SRICANJE ISTORIJE

PORUKA ZA POKOJNIKA

Pexels

Na parčetu hartije bi napisala fraza „Stvarno sam mrtav” nevidaljivim mastilom napravljenim od acetata olova. Zatim bi se hartija postavila ispred nosa pokojnika.

Nevidljivo mastilo se kroz istoriju uglavnom vezuje za ratove, jer je najrasprostranjeniju primenu našlo upravo u ratnim komunikacijama i špijunaži. Ali, bilo je i pokušaja da se iskoristi u druge svrhe. Priča o nevidljivom mastilu počinje pre više od dve hiljade godina, u vreme Starih Grka i Rimljana. Pominju ga neki grčki autori u 4. veku pre nove ere, ali bez detalja o tome kako se pravi, da bi se kod Rimljana već našli razni recepti.

Čuveni rimski pesnik Ovidije će u svom delu Umeće ljubavi predložiti upotrebu nevidljivih poruka, i to ženama koje žele da varaju svoje muževe.

Plinije Stariji u delu Poznavanje prirode navodi da se nevidljivo mastilo pravi od mleka biljke titimalus. No, u predstojećim vekovima, pronađeni su i mnogobrojni drugi prirodni sastojici koji su proizvodili slične efekte – urin, sirće, limunov sok, razređena krv, pljuvačka. Zapisi u kojima se pominje ovo neobično mastilo, uglavnom ga vezuju za ratne operacije, tojest komunikacije.

Međutim, još u antička vremena, uvidelo se da nevidljiva mastila mogu imati širu primenu. Tako će čuveni rimski pesnik Ovidije, u svom delu Umeće ljubavi, nekoj vrsti antičkog tutorijala za „dejtovanje”, predložiti upotrebu nevidljivih poruka, i to ženama koje žele da varaju svoje muževe. Njegov recept za mastilo je bilo sveže mleko, a supstanca koja je otkrivala napisano bila je ugalj u prahu. Kao i mnoge druge stvari, razvoj komunikacionih tehnologija je omogućio da se varanje muževa obavlja i na znatno manje musave načine, pa tako većina aplikacija za dopisivanje nudi opciju tajnih prepiski. A ukoliko je prevareni muž haker, možda je ipak sigurnije poslušati Ovidija.

Ilustracija

Da li u nameri da napiše nevidljivo delo, ili iz nekih drugih razloga, Žan Žak Ruso je eksperimentisao s proizvodnjom nevidljivog mastila.

Iako se obično koristi kako bi se nešto učinilo nevidljivim, bilo je slučajeva i kada je poslužilo da nekoga učini nevidećim. Francuski filozof Žan Žak Ruso, kao i mnogi savremenici prosvetiteljstva, interesovao se za razne naučne discipline i okušao se u mnogobrojnim eksperimentima. Da li u nameri da napiše neko nevidljivo delo, ili iz nekih drugih razloga, Ruso je eksperimentisao s proizvodnjom nevidljivog mastila. Za razliku od prirodnih, prostih nevidljivih mastila – poput limunovog soka, mleka i slično, Ruso je hteo da hemijskom reakcijom napravi kompleksniju smesu.

Uz pomoć stručnih savetnika, proučavao je ponašanje rastvora kalcijum-oksida i orpimenta (minerala jako lepog izgleda i jako opasnog ponašanja). Tako je jednom prilikom, staklena boca u kojoj je Ruso pravio rastvor, eksplodirala pred njim. Ruso nije mogao da vidi narednih šest nedelja. To je možda bilo delo neke više sile koja mu je poručivala da je slepac jer mu pada na pamet da svoje pisanje učini nevidljivim.

Ipak, bilo je i mnogo smrtnonosnijih situacija u koje je nevidljivo mastilo dovodilo ljude. Početkom 19. veka, posebno u Velikoj Britaniji, počinje da se diže velika prašina na grobljima – što zbog količine onih koji su greškom živi sahranjeni, pa pokušavaju da se iskobeljaju iz lake im zemlje, što zbog živih koji strahuju da ih može dočekati slična strahotna sudbina. Naime, budući da medicinska tehnologija nije bila dovoljno razvijena da asistira lekarima u pouzdanom utvrđivanju smrti, neretko se dešavalo da se pokoji „pokojnik” nespokojno upokoji, drugim rečima, da se sahrani živ. Na vatru su dolivale ulje popularne priče tog doba – žanr horora je doživljavao procvat u književnosti, a likovi poput Frankenštajna raspaljivali maštu i strahove masa. Sve je to navelo naučnike, pronalazače i ostale radoznalce da ulože velike napore u konstruisanju rešenja za ovog smrtnog neprijatelja od problema.

Između ostalog, u to vreme je konstruisan sigurnosni kovčeg, koji je u sebi imao mehanizam za povlačenje zvonceta – tako da bi pretpostavljeni mrtvac, ukoliko se slučajno probudi u grobu, mogao povlačenjem užeta da stavi do znanja da je ipak živ. Bilo je tu i raznih drugih neobičnih izuma, poput trljanja trnovitog žbuna po koži navodnog mrtvaca, elektro-šokovi, mrtvačnica „čekaonica” itd. Nije izvesno koliko je koja od ovih metoda bila uspešna, budući da se izvori često ne poklapaju, ali izgleda da metoda sa nevidljivim mastilom definitivno nije imala vidljivog uspeha. Postupak je bio sledeći: na parčetu hartije bi napisala fraza „Stvarno sam mrtav” nevidljivim mastilom napravljenim od acetata olova. Zatim bi se hartija postavila ispred nosa pokojnika. Ukoliko je truljenje tela započelo, ono bi emitovalo sumpor-dioksiod, koji bi aktivirao mastilo. Time bi se natpis „Stvarno sam mrtav” pojavio na hartiji i pretpostavljeni bi zvanično postao pokojni.

Neretko je test davao lažne pozitivne rezultate, i to prvenstveno zbog nerazvijenosti stomatologije. Uobičajeni problemi (živih) poput kvarnih zuba ili upale krajnika su takođe izazivali otpuštanje sumpor-dioksida, pa se dešavalo da je uzrok smrti zapravo samo karijes. Zbog njega su mnogi izgubili supruge, zdravlje i živote, a danas ga možete kupiti u knjižari u obliku dečijeg flomastera. Izgleda da priča o nevidljivom mastilu dokazuje da narodna izreka može i naopačke da se tumači: od plačke – igračka.

(Izvor RTS)

O autoru

Stanko

Ostavite komentar