadovolji svaku potrebu koju može i partner.

Nanočipovi

Takozvani naniti su nanoroboti nevidljivi golim okom, za koje se pretpostavlja da će jednog dana biti raspršeni svuda oko nas – u vodi, u vazduhu, u našoj hrani i našim telima. Potencijalno bi se koristili za mnoge stvari koje su kao iz filma naučne fantastike – prečišćavanje životne sredine, otkrivanje i lečenje bolesti, istraživanje udaljenih i nepristupačnih mesta i slično.

Problem hakovanja i zlonamernih upada se opet nameće, mada ga potencijalno ublažava to što bi svaki nanočip imao sopstveni sistem odlučivanja umesto da imaju centralizovan softver. Ipak, mogućnost potencijalnog hakovanja robota koji se nalazi u vodi ili ljudskom telu deluje zastrašujuće.


Menjanje gena

Genetsko inženjerstvo

Napredak u razumevanju ljudske genetike je doneo mnogo prednosti. Međutim, cilj razvijanja genetski modifikovanog potomstva trebalo bi da bude eliminacija genetskih bolesti, ali kako odoleti pokušaju da se usade poželjne osobina u naše potomke bez oslanjanja na genetsku lutriju.

Ovim procesom može se eliminisati velika količina patnje kroz koju prolaze ljudi rođeni sa genetskim oboljenjima. Ipak, postoji velika bojazan da će sav trud koji smo vremenom uložili u prihvatanje razlika među ljudima koje su zasnovane na genima pasti u vodu čim se pojavi mogućnost eliminisanja i dodavanja ovih osobina.

Virtuelna stvarnost

Možda vam je već poznata tehnologija virtuelne stvarnosti. Pretpostavlja se da je sledeći korak tehnologija simuliranja stvarnosti, takozvana, sveobuhvatna virtuelna stvarnost i interfejsi za komunikaciju mozga sa računarom. Ova tehnologija bi podrazumevala direktno upravljanje moždanim talasima da bi se simulirala stvarnost.

Ali tu se ne završavaju mogućnosti koje otvara ovakva vrsta programiranja mozga – da li bismo mogli i da eliminišemo svoje strahove, promenimo svoju ličnost, pročitamo na hiljade knjige u delu sekunde? Odmah se postavlja pitanje da li će mogućnost da se u potpunosti transportujemo u svet omiljenog filma ili video igre oštetiti naš kontakt sa stvarnim svetom. Možda ćemo sve više gubiti želju da se bavimo sopstvenim stvarnim, materijalnim životom ili čak i izgubiti sposobnost da ga razlikujemo od virtuelne stvarnosti.


Još programiraju ljudi

Skladištenje svesti

Još jedan način da prevarimo smrt korišćenjem tehnologije zasniva se na tehnikama virtuelne stvarnosti, dovedenim do krajnjeg ekstrema. Spekuliše se da će u budućnosti biti moguće da, nakon što nastupi telesna smrt, ljudi svoju svest skladište u elektronskom obliku i da nastave da žive kroz računarski program koji bi, nalik na mozak, upravljao skladištenim informacijama koje su nekad činile ljudski um.

Ipak, misao da nećemo nikad zaista znati šta se desi sa našom svesti nakon „digitalizacije“ nije tako beznačajno zastrašujuća. Naše trenutno razumevanje ljudske svesti suviše je ograničeno da bi se govorilo o konkretnim implementacijama ovog koncepta. Na primer, poznato je da ne postoje posebni neuroni u mozgu za skladištenje onoga što nazivamo svest, već ona ostaje manje-više nepromenjena uprkos promenama na neuronima.

Veštačka inteligencija

Ako bismo razvili sistem zasnovan na veštačkoj inteligenciji koji je sposoban da, kao i čovek, nauči bilo šta, to bi teoretski bio poslednji izum koji bi ljudima ikada bio potreban. Kad bi ovakav sistem postojao, postoji mogućnost da bi on bio sposoban da sam sebi nadograđuje sposobnosti, do te mere da bi daleko prevazišao ljudsku vrstu.

Mogućnost masovnog sukoba ljudi protiv mašina je opšteprisutna tema u delima naučne fantastike. Problem nastaje u tome što je način na koji sistemi veštačke inteligencije uče i „rzmišljaju toliko različit od ljudskih misaonih procesa, da je teško zasigurno predvideti njihovo ponašanje. Samim tim, što su ovi sistemi moćniji, njihova sposobnost da ljudima nanesu štetu je veća. Važno je imati u vidu da se tehnologije i društvene norme za njihovo korišćenje razvijaju uporedo. Kada je bilo koja tehnološka inovacija u pitanju, savesna i odgovorna primena je ključni faktor koji odlučuje da li će ljudi od nekog izuma imati veliku korist i napredak ili nepopravljivu štetu.

(Izvor RTS)

O autoru

Stanko

Ostavite komentar