Ono što je već izvesno jeste da posle korone ne može biti „povratka u normalu”. To više nije dostupno. Sledi li materijalna tehnološka utopija, tzv. „Veliki reset”?
Alister Kruk
Postoje momenti kada mi ljudi, bilo kao kolektiv, bilo kao pojedinci, dođemo na svom putu dođemo do tačke račvanja. Možemo zakratko da, onako neodlučni, podrhtavamo na tom mestu, ali na kraju ćemo morati da se opredelimo za jedan od puteva.
Mnogi danas osećaju prazninu, slute promenu koja dolazi. Koronavirus učinio nas je akutno svesnim pukotina koje se manifestuju u svim aspektima naših društava. Postoji osećanje da se posleratna era – možda čak i samo evropsko prosvetiteljstvo – istrošila, odnosno da nas je prosvetiteljstvo nekako izneverilo. Pojedini strastveno, čak i prilično histerično, žele da produže dobro poznatu sadašnjicu: da sačuvaju osnivačke vrednosti Amerike. Ali mnogo je više onih razočaranih. Oni žele da naša sadašnjica bude radikalno promenjena (pa čak i uništena) – ali svi se pitaju šta će doći posle.
Ono što je već jasno jeste da ne može biti „povratka u normalu”. To više nije dostupno. Na stolu su prilično eksplozivni predlozi: ili materijalna tehnološka utopija (tzv. „Veliki reset”) ili, što nude osvešćeni, korenita kulturna pobuna za rušenje sveta u Gramšijevom stilu (ovo drugo ipak nije neposredna opcija). A tu su i oni spremni da se dignu na oružje (makar u Americi) protiv obe ideje, u potrazi za vrednostima i identitetom Trampovog „zlatnog doba”. To je borba za očuvanje tradicionalne protestantske etike.
Dve staze
Danas pojedine zapadne elite pokušavaju da implementiraju „akciju kočenja” protiv ovih kaskadnih poremećaja koji izbijaju usled narodnog nezadovoljstva i strukturnog sloma celog sistema. Ti poremećaji, pribojavaju se oni, nahraniće populizam i nacionalističke sentimente, pa će to sve zajedno ugroziti održivost njihovog centralnog „mita” – ideje globalnog čovečanstva utemeljenog u zajedničkim „vrednostima”, koje je na maršruti ka tehnološkom globalnom poretku i upravi.
Oni vide rizik. Uviđaju da „druge”vrednosti, suprotstavljene univerzalizmu, izranjaju iz dubokih slojeva ljudskog iskustva i istorije. Njih establišment po automatizmu odbacuje kao „populizam”. Ali ispod fasade populizma, svedočimo i starim, večitim vrednostima koje se ponovo vraćaju, u plodonosnoj formi. Za istoriju će većina danas nezadovoljnih ostati nepoznanica u pogledu vrednosti za koje se zalažu. Dublji slojevi njihovih promišljanja verovatno nikada neće biti ozbiljno razmatrani. Ali to nije poenta – seme biva posejano u našu kolektivnu psihu (Kruk koristi grčki termin Ψυχή – Psihe, što je antička boginja duše).
Ono što odabir puta čini izvorom takvih tenzija jeste to što nam se uzastopno govori da su ove dve staze radikalno različite – pa čak i da su međusobno sukobljene, dok zapravo dele pojedine esencijalne karakteristike. Imaju sličan krajnji rezultat. Izbora postoji malo ili nimalo, osim u kontekstu političke iluzije u koju se svaka staza obmotava. Obe staze su utemeljene u konsenzusu najčistije izraženom na Svetskom ekonomskom forumu, koji je predsednik Davosa, Klaus Švab, opisao kao četvrtu industrijsku revoluciju (4IR):
Klaus Švab (Fabrice Coffrini/AFP/Getty Images)
„Prva revolucija, koja je otpočela tokom 1700-ih, koristila je vodu i snagu pare da mehanizuje proizvodnju. Druga, koja se odvijala između 1800-ih i Prvog svetskog rata, napredovala je ka električnoj energiji kako bi omasovila proizvodnju dobara. Treća je pribegla elektronici i informacionim tehnologijama kako bi otpočela proces automatizacije proizvodnje. Četvrta revolucija nastoji da se nadoveže na treću i poznata je kao digitalna revolucija.”
Švab opisuje ovo kao „fuziju tehnologija” koje predstavljaju fizičku, digitalnu i biološku sferu. Tehnološki prodori obuhvataće oblasti poput veštačke inteligencije, robotike, autonomnih vozila, 3D štampe, nanotehnologije, biotehnologije, skladištenja energije i kvantnih kompjutera…”
Kako Švab kaže, svet može da očekuje da će ova revolucija biti simbioza između mikroorganizama, ljudskog tela, proizvoda koje ljudi konzumiraju i zgrada koje nastanjujemo. Ljudska „budućnost” je stoga usmerena ka konvergenciji kako sa digitalnim, tako i sa biološkim svetom – ka tome da postane njihov deo, kako to predviđa strateška obaveštajna platforma Davosa. Ovo su veoma ozbiljne stvari – radi se o pokušaju zamagljivanja granica između robota i ljudi, isto onako kako je zamagljena razlika između muškaraca i žena.
Veliki reset
Četvrta industrijska revolucija uživa određenu prihvatljivost u krugovima zapadnih elita (uključujući Trampov tim). Međutim ono što ih odvaja od pravih globalista su dodaci: godine 2014, Kristin Lagard (tadašnja šefica MMF-a) je pozvala na „reset” monetarne politike (pošto su „mehurovi rasli na sve strane”), na regulatornu klimu u finansijskom sektoru i strukturne reforme globalne ekonomije kako bi se izašlo na kraj sa stagnirajućim rastom i nezaposlenošću. Naredne godine UN je izneo Agendu 2030. i potpisan je Pariski klimatski sporazum. Potom je 2016. godine Svetski ekonomski forum nastupio sa pričom o Četvrtoj industrijskoj revoluciji (formiranjem ekspertskih platformi kako bi se projekat pokrenuo). A onda je ovog juna Svetski ekonomski forum pokrenuo Veliki reset.
Ukratko, „kuća novog svetskog poretka” građena je od temelja kako bi se obezbedila obilaznica oko nacionalnog suvereniteta, erodirajući ga komad po komad, umesto da se juriša frontalno (što je baš ono kako je list Saveta za spoljne odnose zagovarao još davne 1974. godine). Upravo je ova obilaznica oko nacionalnog suvereniteta – naročito onog američkog – to što smeta Trampu i njegovim pristalicama.
Kako svetska nezaposlenost rekordno raste usled koronavirusa, a „kulturna revolucija” tutnji punom parom unutar samih SAD, globalisti su preoteli inicijativu: Četvrta industrijska reolucija i njena fuzija tehnologija, zajedno sa klimatskim i monetarnim „komplementarnim resetima”, pokrenuti su prošlog meseca kao „Veliki reset”. Čak je i sporazum o fondu za oporavak EU od pandemije, koji je postignut prošle nedelje, praktično deo nacrta za Veliki reset (kako ukazuje Embrouz Pričard-Evans):
Holandski premijer Mark Rute, nemačka kancelarka Angela Merkel, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i francuski predsednik Emanuel Makron. (Francisco Seco/Pool/EPA)
„Značaj je politički. Fond predstavlja temeljnu promenu u strukturi i karakteru evropskog projekta. Komisija će prvi put imati ovlašćenja da na tržištima kapitala prikuplja ogromna sredstva, a i da usmerava kako će izdaci biti alocirani, što će ovo čudno hibridno stvorenje pretvoriti u još izuzetniju instituciju. Gde još u svetu neko neizabrano telo ima ,pravo na inicijativu’ u zakonodavstvu, izvršna ovlašćenja nalik na proto-vladu i budžetske prerogative parlamenta?
To je cezaropapistički, na granici sa totalitarizmom sa tačke gledišta ustavnosti, a uglavnom bez ograničenja koja bi pružao smisleni parlamentarni nadzor… a uklapa se u jednu jedinu ponavljajuću temu sa bezbrojnih samita na kojim sam bio kao dopisnik iz Brisela. Uvek su gurkali napred Moneovu agendu ušunjavanjem, presedanima i stavljanjem pred svršen čin. Demokratski konsenzus za ovu eroziju suverene nacionalne kontrole uvek je bio daleko tanji nego što su se EU entuzijasti ikada usuđivali da priznaju.”
A sve je to u potpunosti u skladu sa rezonom Davosa (ponovo Švab): „Korporacije neće imati drugu alternativu nego da se prilagode. A i vlade će morati da se transformišu. Iako će možda pribaviti nove tehnološke moći kako bi uvećale kontrolu nad svojim populacijama’ (u formi nadzornih sistema i kontrole digitalne infrastrukture), one će takođe morati da održe korak sa tehnološkim promenama.” To će poremetiti sve. Doći će do ogromnih društvenih tenzija. Bez obzira na sve, „spremni ili ne”, upozorava Švab, „novi svet je pred nama”.
Prema Švabu, četvrta industrijska revolucija će „dovesti do snabdevačkog čuda, sa dugoročnim korporativnim dobitima u pogledu efikasnosti i produktivnosti”. Cena poslovanja će se smanjiti. Da, možda će biti manje direktorskih oligarha (usled konsolidacije), ali oni koji opstanu biće neupitna nova vlast koja će upravljati svetom pomoću alatki veštačke inteligencije.
Ali šta će Evropa ili SAD da rade sa 20 ili 40 odsto radne snage koja više neće biti potrebna (ili koja će se pokazati kao tehnološki neadekvatna) u novom, robotizovanom svetu? Nema problema, odgovara Švab: suvišnoj radnoj snazi biće dat „sigurnosni prihod” (tj. univerzalni osnovni dohodak).
Trampov paradoks
Dakle, da li ono „račvanje na putu” koje smo pomenuli predstavlja istinsku bifurkaciju? Pre svega, isti ljudi koji omogućavaju kulturni rat unutar SAD (drugim rečima veliki američki filantropi, tehnološki magnati i teškaši iz Silikonske doline) su istovremeno oni koji pomažu Davos i inicijativu za „Veliki reset”. Oni su jedno te isto.
To znači da isti oni koji pomažu da Sjedinjene Države zaglibe u svom kulturnom raspadanju istovremeno rade i na projektu centralizacije EU (što će, kako očekuju, na kraju suzbiti revoluciju osvešćenih pomoću društvenih kredita baziranih na velikim podacima i kontrole putem digitalne valute).
„Crni životi su važni” (Elijah Nouvelage/AFP/Getty Images)
Ova ideološka promena mora biti apsorbovana: velika filantropija, velike tehnologije i velike korporacije svrstane su uz „osvešćene” i militante iz pokreta „Crni životi su važni”, i pomažu im da ojačaju (neke od ovih fondacija imaju veće resurse nego države). Ali oni su i uz Davos. To je tabor podeljen među sobom, ali im je na kraju cilj da naprave obilaznicu oko Trampa i njegove suverenističke baze.
Mlada generacija osvešćenih podešena je na poništavanje američkog kulturnog identiteta onakvog kakvim ga oni vide. Kako primećuje Kristofer Laš u svom „Revoltu elite”, ovi dvadesetogodišnjaci i tridesetogodišnjaci vide američku kulturu u mračnim tonovima: „To je nacija tehnološki nazadna, politički reakcionarna, represivna u svom seksualnom moralisanju, površna u svojim ukusima, samozadovoljna, dosadna i aljkava”.
Zašto bi onda veliki finansijeri i velike korporacije u SAD ojačale pokret koji prezire osnivačke principe Amerike? Prosto rečeno: EU je idealno sredstvo za izgradnju nove aristokratske oligarhije. Takav konstrukt je, kako ukazuje Embrouz Pričard-Evans, zapravo oduvek bio latentan unutar projekta EU, dok unutar Sjedinjenih Američkih Država – prema mišljenju tipova iz Davosa – nije. Američke pravne i kulturne strukture su antietičke. Ali posledica takvih procena je očigledna: Evropi je, prema ovom gledištu, suđeno da bude centar zapadne moći. A Amerika će biti na gubitku.
Tramp i drugi u američkoj eliti, a naročito vojska, bezrezervno prihvataju da je Četvrta industrijska revolucija svetski „faktor preokreta”, ali ni za živu glavu neće dozvoliti da američki primat sklizne ka Evropi, a kamoli Kini. Otuda Trampov „rat” sa Merkelovom (povodom Severnog toka 2), za koju verovatno sumnja da bi volela da bude novi emir Zapada. To takođe objašnjava i Trampovo neprijateljstvo prema Komunističkoj partiji Kine.
SAD mogu da urade jednu od dve stvari: da pokušaju da prestignu Kinu u veštačkoj inteligenciji i tehnologiji velikih podataka (big data), ili da sarađuju sa njom. Očigledno, Tramp želi da Amerika prestigne Kinu, pa ovaj cilj predstavlja kao izbornu platformu za novembar: pobeda u trgovinskom ratu protiv Kine. Ali trik je u tome što da bi u tome uspeo mora da ojadi i Kinu i EU. Stoga se postavlja pitanje šta će se desiti ako Kina i EU počnu da sarađuju? Geopolitički primat će pripasti onome ko bude kontrolisao tehnološke standarde i pravila licenciranja u decenijama koje dolaze.
Pomalo prljava mala tajna u ovom planu je to što, čak i kad bi SAD uspele da preotmu štafetu globalnog lidera u visokim tehnologijama, to i dalje ne bi rešilo problem koji glasi – šta činiti sa 20 odsto Amerikanaca koje će roboti i automatizacija isterati sa njihovih radnih mesta? Mnogi od njih biće Trampove pristalice iz radničke klase. Pobeda u „tehnološkom ratu” neće vratiti ova izgubljena radna mesta. Štaviše, automatizacija koju predviđa četvrta industrijska revolucija „poništiće” još veći broj njih.
Donald Tramp pozdravlja radnike (AP Photo/Evan Vucci)
Sve u svemu, i Trampova i globalistička staza vode ka mekom tehnološkom feudalizmu –tj. nezaposlenosti i društvenoj kontroli. To je Hobsonov izbor. Ali sa Trampom, kako se njegove pristalice nadaju, Amerika će i dalje biti broj jedan u svetu i zadržaće nešto od hrišćanskog etosa (kao što je centralna pozicija porodice u društvu), ali će druge primordijalne „vrline”, poput čvrste nezavisnosti, slobode i prezira prema centralizovanoj državnoj kontroli, morati da budu žrtvovane gladnoj zveri robotizovane industrije. Letimični pogled na današnje radne prakse Amazona pružaju dobar uvod.
Račvanje na putu
Proslavljeni esej Frensisa Fukujame o kraju istorije „uglavnom se čita kao apologetika za neobuzdani kapitalizam i angloameričke intervencije na Bliskom istoku”, ali to je pogrešno, ističe Gevin Džejkobson. Zapravo, Fukujama – naširoko tretiran kao apostol koji propoveda dolazak Novog svetskog poretka pod američkim rukovodstvom – nije povikao „Osana!” u čast NVO (kao što se obično pretpostavlja). Naprotiv, rekao je da bi to moglo da dovede do revolta narodnih masa.
Fukujama je pisao da bi se budućnost mogla pretvoriti u „ropski život bez gospodara”, svet građanskog truljenja i kulturne ukočenosti, oljušten od svake nepredviđenosti i komplikacija. „Poslednji ljudi” bili bi svedeni na homo economicus-a, vođeni isključivo ritualima potrošnje i lišeni animirajućih vrlina i herojskih nagona koji su vodili istoriju napred. Fukujama je upozorio da će ljudi ili prihvatiti ovakvo stanje stvari ili će se, što je verovatnije, pobuniti protiv monotonije svog postojanja.
Prethodne „velike vizije” (poput sovjetske industrijalizacije) uglavnom su završavale loše.
Slučajno znamo neke detalje o inicijaciji među antičkim Grcima, naročito među Grcima južne Italije. A možda najpoznatiji detalj je to što su inicijati, nakon putovanja u podzemni svet, bivali suočeni sa odabirom između dve staze. Da budemo precizniji, dolazili su do famoznog račvanja na putu, gde je trebalo napraviti veliku odluku kojim putem dalje ići. Jedan od njih je put kojim jedino inicijat (koji je sada „svestan”) može da korača: taj put vodi ka Životu – pravom životu. Drugi put vodi ka zaboravu – ka padu u san i na kraju obamrlost, poput „hodajućeg mrtvaca”.
Znanje o ovim putevima tradicionalno je čuvano kao misterija. Detalji su skrivani u zagonetkama inicijacije. Njihova svrha bila je da inicijatima nagoveste realnost veoma drugačiju od one koju su uzimali zdravo za gotovo. A trag ka tome što su drevni Grci nagoveštavali nalazi se u stazi koja vodi ka životu, umesto u onoj koja nas tera da lovimo nekakvu iluzornu „realnost” – bilo da se radi o uverljivom mitu beskrajnog, dužničkog prosperiteta ili nekoj orvelijanskoj univerzalnoj tehnološkoj budućnosti. Obe iluzije su moćne na svoj način.
Robotizovane mašina u jednoj fabrici u Indiji (Reuters/Babu)
Ne radi se međutim o tome koja je iluzija bliža ili dalja od realnosti u odnosu na onu drugu. Poenta je: ne može se prići, ne može se stići do stvarnosti na ovaj način. To nije „staza”. To su samo dve iluzije, dve iluzorne „stvarnosti” od mnoštva njih. Nema švabijanskog „spremni ili ne, novi svet stiže”. Možda je jedino izvesno da će digitalni alati omogućiti drugačiji način ljudskog bitisanja.
Druga staza – staza ređe spominjana – jeste povratak na jednostavnost. I iznalaženje unutrašnjeg suvereniteta.
(Izvor Novi Standard)
