ARGUSOV POGLED

PETRODOLAR SE SRUŠIO

Pexels

Negativna cena teksaške nafte ništa ne znači sama po sebi, ali je pokazatelj da su procesi rušenja dolarskog sistema sve vidljiviji. Sečin može da otvori šampanjac.


Mihail Hazin

Pad američke WTI nafte do negativnih vrednosti zahteva određene komentare. Tako da ću probati da ih dam. Pre svega, ova cena – nije cena za naftu, već za „fjučerse. I ona znači samo jedno: današnji obim proizvodnje nafte je toliki da sa naftom ne znaju šta da rade. Zbog epidemije, potražnja za naftom je naglo pala, a vađenje nafte – nije.

Smanjivati količine vađenja nafte je vrlo komplikovano i zastrašujuće, jer su odavno već uzeti krediti u koje je uračunat određeni obim proizvodnje, a ti krediti se moraju vraćati. To naročito važi za naftaše koji rade sa naftom iz škriljaca, koji neprestano moraju da kreiraju nove bušotine kako bi zadržali isti nivo proizvodnje nafte, jer od tog nivoa proizvodnje zavisi njihova kapitalizacija (a i kreditna sposobnost, između ostalog). A da bi se i dalje bušilo, potrebni su novi krediti.

Kao rezultat, današnja negativna cena je prosto odraz vrednosti zakupa cisterni u kojima će naftu skladištiti oni koji se bave isključivo proizvodnjom nafte. Za razliku od njih, za vertikalno integrisane kompanije taj problem jednostavno ne postoji: one naftu isporučuju u svoje rafinerije, koje proizvode benzin, ulja i plastične mase. Naravno, aktuelna bura na berzama i tim kompanijama može naneti određenu štetu, ali njihov tehnološki lanac će ipak biti očuvan. Tako da će gubitke najvećim delom imati upravo oni koji su i hteli masno da zarade na ovoj jagmi.

U realnosti, cena za naftu BRENT u Zapadnoj Evropi danas je čak i veća nego što je bila pre par nedelja, kada je bila na minimumu – otprilike 25 dolara za barel. Tamo povodom toga nema nikakve histerije. A sve zato što kao rezultat današnjeg orgijanja sa cenama kreće potpuno prirodan proces: obimi vađenja nafte će kroz par meseci biti ozbiljno smanjeni. Konkretno, cela avantura sa škriljcima će biti u potpunosti okončana. I kad smo već kod toga, ja ću se drznuti da kažem da Igor Ivanovič Sečin može da slavi i da nazdravi šampanjcem.

Potrebno je samo naglasiti dva principijelna momenta. Prvi – mehanizam definisanja cene za barel koji su kreirale transnacionalne banke toliko se udaljio od realnog sektora i realne potražnje za naftom, da je zbog čisto unutrašnjih (to jest finansijskih) mehanizama doživeo kolaps. I glavni gubitnik u ovome čak neće biti male naftaške kompanije i rafinerije, već – banke. Jer njihova magija je opasno izbledela ako ni tako važno tržište kao što je naftno nisu uspele da održe stabilnim.


Rafinerija u blizini Los Anđelesa (David McNew/Getty Images)

Kako govore određeni iskusni ljudi, „dolar je svetu potreban da bi Saudijska Arabija mogla da prodaje naftu Kini. Ili prostije: svetom vlada petrodolar. Danas se ovaj svet, kao i petrodolar – srušio. Ako se taj svet srušio, ako se kapitalizacija naftnih kompanija vraća na realne odrednice vezane za prihod, obime proizvodnje i rezerve nafte (grubo rečeno, kao Rosnjeft, a ne kao Ševron), onda će gubitnici biti ne naftne kompanije, već banke koje su i imale najviše koristi od procesa povećavanja kapitalizacije.

A u dobitku su potrošači i, naravno, Rosnjeft, kojeg finansijska internacionala nikada nije ni smatrala „svojim, što je razlog zbog čega je za glavnim zapadnim konkurentima zaostajao u kapitalizaciji. Eh, kako je Igor Ivanovič Sečin i ovoga puta sve uredio! Stvarno demonska figura naših dana! Da li je on sve to već unapred znao kad je govorio da nam OPEK+ nije potreban?

Treba skrenuti pažnju na još jednu stvar koja nije manje važna. Današnja situacija pokazuje da sada više ne može biti jedinstvenog formiranja cene u Zapadnoj Evropi i SAD. To jest cene će početi da se formiraju na regionalnim tržištima. Između ostalog, imam u vidu i tržište koje kontroliše Kina, jer bi ta zemlja verovatno bila spremna da, uz adekvatnu doplatu od strane SAD, uzima nepotrebnu naftu. Isključivo zbog brige za ekologiju – naravno – pripomoći će i Greta Tunberg. Nije baš najjasnije da li bi SAD pristale na ovakav aranžman, ali ako to učine moraće da se pomire sa ograničavanjem svog uticaja na tržište nafte. Sa svim posledicama koje iz toga slede.

A to svakako znači i kraj petrodolara. Ako nema petrodolara – nema ni potrebe ni za jedinstvenim dolarskim sistemom, pa će na različitim regionalnim tržištima nafta imati različitu cenu. Prosto – mehanizam koji se 1944. godine pojavio u zapadnom svetu na Bretonvudskoj konferenciji i koji se 1991. godine proširio na ceo svet, više ne funkcioniše. A novi će se najverovatnije pojaviti malo kasnije. To i jeste razlog što sam pre nekih godinu i po dana počeo da govorim ne samo o „novoj Jalti, već i o „novom Breton Vudsu. Sada je već potpuno jasno da će se to dogoditi.


Novčanice dolara, juana i evra (Shutterstock)

Tako da, negativna cena naftnih „fjučersa u SAD ništa ne znači sama po sebi, ali predstavlja jasan znak da su procesi rušenja svetskog dolarskog sistema – o kojem pišem već duže vreme – došli do nivoa kada su jasno vidljivi svima.

(Izvor Sputnjik)

O autoru

Stanko

Ostavite komentar