АРГУСОВ ПОГЛЕД

МЕДИЦИНА КАО РЕЛИГИЈА

Пешчаник

Могуће је да је епидемија коју живимо актуализација глобалног грађанског рата који ће, као што тврде најпроницљивији политиколози, заузети место некадашњих светских ратова. Све земље и сви народи су у непрестаном рату са собом, јер је невидљиви и неухватљиви непријатељ с којим се боримо већ у нама.


Ђорђо Агамбен

Мислим да је већ извесно време очигледно да је наука постала религија нашег доба, оно у шта људи верују да верују. У модерно доба на Западу су коегзистирале – и у одређеној мери настављају да коегзистирају – три велике вероисповести: то су хришћанство, капитализам и наука. Kроз историју модерности те три „религије су се често укрштале, повремено сукобљавале и мириле на нове начине, да би временом достигле стабилан однос мирољубиве и уређене коегзистенције, ако не и истинске и пожељне сарадње у служби општег интереса.

Новост је то да је у рату између науке и друге две религије почео нови подземни и неразрешиви сукоб који је досад пролазио готово непримећен, сукоб у ком наука свакодневно односи победе и добија прилику да регулише све аспекте нашег живота на још невиђене начине. За разлику од сукоба из прошлих времена, битка која се сада води не тиче се теорије или општих начела већ, ако тако могу рећи, саме праксе култа. Kао и свака религија, наука познаје више облика и нивоа организације својих структура: прецизним и строгим елаборацијама догме у домену теорије одговара веома широка и општеприхваћена пракса култа која коинцидира са оним што иначе називамо технологијом.

Није више довољно само попити лекове, посетити лекара или отићи на операцију кад се мора: живот људских бића мора се у целости и у свакој инстанци претворити у место непрестаног служења култу. Непријатељ, вирус, већ је међу нама и зато се морамо борити без престанка, без изгледа за примирје.

Не изненађује то што је у новом рату религија улога протагонисте припала оном сегменту науке који се одликује најмање ригорозном догматиком и наглашеном прагматичношћу: то је медицина, скуп дисциплина чији је непосредни предмет живо тело људског бића. Покушајмо да сумирамо суштински карактер те тријумфалне религије са којом смо све чешће принуђени да сводимо рачуне.

  1. Прва особеност је то што медицина, као и капитализам сам, нема потребе за специјализованом догматиком, јер фундаменталне појмове позајмљује из биологије. За разлику од биологије, медицина их артикулише у једном гностичко-манихејском смислу, то јест наглашавањем дуалистичке опозиције. Отуда постоји зли бог или зло начело, то јест болест са бактеријама и вирусима као главним актерима; с друге је добри бог или добро начело, али не као здравље, већ као опоравак, а његови главни актери, учи овај култ, јесу лекови и терапија. Kао и у свакој гностичкој вери, два начела су јасно раздвојена, мада се у пракси догађа да се једно загади другим, па се може догодити да добро начело и лекари који га заступају погреше и нехотице пређу на страну непријатеља, што ни најмање не угрожава стварност дуализма и нужност практиковања култа којим добро начело води своје битке. Важно је и то што теолози који развијају стратегију долазе из вирусологије, науке која нема сопствено место већ стоји на граници биологије и медицине.
  1. Пракса култа, као и свака литургијска пракса, досад је била спорадична и временски ограничена, али неочекивани догађај ком присуствујемо учинио ју је трајном и свеприсутном. Није више довољно само попити лекове, посетити лекара или отићи на операцију кад се мора: живот људских бића мора се у целости и у свакој инстанци претворити у место непрестаног служења култу. Непријатељ, вирус, већ је међу нама и зато се морамо борити без престанка, без изгледа за примирје. И у хришћанству је било сличних тоталитарних тенденција, али оне су биле ограничене на појединце – пре свега монахе – оне који су одлучили да живот посвете „непрестаној молитви. Медицина као религија прихвата наук Светог Павла, али га истовремено изврће: док су се монаси молили окупљени у манастирским заједница, нови култ од нас тражи не само да будемо много ревноснији него и да притом останемо изоловани и удаљени једни од других.

 

  1. Kулт више није ствар слободног избора и не подлеже санкцијама само унутар духовног реда, јер његова пракса мора бити нормативно обавезујућа. Савез религије и профане власти, наравно, није ништа ново; ново је то што темељ савеза није више исповедање догме, као што је био случај са црквеним јересима у прошлости, већ само практиковање и слављење култа. Профана власт мора водити рачуна да се литургија медицинске религије, која данас практично коинцидира са самим животом, до детаља поштује у свему што чинимо. Очигледно је да имамо посла са култом, а не са рационалним и научно утемељеним захтевима. Најчешћи узрок смрти у нашој земљи су кардиоваскуларне болести. Знамо да би се број таквих смрти могао смањити здравијим животом и исхраном. Али ниједном лекару није пало на памет да тражи да се здрав живот и здрава исхрана које нам препоручују пропишу законом који би ex lege налагао шта смемо да једемо и како смо дужни да живимо, претварајући тако читав живот у домен прописаних медицинских третмана. Али то се сада чини и људи бар засад прихватају промену као да се све то подразумева, одричући се слободе кретања, рада, пријатељства, љубави, друштвених контаката, сопствених верских и политичких уверења.

Видимо да су друге две религије Запада, Исусова религија и религија новца, препустиле примат медицини и науци, рекло би се без борбе. Црква се лако и без отпора одрекла сопствених начела, заборављајући да је светац чије име папа носи грлио губавце, да је једна од обавеза хришћанског милосрђа брига о болеснима, да се свете тајне не могу примати без личног присуства. Уз извесно негодовање и капитализам је пристао на губитке о којима некада није смео ни да размишља, вероватно у нади да ће ускоро успети да се нагоди са новом религијом, која је у овом тренутку, чини се, спремна за погодбу.

  1. Медицина као религија безрезервно прихвата есхатолошку нужност коју је хришћанство негде успут изгубило. Секуларизацијом теолошке парадигме спасења капитализам је већ елиминисао идеју о последњим данима и заменио је трајним стањем кризе, без краја и могућности искупљења. Kрисис је изворно медицински термин који се у Хипократовом корпусу односио на тренутак процене лекара о томе хоће ли пацијент преживети болест. Теолози су преузели реч да би описали страшни суд који ће се одиграти на крају времена. Стање ванредности у ком живимо упућује на закључак да је медицина као религија сјединила трајну кризу капитализма са хришћанском идејом о крају времена, о есцхатону којим се коначна одлука увек приближава, у покушају да управља овим процесом најављивања и одлагања тако да га никада коначно не разреши. То је религија света који осећа да је крај стигао али, као Хипократов лекар, још не зна хоће ли преживети или умрети.
  1. Слично капитализму, а за разлику од хришћанства, медицина као религија не нуди могућност спасења и искупљења. Напротив, опоравак за којим се трага увек је привремен, јер вирус, тај зли бог, не може бити трајно елиминисан и наставиће да мутира у нове, наводно увек још опасније облике. Епидемија, као што етимологија речи показује (demos је код Грка народ као политичко тело, а polemos epidemios код Хомера грађански рат), пре свега је политички концепт, нови терен светске политике – или не-политике. Могуће је да је епидемија коју живимо актуализација глобалног грађанског рата који ће, као што тврде најпроницљивији политиколози, заузети место некадашњих светских ратова. Све земље и сви народи су у непрестаном рату са собом, јер је невидљиви и неухватљиви непријатељ с којим се боримо већ у нама.

Kао што се кроз историју много пута догађало, филозофи ће поново морати да поведу битку са религијом, али овог пута то није хришћанство, већ наука, или онај њен део који је узео облик религије. Не знам да ли ће поново горети књиге и да ли ће их уписивати на спискове забрањених наслова, али сигуран сам да ће мишљење оних који трагају за истином и одбацују прихваћену лаж бити сузбијано, што се већ догађа, и да ће их оптуживати за ширење лажних вести (вести, а не идеја, јер вести су важније од стварности!). Kао и у свакој ванредној ситуацији, стварној или измишљеној, поново ћемо гледати како неуки клевећу филозофе и како се подли богате од катастрофе коју су сами произвели. Све се већ догађало и поново ће се догађати, али они који сведоче истину неће одустати, јер нико не може заменити речи сведочења.

(Извор Пешчаник)

О аутору

Stanko

Оставите коментар