Ideologije koje živimo su kao vazduh koji dišemo. Prihvatamo ih kao nešto što se podrazumeva. Nismo ih ni svesni, kao što ja nisam bio svestan sopstvene ideologije 1975. godine. Ili kao što moji prijatelji nisu bili svesni ideologije koja je dominirala unutar Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda u poslednje dve decenije 20. veka.
Prof. dr Branko Milanović
U leto 1975. radio sam kao turistički vodič u Dubrovniku (bio sam veoma mlad kada sam počeo da radim). Dubrovnik je, kao što verovatno znate, prelep grad na hrvatskoj obali Jadrana koji je u srednjem veku bio prometna luka povezana sa čitavim tada poznatim svetom. Dubrovnik se nadmetao za primat sa Venecijom, koja je vremenom prevagnula, da bi u vojnom pohodu 1797-1806. Napoleon konačno zauzeo i Mletačku i Dubrovačku republiku (Ragusa). Opstajanje Dubrovnika kao nezavisnog grada-republike, sa svih strana okruženog Osmanskim carstvom, bilo je pravo čudo. Osmanskom carstvu je verovatno bio koristan kao neka vrsta Hong Konga svog vremena, pa ga nisu napadali. Dubrovnik se uvek ponosio slobodarskom istorijom. Na crvenoj zastavi Dubrovnika zlatnim slovima je ispisana reč Libertas.
Nekoliko puta tog leta, u toplim večerima sa mirisom lavande, odlazio sam na pozorišne predstave postavljene na živopisnim lokacijama u tvrđavi iznad luke. Predstave su bile deo Dubrovačkog festivala koji je trajao čitavo leto. Prilikom otvaranja letnjih igara podizala se zastava na kojoj je pisalo Libertas. U ono vreme nisam mnogo razmišljao o tome, ali podizanje zastave uz dramatičnu muzičku pratnju doživljavao sam pre svega kao podsećanje na slavnu prošlost i otpor koji su Dubrovčani pružali stranim okupatorima. Pošto je Jugoslavija 1975. bila slobodna zemlja kojom nisu upravljale strane sile – to jest, kako se onda govorilo, nije bila potčinjena ni imperijalistima (Sjedinjene Države) ni hegemonistima (Sovjetski Savez) – verovao sam da je podizanje i pozdravljanje zastave Libertas u takvom kontekstu razumljivo samo po sebi.
Slično vernicima, mnogi ekonomisti su neoliberalizam videli kao samu suštinu svih najboljih i najrazumnijih ideja. Braneći Vašingtonski konsenzus, Džon Vilijams je pisao da je to „jezgro mudrosti koje prihvataju svi ozbiljni ekonomisti”. Danas, posle šokova 2007. i 2020, kada je neoliberalizam praktično mrtav, lako je uočiti koliko su bili u krivu.
Desetak godina kasnije, u vreme kada je moć komunističkih vladara već opadala, prijatelj koji je posećivao isti festival pomenuo mi je u jednom razgovoru koliko je bio dirnut prizorom vijorenja zastave slobode svakog leta; on je u zastavi video najavu kraja komunizma i povratka demokratije. Meni to u ono vreme nije padalo na pamet, pa sam zaključio da je takva osećanja verovatno naknadno učitao iz perspektive 1985. godine (koja se veoma razlikovala od 1975) ili da je većini prisutnih jednostavno imputirao misli sićušne manjine – ali o tome mu ništa nisam rekao.
Pre nekoliko godina posetio sam Zagreb prvi put posle ratova i izašao na večeru sa prijateljicom sa kojom sam radio 1975. Nismo se videli više od 20 godina. U jednom trenutku tokom večeri, ona je u razgovoru pomenula da je zastava Libertas za nju oduvek bila simbol hrvatske nezavisnosti i slobode i da veruje da su isto osećali svi koji su prisustvovali ceremoniji.
Morao sam da joj priznam da meni to nije padalo na pamet. Treće tumačenje istog događaja nateralo me je da zaključim da – kao u Kurosavinom filmu – različiti ljudi žive u različitim ideološkim svetovima i zamišljaju da svi žive u istom, njihovom svetu.
Dok se stvari ne promene.
Nešto slično upravo se događa u Sjedinjenim Državama pod uticajem pokreta Black Lives Matter.Već dugo znamo da je rasna nejednakost ozbiljan problem u Sjedinjenim Državama. Ali to je na neki način bilo periferno pitanje, problem koji svakako traži rešenje, ali po sebi ne može ugroziti viđenje Amerike kao zemlje jednakih mogućnosti napredovanja za sve. Pod uticajem pokreta, ljudi koji o tome nisu razmišljali na ovaj način sada rasnu nepravdu, i mnoge druge oblike nepravde, vide kao sistemski problem. Kao što je Kornel Vest dobro primetio, to je problem koji ne možemo rešiti tako što ćemo „postaviti nekoliko crnih lica na visoke položaje”.
Potrebno nam je temeljno preispitivanje suštinskih odlika kapitalističkih društava. Štaviše, fokusiranjem na kolonijalnu istoriju i represiju crne populacije, pokret Black Lives Matterje u prvi plan postavio stvari za koje smo verovali da su odavno rešene i odložene: vladavina kralja Leopolda u Kongu, britansko učešće u trgovini robljem, ropstvo u Americi i Brazilu koje je trajalo do druge polovine 19. veka. Veoma je verovatno da će se slična pitanja uskoro otvoriti i u drugim zemljama: Francuskoj, Holandiji, Portugaliji, Španiji, Rusiji. Kao što vidimo, spomenici Kristoforu Kolumbu već su počeli da padaju.
To je velika ideološka promena. Do pre nekoliko sedmica gledali smo slične scene – rasna diskriminacija i policijska brutalnost imaju dugu istoriju – ali ideološka optika kroz koju smo ih posmatrali bila je sasvim drugačija. Kao i u slučaju zastave Libertas, događaji i činjenice su isti: ali tumačenja se razlikuju.
Ideologije koje živimo su kao vazduh koji dišemo. Prihvatamo ih kao nešto što se podrazumeva. Nismo ih ni svesni, kao što ja nisam bio svestan sopstvene ideologije 1975. godine. Ili kao što moji prijatelji nisu bili svesni ideologije koja je dominirala unutar Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda u poslednje dve decenije 20. veka. Neoliberalizam se jednostavno podrazumevao (mada se ta reč tada nije koristila), a njegove pouke i preporuke bile su tako jasne i zdravorazumske da se lako kvalifikovao za ulogu najbolje moguće ideologije: one koju branimo i sprovodimo je i ne shvatajući da to činimo. Ali sada se i ona ruši.
Kada me pitaju kako je bilo raditi za Svetsku banku na vrhuncu moći neoliberalizma, sagovornici obično očekuju da čuju da smo na neki način bili primorani da se povinujemo zapovestima neoliberalnog učenja. Ali nije bilo tako. Ideologija je bila laka i za mnoge nevidljiva; nikada nisu osetili njenu težinu. Siguran sam da mnogi od mojih prijatelja koji su je sprovodili ni danas toga nisu svesni. Početkom 90-ih godina, jedna uticajna osoba, koja sebe nije smatrala neoliberalom, oštro se protivila radu na nejednakosti: nejednakost nije problem – naprotiv, moramo proizvesti više nejednakosti da bismo podstakli rast. Jedan drugi uticajan čovek (u ovom slučaju Lari Samers) proslavio se memorandumom u kome predlaže da se problem zagađenja reši tako što ćemo otpad izvoziti u Afriku, zato što je vrednost ljudskog života tamo znatno niža nego u bogatim zemljama. Kasnije je tvrdio da je memorandum napisan u šali, ali sadržinom je dobro pogodio duh vremena. Treća osoba, koja i danas uporno odbija etiketu neoliberala, ponosno je ponudila novi pristup rešavanju problema – otvaranjem novih tržišta. Kao da ne zna da je komodifikacija svega što postoji glavna odlika neoliberalizma. Kao da živi u svetu u kome Polanji(Karl) i fiktivne robe nikada nisu postojali.
Slično vernicima, mnogi ekonomisti su neoliberalizam videli kao samu suštinu svih najboljih i najrazumnijih ideja. Braneći Vašingtonski konsenzus, Džon Vilijams je pisao da je to „jezgro mudrosti koje prihvataju svi ozbiljni ekonomisti”. Danas, posle šokova 2007. i 2020, kada je neoliberalizam praktično mrtav, lako je uočiti koliko su bili u krivu.
Ali dok je neoliberalizam vladao, živeli su u sopstvenom ideološkom svetu „koji prihvataju svi ozbiljni ekonomisti” i činilo im se da je to jedini svet koji postoji. I da će taj svet večno trajati. Kao što se i meni činilo 1975. godine.
(Izvor Peščanik)
