RAZGOVORNIK

SVE SMO MI MILEVA MARIĆ

Gabrijela Grejson (Wikidata)

Gabrijela Grejson, revolucionarno lice fizike, bori se za neostvareni san Mileve Marić.


Vojka Pajkić-Đorđević

Mileva Marić je po italijanskoj nuklearnoj fizičarki, glumici i piscu Gabrijeli Grejson mnogo pre vremena najavljivala današnje devojke željne da ostvare svoje snove. Zato se ona bori za Milenin neostvareni san – da joj Politehnički univerzitet u Cirihu posthumno dodeli diplomu. Napisala je romansiranu biografiju Mileve Marić „Ajnštajn i ja (kod nas je objavila Akademska knjiga), a istoimenu monodramu izvodi po celoj Evropi. Ovih dana jedna italijanska producentska kuća otkupila je prava na knjigu, po kojoj će snimiti film o Milevi Marić.

Gabrijelu Grejson mediji često nazivaju rok zvezdom fizike. Diplomirala je nuklearnu fiziku na Univerzitetu u Milanu, saradnica je raznih istraživačkih instituta i naučnih muzeja u svetu. Ono što je izdvaja svakako je rad na polju popularizacije nauke, od časopisa do specijalnih televizijskih kreacija za Rai News 24. Svakako osobena je i po tome što piše fiziku u romanima i glumi pre svega svoje junakinje, žene naučnice. Opčinjena naučnim radom Mileve Marić i revoltirana nepravdom koju je doživela kako od muža Alberta Ajnštajna tako i od naučne sredine, započela je istraživanje o njenom životu po arhivama instituta i fakulteta gde je boravila, na osnovu koga je napisala knjigu.

Šta vas je iz Mileninog života u istraživačkom procesu najviše iznenadilo?

Milevin život me je mnogo impresionirao zbog odlučnosti s kojom je ta žena ostvarivala svoje snove. Ona je na početku svog života želela da postane fizičarka i to je učinila uz sve svoje napore, i u Zagrebu gde je pohađala mušku gimnaziju, nije marila za svoje okruženje. A potom i u Cirihu u prvo vreme. Onda je upoznala Alberta Ajnštajna i predala se, predala se pred ondašnjim maskilističkim društvom koje je diktiralo pravila. 

Kod Mileve me je najviše impresionirala snaga te žene koja mnogo pre vremena najavljuje današnje devojke, željne da ostvare svoje snove. U njenoj DNK bilo je zapisano ono što je želela da uradi. Ono što me pak ljuti jeste to što nije uspela da ostvari svoj san, ali razlozi tog neuspeha nisu njena krivica, ona se borila do samog kraja. Ona je bila borac.

Koliko su po Vama, vreme – kraj 19. veka i kultura kojoj je pripadala Mileva, odredili njenu sudbinu, a koliko odnos sa jednim čovekom kakav je bio Albert Ajnštajn?

Milevinu sudbinu je odredilo okruženje koje je nametalo vrlo jasna pravila. Žene tog doba nisu mogle da ulaze na primer na glavna vrata neke naučne laboratorije. Marija Kiri je morala samofinansirati svoj rad, Rozalind Frenklin je morala da ulazi na stražnji ulaz. Toliko žena se moralo pridržavati tih apsurdnih pravila. Liza Majtner je umesto potpisa mogla staviti samo inicijale na svoje rukopise. A sve te žene potiču iz različitih zemalja.

Mileva Marić je još jedan primer nepravde nad ženom koja nije uspela da postigne ono što je htela i to ne svojom krivicom. Albert Ajnštajn je bio veoma nametljiv čovek. Albert je takođe bio veoma odlučan, i živeo je u društvu koje mu je krčilo put. Na početku je bio fasciniran Milevom. Ona je bila štreberka, pripremala se, sedela u prvom redu, znala odgovore na sva pitanja. To se Ajnštajnu sviđalo kod Mileve i zbog toga joj se udvarao, toj ženi izuzetnog naučnog uma. Sve Milevine karakteristike koje se dopadaju nama, sviđale su se i njemu.

Ajnštajn i ja je romansirana biografija Mileve Marić u kojoj vi pričate Milevinim glasom. Šta vam je najviše pomoglo da uđete u lik jedne ovakve žene i napišete njenu priču? Od čega ste počeli, od razumevanja žene naučnice ili od nekog podatka koji vas je inspirisao?

Ono što mi se dopalo kod Mileve kad sam je prvi put postavila na scenu, napisala sam pozorišni komad kao i roman, jeste to što je njen naučni mentalitet veoma sličan mom. Iz onog što sam pročitala u svojim istraživanjima, Albertovi biografi su joj uvek posvećivali tek pokoji red, jer je nisu razumeli. To su biografi iz prošlog veka, nisu mogli shvatiti kako bi jedna žena izvanrednog naučnog uma mogla napisati nešto iz oblasti nauke, znati matematiku, za njih je to bilo apsurdno, jer su bili deo onog okruženja, onog sveta.

Kad se Mileva posmatra kroz današnju prizmu, ima nas toliko koje danas ostvarujemo svoje snove u nauci. Ja njenu priču izvodim na sceni, kao i priče mnogih drugih žena, pričam o kvantnoj fizici i u pozorištu i u svojim knjigama. Ono što mi se kod nje posebno dopalo jeste njena posvećenost nauci. I bila je među prvima. To onda nije moglo biti shvaćeno.

Razumete apsurdnost toga? Oni koji su pisali Ajnštajnove biografije, nastavljali su da održavaju apsurdnost tog doba. Žene tog vremena imale su druge ciljeve i nade. Kako je govorila Marija Kiri: „Druge žene su porodica ili društvo, bilo svojom voljom, bilo zato što su se pomirile sa sudbinom, primoravali da u braku ili majčinstvu traže svoje ostvarenje. Ali ne i Marija Kiri, ona je svoje ostvarenje tražila u u svom radu. Milevi je Marija Kiri bila uzor. I za nju je ono što je radila bilo važno. Ono što se desilo kasnije je nešto drugo, još jedna nepravda.

Već izvesno vreme vodite kampanju da Politehnički univerzitet u Cirihu posthumno Milevi dodeli diplomu. Odgovor koji ste dobili od ove institucije bio je negativan. Da li ćete nastaviti da se borite i zašto je to važno jedan vek kasnije?

Naravno da ću nastaviti borbu da Mileva dobije diplomu na ciriškoj Politehnici. Ne predajem se. Ne predajem se pred prvim odbijanjem. Pa i zato što se prošlog leta desilo nešto novo. Dodelili su prvih sedam diploma iz prirodnih nauka ženama koje su se bile upisale na prirodnonaučne fakultete a nisu dobile diplomu. Desilo se u Edinburgu, u Škotskoj. Dakle imamo prethodnike. A zamislite, mladi su se udružili, u ovom trenutku u kom su društvene mreže veoma moćne u širenju takvih ideja, videli smo to u Americi sa heštegom Me Too.

Ja sam napravila hešteg „Sve smo mi Mileva i širim to, i nastaviću sa tom svojom misijom, zato što mi je to tražila jedna gimnazijalka, rekla je: „Treba dati znak novim naraštajima, rekla mi je: „Idi na cirišku Politehniku i predloži da joj posthumno dodele diplomu. Ja sam zbog toga započelu tu svoju borbu. Jer je ispravno dati znak. Mileva je jasan primer nepoštovanja normalnih životnih preokreta, u kojima postoje posledice i radnje, i to vredi truda.

Lepo je što ja imam mnogo nade, ne predajem se pred prvim odbijanjem. Dešavalo se i u prošlosti. Hedi Lamar, na primer. Ona nije uspevala da patentira svoj izum koji će dovesti do nastanka vaj-faja, zovu ga Hedi blutut. Ali ispočetka je odlazila u Investors Council, predavala patent, a službenik bi joj odgovarao: „Ne, vidite, kako vi možete doneti nama patent, vi ste Austrijanka jevrejskog porekla, žena, ma ne… i odbijali su je. Ona se vraćala kroz godinu dana nadajući se da se službenik promenio, opet su je odbijali, ona se vraćala naredne godine. Sve dok na kraju nije zaštitila patent. A danas imamo vaj-faj zahvaljujući njoj. Dakle, nastaviću, svakako se neću predati, i pronaći ćemo pravi trenutak da joj se oda to priznanje.

Šta je dominantno iskustvo sa publikom, nakon igranja predstave „Ajnštajn i ja?

Dominantno iskustvo s publikom svaki put je ljubav koju ljudi osećaju prema Milevi. Impresivno je. Zaustavljaju me, žele da me pitaju još nešto o njoj, identifikuju se s tim likom. I žele srećan kraj. Svi to žele. Mnogo puta sam igrala predstavu, sto puta predstavu s Milevom, svaki put s mnogo gledalaca. Punila sam pozorišta od 2.000 mesta, 1.500 mesta u svim gradovima Italije, bila sam i u inostranstvu, u Švajcarskoj, Austriji, u Beču dva puta, i u Cirihu. Svaki put reakcija je ista.

Bila sam i u San Francisku. Tamo su me intervjuisali za časopis Ozy, ima ga i na internetu, ili na mom sajtu greisonanatomy.com na kom ima odeljak na da će sve više ljudi o njoj govoriti. I svi se identifikuju s njom. Stotine ljudi me čekaju u foajeu pozorišta da bi mi rekli: „Samo nastavi. engleskom koji govori baš o Milevi, jer ja nastavljam s tim projektom s mišlju Izračunajte koliko predstava sam odigrala i koliko ljudi srela. Ima nas mnogo. I dakle nešto će se promeniti. Sigurna sam u to.

A otkriću vam još nešto. Jedna italijanska produkcijska kuća otkupila je prava za knjigu i želi da snimi film po njoj. Otkrila sam vam prelepu vest, naježim se samo kad pomislim na to. Tek smo na početku. Za sad sam potpisala ugovor o ustupanju prava na knjigu i nadajmo se da će nastati nešto veliko. To je novost. A nadam se da je i vama. Pozdravljam vas iz Italije. Ćao. Ćao od Gabrijele Grejson, srećno i vidimo se uskoro!

(Izvor RTS)

(Prevod sa italijanskog Kristina Koprivšek)

O autoru

Stanko

Ostavite komentar