АРГУСОВ ПОГЛЕД

ЗАШТО СТРУКА, А НЕ НАУКА?

Pixabay

Ако је већ реч о потпуно новој болести, онда је ту једино наука могла и може да помогне. Чудно је да то никоме од надлежних није пало на памет. У угледном часопису Science (тзв. импакт фактор 41,063) наведено је да је до 13. маја 2020. године објављено више од 23.000 научних радова о COVID-19, те да се на сваких 20 дана овај број удвостручује.


Проф. др Бранислав Симоновић

Нема дана да не чујемо од свих надлежних да је тако одлучено јер је струка то рекла. Те струка рекла ово, те струка рекла оно, те струка препоручила, предложила, тврди… Само струка и нико више. Благо нама, помислио је сваки добронамерни грађанин, сад се, ваљда први пут, за све пита струка.

А сви из те струке, али не само они, кажу да је ово потпуно нова болест, какве до сада није било у свету. Сложићемо са оваквом тврдњом, али не зато што наша струка тако каже, већ и због тога што то кажу и светски познати лекари.

Ко год је иоле пратио научну литературу од поменутих 44.357 публикација, могао је да се увери да ничег од наведеног што је део наше струке тако упорно препоручивао нема у научној литератури. Део наше струке, очигледно, више је поверовао Волтеру да „сва вештина медицине огледа се у забављању пацијента, а природа лечи болест.

Па, ако је већ реч о потпуно новој болести, како онда можемо да очекујемо да струка све то реши? Зар то није превелики захтев за струку? Струка је скуп знања и вештина стечених кроз посебне обуке које омогућују да се неки посао успешно обави. Наука је, да се послужимо дефиницијом Британског савета за науку, „стицање и примена знања и разумевања природног и друштвеног света помоћу систематске методологије засноване на доказима. Дакле, струка може да поправи, чак и да направи већ постојећи аутомобил.

Али, само наука може да створи потпуно нови тип аутомобила. Или, примењено на овај случај, струка може да излечи само оно што је већ лечила и за то има нека искуства и знања, али само наука, уз мукотрпни и дуготрајни рад, може да пронађе лек и начине за излечење од потпуно нове болести.

Ако је већ реч о потпуно новој болести, онда је ту једино наука могла и може да помогне. Чудно је да то никоме од надлежних није пало на памет. У угледном часопису Science (тзв. импакт фактор 41,063) наведено је да је до 13. маја 2020. године објављено више од 23.000 научних радова о COVID-19, те да се на сваких 20 дана овај број удвостручује. Ово потврђује и база радова Светске здравствене организације, на дан 15.07.2020., у којој је 44.537 научних радова о COVID-19. Све то требало је проучити и извлачити одговарајуће закључке, баш оним редом којим су нова сазнања пристизала.

Дакле, једину стварну помоћ у превазилажењу пандемије са што мање последица, могла је и може да пружи само и једино наука, а не само струка. То значи да је наша наука морала свакодневно да прати све што је у свету објављивано о COVID-19, те да се деловање у току пандемије стално прилагођава најновијим провереним научним сазнањима.

Остајући на нивоу струке, слушали смо томе да вирус напада само старије особе, да млађи људи готово и не осете тегобе и последице (што је младе људе осоколило да се опусте и тако су нам довукли други талас пандемије), да је хидроксихлорокин чудесни лек који ће да излечи све оболеле (иако у научној литератури готово сви указују на његово штетно деловање), да смо имунитет стекли од предака који су прешли Албанију (баш тога има највише у научној литератури, у свакој од 44.357 публикација), да вирус налази Ахилову пету у сваком организму (у научној литератури то је доказано у преко 13 милиона организама)…

Ко год је иоле пратио научну литературу од поменутих 44.357 публикација, могао је да се увери да ничег од наведеног што је део наше струке тако упорно препоручивао нема у научној литератури. Део наше струке, очигледно, више је поверовао Волтеру да „сва вештина медицине огледа се у забављању пацијента, а природа лечи болест.

О аутору

Stanko

Оставите коментар